Najambiciozniji projekat u sferi devete umetnosti, nekog od izdavača u Srbiji – objavljivanje kompletnog serijala Huga Prata – Korto Malteze, nedavno je završen izlaskom 11. i 12. albuma – Helvećani i Mu.
Ono što 1990-ih nije pošlo za rukom beogradskoj Komuni (započeto, nezavršeno), odradio je, takođe, beogradski Darkwood.
Kao i prethodne, i ove dve knjige obiluju pratećim materijalom – crtežima, skicama, akvarelima, mapama… i tekstovima poznatih strip teoretičara, književnika i ostalih akademskih zaljubljenika u Pratovo životno delo.
Dodajmo, ne manje važno, za kolor je bila zadužena Pratova dugogodišnja saradnica, Patricia Canoti.
Konkretno, uvod u Helvećane potpisao je Nikola Telop – Potraga za Gralom, dok se predgovorom za Mu pozabavio Kristof Ono-di-Bio – Opijen dubinama, ili progutan mitovima.
I jedan i drugi tekst preveo je Goran Kostrović, dok se prepevavanjem na srpski dela serijala pozabavio Ilija Čanak (prvih šest epizoda preveo je Nikola Đorđević).
Kao što smo zabeležili nakon pojave 9. i 10. albuma – Mladost i Tango, Korto Malteze i Hugo Prat verovatno nikad nisu ni sanjali da bi svoje avanturističke duhove mogli jedanput da provuku kroz prostor koji je, između ostalog, obeležen i ćiriličnim pismom.
Pre nekoliko godina taj san je u javu pretvorila ovdašnja kuća čiji izdavački opus određuju stripovi – Darkwood, koji se hrabro odlučio na takav potez, smatrajući da bi ćirilica mogla proizvesti dodatu (vizuelnu) vrednost Pratovom serijalu posvećenom pustolovnom mornaru – Kortu Maltezeu.
A, pretakanje sna u javu započeto je u prethodnih osam epizoda, počev od prve, Balada o Slanom moru, originalno objavljene daleke 1967. godine. Dakle, U znaku jarca, Uvek malo dalje, Kelti, Etiopljani, U Sibiru, Venecijanska bajka i Zlatna kuća Samarkanda i, gore spomenuti ostatak.
Možda je eklektičnost Pratovih stripova o kojoj je Umberto Eko toliko pisao, najvidljivija upravo u priči Helvećani.
Korto u društvu profesora Štajnera dolazi u Švajcarsku i gotovo odmah zalazi u sfere jedne drugačije avanture.
U prostorima na razmeđi između jave i sna nižu se susreti sa Klingsorom, Kortovim slamnatim dvojnikom, Alhemijskom ružom, King Kongom, a sve isprepleteno sa Mrtvačkim plesom i procesom pred velikim paklenim sudom.
Da li je avantura Pratov Sveti gral ili je Sveti gral samo ishodište Kortove avanture?
Odgovor je, možda, u ovoj knjizi. „Album Helvećani, neposredno dostignuće na polju simbolizma, nastao je deset godina nakon Venecijanske bajke i pretposlednji je album o Kortu.
Ta dva stripa imaju mnogo zajedničkog.
U oba slučaja radi se više o snu nego o pravoj avanturi, reč je o potrazi, može se reći alhemičarskoj (Ključ kralja Solomona i Gral), a svaka od priča je pod okriljem jednog književnika.
Barona Korva u Veneciji, a Hermana Hesea u Švajcarskoj“, beleži Telop u svom uvodniku, dodajući kako „Strip pruža mogućnost rađanja vizija i stremljenja ka avanturi koja se neprekidno obnavlja“.
U poslednjoj avanturi sa naslovom Mu, Korto je okupio gotovo sve svoje saputnike iz prethodnih knjiga u potrazi za izgubljenim kontinentom.
Neočekivani sled događaja uvodi ga u harmonijski lavirint u kojem se rastaje i ponovo sastaje sa sopstvenom senkom, bezglavo jureći kroz prostor i vreme u pokušaju da spasi one zbog kojih je i sa kojima je u lavirint i ušao.
„U stripu Mu, Korto Malteze veći deo vremena provede u stanju omamljenosti. Da ne kažemo razbijen i što se više udubljujemo u štivo, sve više nam izgleda da Prat i od čitaoca traži to isto: određenu vrstu opijenosti, neophodne da u ovu drevnu podvodnu avanturu uroni, a da se ne udavi“, konstatuje Ono-di-Bio u svom tekstu.
„Atlantida i Maje: mitološko katapultiranje koje će se nastaviti tokom cele knjige i koje poslednju Kortovu avanturu stavlja pod znamen namerne konfuzije, velike mitske sinteze, smese kultura koliko toksične toliko i plodne“, nastavlja on i dodaje da je jasno da „u ovoj avanturi Korta Maltezea, suština je da se pronađe Mu, a ne Atlantida, iako se ona neprestano priziva kao mitska paradigma.
Mu, još jedan legendarni potopljeni kontinent, koji je u 19. veku izmislio i u Atlantik smestio jedan specijalista za Maje (Ogastas le Plonžon), da bi mu potom svojim delom Mu, izgubljeni kontinent (1926) popularnost doneo okultni književnik Džejms Čerčvord, koji ga je i pozicionirao u Tihom okeanu…“
Isuviše je likova, nastavlja da razmišlja Ono-di-Bio – Raspućin, Zlatousta, Levi Kolumbija, Soledad Štajner, Tristan Bantam i Hesus Marija, te još mnogo drugih, koji padaju s neba poput hidroavijatičarke kratke kose Trejsi Ebrhard… “
Kao da je Prat želeo da okupi sav svoj vrli svet u toj poslednjoj velikoj scenarističkoj orgiji, na palubi istraživačke jahte, nove barke Argonauta (Zlatokosa / Orfej?), na koji Korto, nakon Solona, sada glumi Jasona, mada zlatno runo nije ono za čim je u potrazi…“
Ono-di-Bio zaključuje da bez obzira na to da li mu je ime Atlantida ili Mu, „on govori o neprekidnoj teskobi čoveka pred mogućim krajem njegove civilizacije, o nestanku njegovog sveta, velikom potapanju sveta, svođenju svih računa, pa i svake priče, možda, budući da je Mu i Pratova poslednja pripovest“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
