Imanencija moći

Martin Zar, autor studije Imanencija moći (Martin Saar: Die Immanenz der Macht. Politische Theorie nach Spinoza, Suhrkamp Verlag, Berlin 2013), rekonstruiše fascinirajući svet Spinozinog političkog mišljenja, otvara panoramu lelujavog istorijskog prihvatanja Spinozinih ideja i pledira za sistematičnost njegove radikalno ontološke teorije politike. U njenom centru stoje ključni pojmovi moći, mašte i afektivnosti. Autor je uveren da se tek razumevanjem ovih pojmova mogu shvatiti životne forme savremenih političkih ustrojstava.

Ovo delo je analiza političkih procesa sa centralnom premisom da je u politici reč o moći, za šta nije neophodno poznavanje Spinozinog Tractatus theologico-politicus (1670), dela koje je objavljeno za Spinozinog života, za razliku od njegove Etike (Ethica, ordine geometrico demonstrata), koja je posthumno ugledala svetlost dana.

Moć je svakad skopčana sa položajima i pozicijama i sa obavezujućim pravilima donošenja odluka i njihovih formulacija. Pojam moći kod Spinoze široko je shvaćen pojam i označava generalnu sposobnost da se nešto postigne/ostvari. Svaka ličnost – iako u različitoj meri – poseduje moć i može da utiče na procese u svetu. Svaki čovek je, misli Spinoza, nosilac moći, odnosno moćnik.

Budući da položaji i pozicije postaju delatni samo zato što mobilizuju u dovoljnoj meri kooperaciju individua, otuda i politika nije ishod moći nekolicine moćnika, već rezultat delovanja sviju, nekakva, rekli bismo metaforično, volonté générale. Otuda Spinozinu teoriju o društvenim procesima valja razumeti kao proizvod zajedničkog dejstva (sinergije) u moći. Razume se, ovakva splitanja i konstelacije slivanja i stapanja interesa važan su momenat, kao što je i ambivalentnost ciljeva koja vodi novoj procesualnoj dinamici.

U Zarovoj analizi mišljenja moći konstituišu se dva polja problema. Jedno je pitanje uloge filozofije. Poimanje politike kao sfere moći blagi je korektiv normativnoj koncepciji po kojoj je politika oblast izvan moći. No kakva je uloga filozofije u analizi moći u masovnom sadejstvu individua, kao konstituenata moći? To je, čini se, pitanje socijalnih analiza, budući da Zar ne veruje u metafizičke fundamente Spinozine teorije moći, te ne ostaje drugo no bespregledna reka pojedinačnih kauzalnih analiza.

Drugi problem sastoji se u nedovoljnom pridavanju značaja analizi moći, odnosno sumnji da je njena uloga u savremenom političkom diskursu relevantna. Autor pronalazi srodnost Spinozinih motiva sa Ničeovim i Fukoovim, ali se sa skepsom pita da li će pozivanje na Spinozu kao klasika evropske istorije ideja u savremenom diskursu biti dovoljan impuls koji bi supstancijalno doprineo današnjem shvatanju fenomena moći.

Razumno bi bilo da se pitamo – čemu onda lektira ovog dela. Autor bi dao ovaj argument – zarad Spinozine veličine i lepote njegovog spisa, a mi bismo dodali i zarad renesanse ovog mislioca koga su poslednjih godina otkrili neomarksisti i poststrukturalisti (Etjen Balibar, Antonio Negri/Majkl Hard i, naravno, nezaobilazni Alen Badju), kao i zarad načelne savremene političko-teorijske debate.

Zarova Imanencija moći negde je na sredini između „čitanja klasika“ i „tumačenja klasika“. Reč je o modifikovanoj verziji habilitacionog spisa autora koji je privatni docent na Johan Volfgang Gete univerzitetu u Frankfurtu na Majni.