Država kao kulturni konstrukt

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (15)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Uzmimo kao primer državnu upravu u kojoj jedinstveni jezik, kao i činjenica da su službenici imali istu vrstu školovanja, po pretpostavci jemči jedinstvenost mišljenja i delovanja; ovakav zaključak kao da ne ide u prilog tvrdnji o složenosti birokratije. Jer, moglo bi se pomisliti da ona, ukoliko se oslanja na stabilan i veliki korpus vrednosti i shvatanja koje ujedno stalno reprodukuje, ostaje manje-više po strani od spoljašnjih promena. Međutim, nipošto nije tako. Da bismo se u to osvedočili, pozivamo se na analize Majkla Hercfelda. o savremenoj grčkoj administraciji i načinu na koji se stavljaju u pogon jezik, metafore i stereotipi kao glavni retorički elementi. Retorika ne samo da nije puki izraz jednog ranije zasnovanog „sistema“, nego se javlja kao glavni element državnog procesa.

Osim stalnog pribegavanja stereotipima i korišćenja jezika koji „postvaruje“ i fetišizuje, retorika oslikava i celo jedno simboličko ustrojstvo. Ona priziva repertoar domaćih slika da bi označila nacionalnu državu. Govori se o „majci domovini“, o „našim sinovima i našim kćerima“. Termin kao što je yenos (potekao od klasičnog grčkog genos) sreće se i na lokalnoj i na državnoj ravni: ova reč oslikava shvatanje grčke nacije kao predačke, začetničke loze u globalnom, sveobuhvatnom smislu. Korišćenje ovakvih termina reprodukuje zabludu o neprekinutom, trajnom lancu. Time što nacionalnu državu prikazuje kao neprolaznu, večitu datost, ova reč esencijalizuje nešto što je, zapravo, samo proizvod istorije, prelazna politička formacija.

Antropologov posao se, po Hercfeldu, može smatrati pravom društvenom poetikom (social poetics). On se sastoji u raščlanjivanju tog procesa „postvarivanja“ i u izveštavanju o operacijama pomoću kojih nacionalizam uspeva da preobrazi identitet u večitu istinu i u sistem apsolutnih vrednosti. Jedan od omiljenih postupaka ove retorike je stvaranje parova suprotnosti o kojima se govori kao o očiglednostima: na primer, politismos Grka, sinonim za kulturu i civiliziranost koji se povezuje sa evropskom pripadnošću, suprotstavljen je varvarstvu, surovosti i grabljivoj pohlepi, što se pripisuje turskoj zaostavštini. Ovaj postupak esencijalizacije, koji svoj vrhunac ima u stalnom kruženju stereotipa, proizvodi znatne političke posledice.

Metaforičko konstruisanje svemoći države može da poprimi i druge oblike. Opisujući državni program koji je indijska vlada sprovela radi smanjenja smrtnosti dece i iskorenjivanja pothranjenosti u seoskim sredinama, Akhil Gupta i Džejms Fergason. pokazuju kako je u okviru ovog programa pokrenut veliki broj rituala nadzora; ovo je kao posledicu imalo pre svega jačanje postojeće hijerarhije i demonstraciju autoriteta centralne države na lokalnom nivou. Jedna od najrečitijih slika su državni džipovi iz kojih, prilikom nenajavljenih inspekcija, iskaču funkcioneri čija je uloga da kontrolišu svoje podređene. Metafora vertikalnosti čini konstitutivni deo predstave o državi; ona obezbeđuje njeno dalje prostorno širenje. Ideja da je država iznad ljudi nad kojima vrši vlast doprinosi tome da se smatra prirodnim jaz između sfere kondenzovanog političkog elementa i sfere ostalih društvenih delatnosti. Antropologija se posebno zanima za državu kao kulturni konstrukt jer, poput Vebera, misli da se država ne iscrpljuje u pravnom konceptu koji omogućava njeno učvršćivanje i objektiviziranje. „Ove globalne strukture, kao deo svakodnevnog mišljenja ili pravničkog razmišljanja“, piše Veber, „samo su predstave o nečemu što je jednim delom postojeće a drugim delom predstojeće i poželjno, što lebdi u glavama stvarnih ljudi (ne samo sudija ili državnih činovnika već takođe ‘javnosti’) i prema čemu oni usmeravaju svoju aktivnost“.

Država nije samo institucionalna datost, već i proizvod verovanja: država je uvek i ideal države; prema tome, ona se ne može smatrati pukim materijalnim ustrojstvom. Ona je rezultat, ali i dalji razvoj ljudske delatnosti. U glavama ljudi lebdi predstava o idealnoj državi; ona usmerava njihovu aktivnost. Ne treba se čuditi što istraživanja o političkoj sferi mogu biti zaražena tom idealnom predstavom i što teže da nametnu viziju koja državu, u neku ruku, hipostazira kao „nadgradnju“ čija se autonomija pokazuje veštačkom čim prestanemo da brkamo predmet sa predstavama nastalim na osnovu toga predmeta, a posebno sa predstavom o podvojenosti, o nepremostivom jazu između države i društva.

Nastavlja se