Istine nikad dosta

U svoju istoriju ne volim da se vraćam. A ona je kao i kod većine ljudi poput one slanine, „prošarena“, ima svetlih momenata, ali ipak je više onih drugih, sivih, tamnih, čak i crnih. Dugo sam u zanatu i znam da svetina, poput lavova i hijena, jedva čeka meso. E, pa trudiću se da im ga ne dam previše. Uostalom, koga zanima životni put jednog novinara koji je, osim što je trideset osam puta dao krv, dobio nagrade ‘Stanislav Staša Marinković’ i ‘Juga Grizelja’ sa Našom Borbom.

***

Ali, da ti najpre odgovorim na prethodno pitanje – sećanje mi je slonovsko, fotografsko. Kad sam bio sasvim mali, oca su mi i dalje zvali sudija, iako je on bio pružni radnik. Iz najranije mladosti sećam se da su vlasti stariju sestru ekspresno ispisali sa studija, jer je sudija morao da ide „na more“, na Goli otok.

***
A bio je rusofil koliko sam ja radikal ili naprednjak, gde mogu da dodam i svu ostalu bratiju partijsku. Morao sam da se seljakam i toga je bilo dosta. Osim po nekim domovima, najviše vremena sam proveo kod ujaka Save Lukića. Taj krak majčinih se „na vreme“ iz Velike Popine kod Srba (Lika), otisnuo u Beograd, između dva svetska rata. I očeva majka, rođena Stojisavljević, iz istog je ličkog mesta.

***
Rano sam morao od kuće. Otac je hteo da upišem medicinu, ali me nije pritiskao. Međutim, kad mu je neko dojavio da me je u Šumatovcu video sa Sašom Nenadovićem i Jugom Grizeljom – digao je ruke. Jug je bio očev drugar sa Golog otoka. Iako sam u toj borbi medicina/otac vs žurnalistika pobedio, moj ćale Dušan nikad nije prežalio što nisam postao „dotur“.

***
Pre nego što ću doći u Borbu dugo sam i svašta studirao i sećam se da mi je kasnije jedan tada od mene mnogo stariji prijatelj dubrovački rekao da sam, s obzirom na studije, trebalo da budem mnogi pametniji.

***

U našim životima mnogo je sudbinskog. Jednog dana sam s jednim Politikinim bardom bio za šankom u Prešernovoj kleti, odmah do Borbe. Nakon što smo ispili kafu i sok nastala je ona „crnogorska“ borba ko će da plati. Konobar je rekao da je „platio Staša“, Stanislav Staša Marinković, kome treba se poklonimo.

***
Stari lisac je čuo da mi D. M. govori da „startujem sutra“ i prizvao me za sto u ćošku gde je sedeo sa Manojlom Vukotićem i Ivanom Mrđenom. Bio je neumoljiv: – Ne i ne! Kakva Politika?! Dođi sutra kod mene, imam neke planove s tobom, rekao je Marinković. Stašina je bila zakon. Otišao sam, kako je on tada rekao, „privremeno na jug Jugoslavije“ i tu ostao skoro petnaest godina, sve do krvavog raspada jugoslovenskog.

***

Ti dani u Hercegovini nikad neće nestati iz mojih sećanja. Najkraće: Hercegovina mi je u najgorem sećanju, Dubrovnik u najlepšem. Evo pikanterije. U jednom trebinjskom kafiću prilazili su mi neki lokalni pravoslavci da im pokažem pisano ćirilično ? i ?. Nisam o tome razmišljao, ali kada sam to kasnije ispričao kolegama Milivoju Bekanu, tada dopisniku Radio Sarajeva i dopisniku Oslobođenja Mustafi Cicu Arnautoviću, ovaj drugi je rekao: – Da oni ne znaju nešto što bi mi trebalo da znamo?!

***

Ja nisam želeo iskustva ratnog izveštača. Jednostavno sam se našao na takvom terenu. Prve ratne izveštaje slao sam iz Hercegovine. Bio je početak oktobra 1990. godine valjda i napisao sam da se jedinice JNA kreću ka jugu u dva pravca – prema Mlinima, Kuparima i Cavtatu i desno, od Dubca ka Gradu.

***

.Živeći dugo dole svikao sam da se Dubrovnik zove samo Grad. Dok je bila Jugoslavije i dok nije bilo mržnje gospari su priznavali samo dva grada, glavni grad Beograd i svoj Grad. Nakon što su Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Momir Bulatović, Radovan Karadžić i onaj kamiondžija – kojem je Tribunal, da je pravedan, morao da odreže tridesetak godina – krenuli na Dubrovnik to je zaboravljeno. Glavni grad više nije postojao.

