Heroj beznađa i apsurda

On je jedan je od najznačajnijih autora 20. veka koji je još za života postao mit. Bio je jedan od najvećih mislilaca svoga vremena, dendi i moralist, ikona nepodmitljive francuske inteligencije koju je on oslobodio iluzija o transcedenciji i istorijskoj utopiji.

Šta condition humaine znači pokazao je Kami u fascinirajućim parabolama u čijem je jezgru pojam slobode.

Kami je rođen je 7. novembra 1913. u Mondovi, danas Dréan, u Alžiru, a poginuo u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960, u blizini mesta Vilbleven u Francuskoj.

Početkom januara pripremao se za povratak u Pariz iz Lurmarena na jugu Francuske.

Već je imao rezervisanu povratnu kartu za voz, ali ga je prijatelj Mišel Galimar, sinovac njegovog izdavača, nagovorio da zajedno sa njim putuje u ekskluzivnom sportskom automobilu marke facel vega 3b sa 360 neukrotivih konjskih snaga.

Kod sela Vilbleven auto je na potpuno pravom putu stao dramatično da vijuga, da bi frontalno udario u stablo džinovskog platana. Kami je od žestine brutalnog udarca u smrskanoj karoseriji na licu mesta izdahnuo, a vozač Mišel Galimar samo nekoliko dana docnije. Užasan besmisao tog udesa značio je tragični kraj kao ogledalo apsurda koji će imati poslednju reč.

Teškom i siromašnom detinjstvu bez oca rođenog u Alzasu, koji je poginuo već 1914. u Velikom ratu, sa autističnom majkom španske krvi koja je bila analfabet, slediće naporne godine bolovanja od tuberkuloze pluća.

Kami je svoj profesionalni put otpočeo kao publicista, nakon čega slede literarni uspesi. Kao esejist, kritičar i urednik lista Combat / Borba, koji je pokrenuo 1940. u Parizu, Kami postaje prominentna ličnost u francuskom pokretu otpora. Pariz njegovog vremena bio je metropola svetske književnosti. Svi su živeli u njemu – Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Semjuel Beket, Andre Žid, Andre Breton…

Kami se može smatrati ateističkim humanistom.

NJegovi izvori bili su Niče i Gramši. On je ubrajan u egzistencijaliste, iako se tome protivio. NJegova filozofska vizija sveta našla je svoj umetnički oblik u nizu njegovih romana, drama i eseja, od Stranca (1942) i Kuge (1947), preko Pada (1956), Nesporazuma i Kaligule (1944), do Opsadnog stanja (1948), Mita o Sizifu i Pobunjenog čoveka (1951).

U Kamijevoj filozofiji čovek je razapet između raznih protivrečnosti. Dve određujuće determinante su apsurd i revolt. Čoveka odlikuje želja za opštim i racionalnim saznanjem sveta i nemoć razuma da stekne uvid u apsolut i smisao sveta i postojanja. Čovek je usamljen, otuđen i konačan: on egzistira u okvirima koji su mu nametnuti, odnosno koji su mu životne okolnosti odredile, te otuda i osećanje postojanog ponavljanja.

NJega odlikuje i snažno osećanje izgubljenosti, jer se život ne može jasno sagledati, niti biće u tom svetu može biti ispravno shvaćeno. Zbog toga dominira osećanje da je čovek stranac u svetu, otuda praznina i mučnina.

To proizilazi iz nemogućnosti da biće sasvim oslobodi nametnutih mu pravila, da se otrgne od banalnosti i neizvesnosti trajanja koje ga prate i besmislenosti koja ga sustiže i pritiska. Apsurdnost je uslovljena i svešću o neminovnosti smrti, koja se doživljava kao kraj svega i kao jedina izvesnost, što stvara misao o uzaludnosti i besmislu ljudskog trajanja.

Svet je bezosećajan i indiferentan prema pojedincu i njegovoj sudbini. Nezadovoljstvo sobom i svetom oko sebe jeste izvor apsurda. Kami odbacuje očajanje zbog apsurdnosti ljudskog trajanja, apsurdnosti sveta, i poziva na revolt i pobunu.

