Ignorisanjem potiskuju sećanja na tragediju: Kako izgleda dan na železničkoj stanici u Novom Sadu?

Ulazimo u autobus koji je, po svemu sudeći, iz doba Tita. Metalna konzerva prepuna ljudi koji jedva dišu. Previše je vruće. A gorčinu već osećamo u grudima. Negde od sredine Bulevara oslobođenja, recimo od Futoške pijace, nazire se novosadska železnička stanica. Prepoznatljiv beli krov koji se lomi u cik-cak. Nekada simbol ponovnih susreta, a danas?

Danas predstavlja sve ono što smo kao društvo dozvolili. Predstavlja večnu opomenu. Podseća nas gde smo sada, koliko smo otupeli i koliko smo se udaljili od svega što predstavlja ljudskost.

Želimo da vidimo kako danas izgleda dan na mestu gde je vreme stalo. Ili možda ipak nije.

Izlazimo iz autobusa koji staje tik ispred železničke stanice. Tu je ostavljeno cveće, sveće i plišane igračke za poginule. Zadržavamo pogled na svakoj od tih stvari i hvata nas jeza.

Dugo i zamišljeno gledamo u zid gde je nekada stajala nadstrešnica. Iz njega i dalje vire metalni oslonci koji su je držali dok nije pala. Možemo da priđemo samo onoliko koliko dozvoljava postavljena metalna ograda. Posmatramo popucala stakla na stanici, razbijena od siline udara nekoliko tona betona. Trava i korov su svuda. Ono što nam posebno privlači pažnju jesu bicikli koji i dalje stoje tu, još od 1. novembra 2024. godine. Niko ih nikada nije sklonio. Ostali su kao večni svedoci vremena i sunovrata jednog društva.

Međutim, ono što nam neprestano odvlači pažnju, gotovo iritantno, jeste ogromna buka koja prati naše misli. Okretnica gradskih i prigradskih autobusa i dalje je tu. Autobuska stanica, koja je i dalje u upotrebi, nalazi se odmah uz ogradu i položeno cveće. Zvuk motora autobusa, ljudi koji razgovaraju telefonom, usputni prolaznici u svojim razgovorima. Kad se u pozadini ne bi videla železnička stanica, sve bi delovalo sasvim uobičajeno. Ovako izgleda sablasno.

Odlučujemo da sednemo na stanicu i posmatramo ljude oko sebe. Oni koji prolaze pored položenog cveća gotovo da ga i ne pogledaju. Rekli bismo da čak skreću pogled dok razgovaraju mobilnim telefonom. Prolaze brzo. Koraci su hitri. Podsećaju na bežanje. Bežanje od samih sebe.

Prolazi devojka koja preko telefona priča kako treba da kupi namirnice u prodavnici. Za njom prolazi čovek u majici na kojoj piše „Srbska čast“, kratko ošišan, krupan i istetoviran. Prošao je mnogo brže nego što smo očekivali.

Sedimo i čekamo, nadajući se da će se možda dogoditi nešto što će nas podsetiti da ne smemo da ignorišemo ono što je oko nas. Ono što je pored nas. Međutim, ne dešava se apsolutno ništa.

Staje autobus i iz njega izlaze putnici. Zatim ostaje da stoji, čekajući nove. Njih nema.

Primetim i ljude koji zastanu. Ne dugo. Tek toliko da spuste pogled, uzdahnu i nastave dalje. Kao da sebi daju dozvolu da tugu osete samo nekoliko sekundi, a onda je ponovo potisnu jer ih čeka svakodnevnica. Život ne prestaje ni na mestu gde je nekome zauvek stao.

Upitali smo jednog od prolaznika šta mu prolazi kroz glavu svaki put kada prođe pored železničke stanice. Ne odgovara odmah. Gleda prema mestu gde je nekada bila nadstrešnica, kao da pokušava da pronađe pravi odgovor. Kaže da se u početku svaki put setio tog dana. Danas, priznaje, uglavnom samo nastavi dalje. “Valjda se čovek navikne“, kaže tiho.

Saobraćaj se odvija. Automobili prolaze jedan za drugim, autobusi dolaze i odlaze po redu vožnje, semafor neumorno menja boje. Grad funkcioniše kao da se ovde nikada ništa nije dogodilo. Kao da se na nekoliko metara od svakodnevnog života ne nalazi mesto na kom je šesnaest ljudi izgubilo život.

Pokušavamo da se prisetimo kako je ovo mesto izgledalo pre 1. novembra. Verovatno isto kao i danas. Ljudi su žurili da stignu na prevoz, čekali su nekoga, grlili se i rastajali. Danas, svaki prolazak pored stanice nosi pitanje na koje i dalje nemamo odgovor, ko je odgovoran?

Možda je upravo to najteže. Čovek se, izgleda, može navići i na mesto na kom je poginulo šesnaestoro ljudi. Može proći pored cveća ne spuštajući pogled. Može sačekati autobus kao bilo kog drugog dana. A upravo to navikavanje možda govori više o nama.

Na stanici se smenjuju autobusi. Jedan odlazi, drugi dolazi. Ljudi izlaze, ulaze, gledaju u telefone, proveravaju vreme, žure da negde stignu. Sve funkcioniše besprekorno. Jedino pravda, čini se, kasni više od svih autobusa koji ovuda prolaze.

Tog 1. novembra i mi smo sedeli ispod te nadstrešnice. Tada nismo znali da ćemo se posle više od godinu dana vratiti na isto mesto i gledati u prazninu koja je ostala iza nje.

Danas se oko te praznine odvija potpuno običan dan.

Ignorisanje kao odbrambeni mehanizam jednog društva.