***
U to vreme moj teren je bio veoma prostran. Od Hercegovine, Boke, sve do Neuma, a u unutrašnjost, kroz Popovo Polje – do Mostara. Vremenom, ali jako brzo, oguglao sam na sve te tamošnje strane. Oni su svi za mene, kako je govorio moj prijatelj Davorin Popović, „miševi mekinjaši“.

***

Sveske su mi pune neverovatnih sitnica. Na jednom stranačkom skupu SDS u Hercegovini, čovek koji se zvao Radovan Karadžić i bio vajni profesor srpsko-hrvatskog jezika, izašao je za govornicu sa blatnjavim petama na cipelama koje je premazao imalinom. Kako da uvažavate takvu protuvu!?

***
Radomir Dajmanović, da li pukovnik ili general u famoznoj Drugoj operativnoj grupi, nudio mi je revolver… poveći i sjajan… da ga „turim“ na Studio B. Bilo je to vreme kada su Borbini dopisnici imali obavezu da se jave i ovoj stanici i Yutelu. Zvao sam Bojanu Lekić i poslao prilog. Pojavilo mu se ime, nagan nisam uzeo.

***
Bilo je to u vreme kada sam već stavio glavu u torbu. Kao izveštač Borbe mogao sam i do Hrvata, među borce Zbora narodne garde. Znali su da smo pravični, da ne lažemo. Bio sam ponosan na svoj list.

***

Rejon Plitvica. Hrvati srdačni, mezilo se i pilo. Zove me snajperista na svoj položaj da pogledam kroz vizir. Kaže da tog čoveka može da pogodi u obrvu. Nakon toga se kucamo viskijem. Molim ga da ni slučajno ne pritiska okidač.

***

Jer ja sam onamo prepoznao Svetislava Petkovića, potpukovnika Zagrebačke armijske oblasti. Snajperista je elektroinženjer iz aristokratske zagrebačke porodice… Molim ga da odustane.

***
Petković je poreklom iz Žitnog Potoka kod Prokuplja, njegova supruga Jovanka iz Pričevića kod Valjeva. Rekao sam snajperisti da su Petkovići stanovali „vrata u vrata“ do moje sestre i zeta i da je njihova jedinica Verica u SAD, udata za Hrvata iz Orebića. Snajperista je odmakao snajper.

***

Petković se doselio u Beograd, ali mu ja ovo nikada nisam ispričao.

***

To na čemu ti insistiraš je kasniji susret u Lici, na srpskoj strani. Između dve „linije“ bio je prostor od otprilike kilometar i po. Da se ne bih vraćao preko Zagreba i Mađarske, odlučio sam za da prepužem najveći deo te razdaljine. Na hrvatskoj strani su mi govorili da je najbolje da krenem oko 01 i 30, kada san počinje da hvata.

***
Oko pola četiri ujutro, posle finih susreta sa jednim ježom koji me je neko vreme pratio i razgovora sa krupnim crnim mravom, stigao sam do stoga sena pored kojeg je hrkao omaleni bradati Nikola, do rata lovočuvar. Zaudarao je na brlju i bio jako neuredan, u opancima s prljavim vunenim čarapama.

***

Pokušavam da ga probudim i nakratko odustajem. Bolje je da mu izvučem karabin i turim u seno. Pobudio sam „budnog stražara“. On se razljutio, psujući me što sam mu sakrio pušku. Odbijao je svaki razgovor, neće ni da pogleda dokumenta i pres-legitimaciju Borbe.

***
Mislio je da sam ustaša i da treba da me zakolje. Najdirektnije sam ga pitao ima li neko razboritiji u toj njegovoj „satniji“, što ga je dodatno razljutilo. – Sad spavaju, kaže. Rekoh mu da ih slabo čuva, a on mi opsova svu rodbinu. Kasnije se otkravio i odveo me da šefa, difovca koji beše slične razboritosti.

***
Izvuklo me ličko poreklo, tih 75 odsto. Difovcu sam rekao da mi je majka devojački Lukić, njena majka Novaković i da mi je deda Dmitar bio lugar (šumar). I da mi je očeva majka iz istog kraja, od Stojisavljevića. – Čovek je u redu, preci su mu najveći lički četnici, rekao je jedan od tih mojih zemljaka.

***

Ah, Vukovar! Vukovar ću pamtiti i po ličnom stradanju. Nisam hteo da objavljujem laži oficira JNA. Vezali su me… Od batinanja i udaranja čizmama kasnije sam stigao do Banjice. Srećom, dragi prijatelj dr Zdeslav Milinković mi je zalečio šipku (kičmu) i još služi. Inače sam bio bliži groblju i kolicima.