Do toga se pak dolazi saznanjem o vlastitoj situaciji i svešću o sopstvenoj sudbini. Revolt je usmeren protiv postojećeg stanja, protiv smrti.

Za svoj epski, dramski, filozofski i publicistički opus, Kami je 1957. dobio Nobelovu nagradu za književnost. NJegov Mit o Sizifu odgovor je na Sartrovu filozofiju.

Konflikt dvojice mislilaca počivao je na kompleksnom prepletu ideja književnosti, filozofije i politike. Sartr je Kamija, koga je nazivao alžirskom lutalicom, smatrao inkompetentnim u pitanjima filozofije. Kami će razviti mediteranski mit o suncu. Azurno nebo Alžira za njega je još u siromašnom detinjstvu bilo uteha.

Sartr je u polemikama sa ironijom tvrdio da se Kami u svom očajanju drži mediteranskog sunca da se ne bi spotakao o stene apsurda. Kamijevo mišljenje kruži oko jedne fundamentalne protivrečnosti.

Tu protivrečnost autor označava kao sučeljenje radikalne stranosti sveta i potrebe ljudi za poverenjem i jasnošću. Apsurd je negacija svakog saznanja.

Otuda je apsurdna logika za Kamija metoda analize, ali ne i metoda saznanja. Prototip apsurdnog čoveka položen je u Kamijevoj interpretaciji mita o Sizifu.

Čovek je aktivan i stremi pokretu unapred. Otelovljenje tog apsurdnog čoveka je mitološka figura Sizifa. Ali protivrečnost se ne ukida kroz permanentnu pobunu. Pobuna je potrebna, no ipak ne vodi cilju.

Svoju filozofiju apsurda Kami je umetnički predstavio u Strancu, a objasnio u eseju Mit o Sizifu.

U ovom eseju u fokusu razmišljanja je Sizif, junak grčke mitologije.

Bogovi su, prema legendi, osudili starogrčkog kralja Sizifa na teške muke: da bez prestanka gura kamen uz brdo, koji bi se – kad bi ga Sizif dogurao do vrha – skotrljao natrag u dolinu.

Sizif, ne očajavajući, ponovo gura kamen. I tako bez prestanka, ad infinitum, bez smisla i svrhe.

Apsurdan posao učinio je njegov život apsurdnim. Sizif nema nade, ali ono što mu uliva snagu, jeste svest o sebi, o svojoj sudbini i o nepravdi, revolt protiv bogova, revolt protiv vlastite sudbine, revolt protiv besmisla, potreba da se prkosi svemu tome i da se, uprkos svemu, dalje traje i bude u svetu.

On je junak koji uči kako treba živeti, biti angažovan, da bi se dospelo do vrha i time pokazala gordost, ali i saznanje o situaciji u kojoj se condition humaine nalazi. Sizif je zbog toga tragičan heroj, ali i sui generis srećan čovek.

U tom smislu Kami kaže – “Sizifa treba da sebi predstavimo kao srećnog”.

Za Kamija je svet radikalno stran i ne može se racionalno spoznati.

LJudi se ostvaruju kroz stremljenje ka prevazilaženju iracionalnog. Pošto teorijska filozofija pred ovim pitanjem dotiče svoje granice, otuda praktična filozofija postavlja pitanje – kako valja da se ljudi prema apsurdnom odnose. Od odgovora na ovo pitanje zavisi konstitucija pojma ljudskosti.

Možda bi Kamijeva propozicija nakon užasa Drugog svetskog rata, shodno maksimi homo homini lupus, mogla biti saglasna onoj Senekinoj, po kojoj je homo homini res sacra.

Francuski predsednik Nikola Sarkozi želeo je da ga iz provincijskog groblja u Lurmarenu, sa grobovima ukrašenim plastičnim ružama, prenese u Panteon da, rame uz rame, sa Volterom, Rusoom i Malroom počiva u sjaju i slavi.

Kamijeva deca sa zahvalnošću su odbila taj predlog, našavši da posthumna panteonizacija njihovog oca ne bi bila saobrazna duhu njegovog dela.