Prevodioci i novinari koji prate Francusku, imaju najčešće teškoće kako prevesti rečnacionalnost (la nationalité), jer bar u Francuskoj, ta rečpo našem, označava i nacionalnost i državljanstvo.

U vreme Francuske revolucije, krajem XVIII veka, proklamovano je da je svaki građanin Francuske, ma kog porekla bio, Francuz. To je jedna od osnovnih tekovina Revolucije, koja se uklapa u geslo Republike Francuske „sloboda, jednakost, bratstvo“, kako to piše u 2. članu Ustava. Zato u Francuskoj nema nacionalnih manjina, a zvanični jezik je francuski, kako stoji u 2. članu Ustava. Međutim, to ne znači da su građani drugog maternjeg jezika, kulture, običaja… uskraćeni. Naprotiv, u školama, na Korzici se uči pored francuskog i korzikanski, u Bretanji bretonski, na jugu, uz špansku granicu, katalonski… Međutim, u svim školama se uči francuski i ne samo uči većsu i predavanja na francuskom, čime se izbegava getoizacija ljudi koji se služe nekim drugim jezikom samo na njihov uski prostor gde žive. Noel Lenoar, koja je, između ostalog, bila šef kabineta ministra pravosuđa 1988/90. u socijalističkoj vladi Mišela Rokara, ministarka za evropske poslove u vladi umerene desnice 2002/4. Žan-Pjer Rafarena, a kao prva žena član Ustavnog saveta Francuske od 1992. do 2001, i čiji smo boravak u Beogradu iskoristili za razgovor, kaže za Danas da „Francuska država finansira udruženja osoba koji žele da održavaju posebnost svoje kulture, jezika, običaja. Međutim, građani ne mogu da se obrate administraciji, sudu, na drugom jeziku sem na francuskom. Jedini izuzetak su imigranti, koji dobijaju službenog prevodioca, ako nisu naturalizovani i ne služe se u dovoljnoj meri francuskim“.

U Nici, kao i drugim mestima gde je u upotrebi i drugi jezik pored francuskog, natpisi ulica su ispisani na varijanti italijanskog koji se nekad upotrebljavao u ovom području dok nije 1861. pripojeno Francuskoj. Francuzi, poreklom iz severne Afrike, podižu džamije, protestanti svoje crkve, Jevreji sinagoge. Francuska katolička crkva je neke svoje crkve ustupila pravoslavnim crkvama, druge su sami – poreklom Rusi, Grci, Rumuni, Srbi… podigli. Najveće i najlepše ruske crkve izvan Rusije su u Parizu i Nici.

Stranci koji borave u Francuskoj i koji odluče da zatraže francuko državljavnstvo, danom prihvatanja njihove molbe postaju Francuzi, kao bilo koji građanin ove zemlje, bilo kog nacionalnog porekla. U prvom članu Ustava piše da Francuska „obezbeđuje jednakost pred zakonom svim građanima bez razlike na njihovo poreklo, rasu i religiju“. Zato se u matičnim dokumentima, popisima, ne vodi njihovo nacionalno poreklo, rasa, kao ni religiozno opredeljenje. Od „novih“ građana se traži da se integrišu u društvo, ne asimiluju! Integracija podrazumeva „dodavanje celini“, dok asimilacija znači „izjednačavanje“ sa celinom. Integrisana osoba, ako želi, čuva svoj maternji jezik, običaje, kulturu, ne narušavajući društvo u koje se integriše. Od 2004. stranci koji su dobili dozvolu boravka i rada, eksperimentalno su, u 14 od 102 francuska departmana, potpisali ugovor o prijemu i integraciji, pratili dvodnevnu obuku o francuskom društvu, išli na besplatne kurseve jezika prilagođene njihovom znanju, dobili informacije o društvenim i radnim pravima i obavezama… Danas je ta praksa proširena na skoro celu zemlju.

Kao potvrda jednakosti svih građana bez obzira na njihovo poreklo su i sadašnja ministarka pravde Rašida Dati, državna sekretarka za ljudska prava Ramada Jad i mnogi drugi, koji iako rođeni van Francuske i prva generacija koja se integrisala u francusko društvo, zauzimaju značajna mesta u državi.

„Ne kažem da u Francuskoj nema rasizma i ksenofobije, ima je nažalost svuda, ali u obe Vlade u kojima sam bila, kao uostalom i u sadašnjoj Fransoa Fijona, ima ministara, državnih sekretara koji su rođenjem pripadali drugim nacionalnostima, međutim su potom, došavši u Francusku, naturalizovani… Ni Napoleon se nije nikad deklarisao kao Korzikanac većisključivo kao Francuz. A, u Valmondu (u departmanu Val d’Oaz, nadomak Pariza), gde sam predsednica opštine, moj zamenik, koji je osvojio više glasova na izborima od mene, Moamed Lašder, poreklom je iz severne Afrike, i upravo je završio proslavljanje Ramadana“, dodaje većpomenuta Noel Lenoar.

Nama blizak primer je savetnica za saradnju i kulturnu delatnost u Ambasadi Francuske u Srbiji Korina Koman, koja za Danas kaže: „Rođena sam u Rumuniji. Većkao odrasla osoba, pre tridesetak godina izabrala sam Francusku za svoju zemlju. Školovala sam se u njoj. Posle sedam godina sam i zvanično postala Francuskinja. Za mene biti Francuskinja nije samo jezik kojim govorim i na kome sanjam veći pripadnost vrednostima koje Francuska neguje i zastupa, pripadnost njenoj kulturi. Ja sam Francuskinja i Francuska me je prihvatila kao i svaku drugu osobu francuske nacije“.

Noel Lenoar:

Ne kažem da u Francuskoj nema rasizma i ksenofobije, ima je, nažalost, svuda, ali u obe vlade u kojima sam bila, kao uostalom i u sadašnjoj Fransoa Fijona, ima ministara, državnih sekretara koji su rođenjem pripadali drugim nacionalnostima, međutim, potom su, došavši u Francusku, naturalizovani… Ni Napoleon se nije nikad deklarisao kao Korzikanac većisključivo kao Francuz

Korina Koman:

Za mene biti Francuskinja nije samo jezik kojim govorim i na kome sanjam veći pripadnost vrednostima koje Francuska neguje i zastupa, pripadnost njenoj kulturi. Ja sam Francuskinja i Francuska me je prihvatila kao i svaku drugu osobu francuske nacije

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.