***

Ne bih o tome kako su stradali Zoran Amidžić i kolege iz Radio Šapca. Samo ću reći da su najbliže hrvatske snage od mesta likvidacije bile udaljene najmanje nekoliko kilometara, a da sam ja bio Borbin jugo iza njih. Jako mi je žao Amidže i društva, ali… Neki (ne)ljudi su još živi!

***

Ideja da uđem u ratno Sarajevo, to je bila ideja Slavka Ćuruvije. On je posredovao sa svojim sarajevskim znancima da vidi kakve su šanse da izveštač Borbe stigne tamo i koliko mu je dolazak bezbedan. Na ovo su mi se kasnije Sarajlije smejale.

***
Na kraju su ljudi iz Oslobođenja, Kemal Kurspahić i ostali, rekli da izveštač Borbe može da dođe ako to budem ja.

***

Nisam ušao iz prve. Najpre za Srbina nije bilo mesta u avionu. Prespavao sam u Budimpešti i sutradan lepoj Mađarici na čekiranju dao ogromnu čokoladu. U Falkonari, pored Ankone isprečio se problem pancira. Unproforci nisu hteli da mi jedan daju na revers i morao sam natrag u Beograd.

***
Prsluk sam pozajmio od kolege Miloša Vasića. Opet Budimpešta, čokolada, Rim… Tunel sam prošao, čini mi se, četiri puta. Jednom prilikom sa Alijom Izetbegovićem, Harisom Silajdžićem i njihovim saradnicima. – Ide li Dragan, Harise, pitao je Izetbegović. – Jebeš Dragana, Alija… Gledaj da ne uprljaš taj kaput, da ne budeš kaljav u Ženevi.

***

Mnogo toga mi je nezaboravno iz Sarajeva. Recimo mladić koji je nekoliko godina radio u Beogradu kao fasader. Granata mu je srušila 80 odsto stana i ubila roditelje i sestru koje je bila pred udajom.

***
Pričao je o drugaru iz Valjeva kod kojeg je redovno odlazio na slavu. Onda me je, videvši UNPRPFOR legitimaciju, upitao da li bih sutradan pošao s njim do njihovog centra da ga obučem. Tamo je popust 80 odsto… – Samo farmerke i teksas jaknu. Obavili smo to na teret Borbe.

***
Nosio sam lekove, persantin, čak i kese za usisivače Sloboda. Sve to, plus blizu 50.000 DEM, uručeno je brzo uz pomoć kolega iz Oslobođenja i legendarne Faje Šulejić.

***
Primljen sam u Sarajevu izvanredno i brzo zaključio… sedam odlazaka do Dejtona i još toliko posle… da bi Bošnjaci ipak mogli da spasu bivši jugoslovenski prostor. Tamo još ima najviše dobrih ljudi.

***

I nisam bio samo u Sarajevu, nego i u Mostaru, Tuzli… Mostar je mnogo stradao, najviše zahvaljujući oficiru koji će kasnije postati potpredsednik Vlade Srbije.

***

Prisećam se susreta sa Franjom Vladićem, Emirom Balićem, Ratkom Pejanovićem… U Tuzli su mi od velike koristi bili Vehid Šehić iz Foruma građana Tuzle i legendarni ratni gradonačelnik Selim Bešlagić i njegov nasledik Jasmin Imamović.

***

Ne cenim mnogo uniforme, jer, ne sećam se da li sam to pokupio od Mirka Kovača ili Miloša Crnjanskog, ispod šapke nema mnogo razuma. Ali, naravno, bilo je i raznih. Upoznao sam jednog takvog, časnog oficira generala Petra Stipetića. Posle su ga u Zagrebu zvali crveni general.

***

Upoznao sam i one druge… Kada smo pok. Zoran Petrović Piroćanac i ja stigli u Srebrenicu, odjednom, odnekud se stvorio Mladić. Piroćanac i on su se znali, nije bilo persiranja. Ko ti je ovaj? – pitao ga je Mladić. – Srbin je, generale, ne brini, moj je pomoćnik. – Znam ja ko je on. Gledaću da ovi moji noćas na njemu isprobaju ruku.

***

Na Kosovu sam, s kraćim prekidima, bio desetak meseci. Iako je tvoja knjiga sasvim dovoljna, ako poživim napisaću i ja svoju. Istine nikad dosta. Moji su izveštaji iz Naše Borbe prikazivani na „Monstrumu“ RTS markirani raznim bojama, uz obaveznu najavu: – Evo kako izveštava…

***

Da li Srbi imaju to za šta su ratovali, ili, ipak samo ono što su i zaslužili?

U pitanju ti je i odgovor. A ako govorimo o kazni, trebalo je da bude i veća.