EPIZODA: Nacionalno, ali i globalno

Marko Krstić EPIZODA: Ovaj tekst će početi bez uobičajenog uvoda.
Dragan Hamović (1970, pesnik, esejista, urednik ) objavljujući svoju Matičnu knjigu nastavlja sa tradicionalnom pesničkom linijom „poetike predaštva“ sa pojačanom simbolističkom crtom. Ovako bi izgledao izvod iz neke visokoškolske i akademske recenzije ove knjige.
Blago nama.
…Blagosloven da je stroži metar stiha… glasi prvi stih prve pesme. Znači, pesnik

Jedan je Milosav Tešić: Dragan Hamović

nam daje do znanja kojim putem će ići, čije će uticaje „pretrpeti“ i na čemu će zasnivati svoju poetiku. Sećate se Crnjanskog i onog njegovog revolucionarnog stiha „Ne marim za slavu Poetika“? Ipak, Hamovićev stih je dijametralno suprotan onom „revolucionarnom“, osim ako nije imao na pameti da je „stroži metar“ revolucija u savremenom pesništvu. Ko zna.
Naravno, ne zauzimam nikakav negativan ili ne daj Bože, agresivan stav o Matičnoj knjizi, ali postoje stvari koje su, čini mi se, više mane nego vrline. Pre svega, napominjem da razlikujem (ovo podvučeno!) nacionalističku od nacionalne poezije. Mene ideologija ne zanima, govorim o motivacionom korpusu ove knjige koja se u dobroj meri naslanja na nacionalno, ali i globalno. Na primer, kroz knjigu provejavaju i knez Lazar Srpski i onaj Lazar iz Biblije. Dokle više, ali prihvatam. Mislim, reminiscencije na istoriju i hrišćanstvo srećemo, recimo kod grčkih, ili poljskih savremenih pesnika.
Glavna mana knjige leži u izvedbi.
Hamovićeva knjiga jeste na tragu recimo, tešićevske jezičke kombinatorike koja sve više postaje, u stvari, sistem. Ali jedan je Milosav Tešić. To ne znači, da posle Milosava Tešića ili Aleka Vukadinovića ne treba pisati u tom duhu, ali pitanje je drugo.
Da li je to čitljivo i kome?! Za koga pesnici pišu?! Za profesore ili za njihove studente?! Za kritičare ili za prosečnog srpskog čitaoca poezije, ako uzmemo da postoji takav?! Ili za sebe?! Nešto ne verujem da će poezija uticati na ljude ako ne komunicira sa čitaocima, ako za nju niko ne zna, ako je ne čitaju po fakultetskim hodnicima. Čemu onda poezija?! ‘Ajde recite, čemu?! (Ovo se ne odnosi samo na Dragana Hamovića.)
I kome danas treba veličanje i apoteoze velike srpske istorije? Da parafraziram Ljubu Simovića „mi smo narod koji voli da se poziva na sopstvenu istoriju, a da je pri tom ne poznaje“. Jer mit je jedno, a mitomanija nešto sasvim drugo.
Pozivanje na Stevana Raičkovića, Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića i Jovana Dučića kroz citate, ukazuje na Hamovićeve pesničke „oce“ i pesničko obrazovanje. Ali ne i na duh vremena. Možda bi zbirka bila drugačija kad bi sve ove teme koje su, iskreno govoreći prave pesničke, bile tretirane kroz savremeni jezik komunicirajući sa čitaocem kome je pesnička percepcija na donjoj granici minimuma.
Mene bi kao čitaoca to zanimalo.