Kako su građani jednog dela Beograda juče proveli dan bez vode?

Među njima je i nekoliko ljudi zaposlenih u Danasu, koji su podelili svoja iskustva kako izgleda dan bez vode na 33 stepeni letnje žege.

Vladimir Maričić, urednik portala Danas, kaže da iako su u četvrtak čitavog dana proveravali sajt Gradskog vodovoda, nisu mogli da nađu informaciju o kvaru ili planiranim radovima u njegovom kraju.

– To je samo podsetilo na činjenicu da Krnjača i Kotež očigledno vodu dobijaju iz grada i da je havarija u Kraljice Marije i te kako pogodila i nas. U svakom slučaju – ništa novo za žitelje naselja na levoj obali Dunava. Zbog slabijeg pritiska na višim spratovima u letnjim mesecima i inače vanrednih „nestanaka“ vode (barem dvaput mesečno), imamo spremne zalihe u plastičnim flašama i balonima, za osnovne potrebe – piće i ličnu higijenu. Srećna okolnost je što u dvorištu imamo česmu, na kojoj je voda u četvrtak „curkala“, pa nismo morali da „jurimo“ cisternu po naselju. „Srećna“ okolnost – kaže Maričić.

Probleme je imao i šef deska Vlada Živanović, koji živi u Višnjičkoj banji.

– Već po nedostatku zvuka čangrljanja vodoktlića u koji se uliva voda dalo se naslutiti da nešto nije u redu. Još uvek sanjiv, shvatio sam da nema vode tek kada sam odvrnuo česmu iznad lavaboa. Pucanje magistralne cevi u Beogradu možda se na prvi pogled čini kao običan komunalni problem, ali je suština da to posredno može da utiče na živote mnogih. Jedan od onih koji je ni kriv ni dužan platio ceh je i moj pas Hrista, iako ga nedostatak vode u suštini ne dotiče naročito. Niti se kupa svaki dan, a ni nema problem da žeđ utoli pijenjem iz prve mutne bare. Međutim, tog jutra mu je zbog nedostatka vode skraćena jutarnja šetnja – priča Vlada.

Hristi, dodaje, nije neka uteha bilo objašnjenje da „onaj što se slika s lemurima nije zamenio cev“ (kako je Aleksandar Šapić slikovito svalio odgovornost Gorana Vesića, kao da nisu kolege iz SNS-a). Šetao je isključivo po hladovini, bez uspona (što nije lako u Višnjičkoj banji) i ne duže od pola sata, sve kako bi gazda izbegao prekomerno znojenje jer mogućeg tuširanja nije bilo ni na vidiku.

– A i to malo šetnje, koje mu po običajnom pravu kućnih pasa svakodnevno pripada, umalo mu nije preselo. Zastajkivanja su bila češća nego inače, a gazdi se obraćao skoro svaki komšija očekujući da kao novinar zna odgovore na pitanja od „kad će doći do promene vlasti“ do „kad će ovaj grad početi da funkcioniše normalno i neće pucati cevi u ulicama koje su renovirane pre dve godine“. Nije prešao ni pola uobičajne jutarnje rute, a već je morao da zaokrene natrag kući, gde će potom sam čamiti narednih osam-devet sati, do večernjeg izlaska – navodi naš šef deska.

Kako dodaje, njegovom psu je i večernja šetnja bila skraćena iz istog razloga kao i jutarnja.

– Marijana mi je po dolasku kući poslala poruku da vode i dalje nema i da će takođe gledati da izađu samo na kratko. Na kraju je zbog gradskog javašluka čak i pasji život tog četvrtka bio teži nego inače. Ništa mu nije bilo jasno zašto sam se oko 11 sati uveče obradovao kao dete kada sam čuo šuštanje vode u vodokotliću. Najzad mogu da kao čovek obavim veliku nuždu i pustim vodu, a posle i da pod tušem skinem svu štroku i znoj nakupljen u vrelom letnjem danu, u kome je temperatura prešla 30 stepeni Celzijusa. Obećavam Hristi da će mu za vikend nadoknaditi propušteno odlaskom na reku ili na Koštunjak. Valjda do tada neće pući još neka (azbestna) cev, stara 50, 60 ili koliko već godina – zaključuje Živanović.

I potpisnica ovih redova bila je juče bez vode.

„Imam sreće pa moj muž ne veruje u česmovaču, te uvek imamo par balona pijaće vode koju kupuje. Insistira i da je dete pije, dok ja tvrdim da treba da pije i česmovaču i da nije rešenje da ga držimo pod „staklenim zvonom“. To sada nije tema, ali nekoliko balona sa vodom dobro nam je došlo juče ujutru, kada voda iz slavine nije tekla zbog pucanja cevi u, nedavno rekonstruisanoj, Ulici kraljice Marije. Uspeli smo da se umijemo i operemo zube, i to je bilo to od higijene“

Temperatura od 30 i kusur stepeni zahtevala je i tuširanje, ali zbog nedostatka vode to nije bilo moguće. Poslužile su vlažne maramice i optimistično razmišljanje da „nije toliko strašno“. A trebalo je ići na zadatak, među ljude.

„Vode nije bilo čitav dan, ručak nije mogao da se kuva. Po povratku sa posla svratila sam u prodavnicu i u ogromnom redu na kasi videla da svi kupuju vodu. Rafovi su bili prazni. Sreća pa smo juče i muž i ja bili na poslu, dete u vrtiću, ali ne mogu da zamislim kako je bilo komšijama sa malom decom i bebama, gde je voda konstantno neophodna. Kvarovi na vodovodnom sistemu se dešavaju, pucanja cevi takođe, ali sramotno je i nedopustivo da to bude učestala pojava, posebno što je ovoga puta reč o ulici koja je nedavno rekonstruisana. Što je još jedan od pokazatelja nesposobnosti aktuelne gradske vlasti, a verovatno i korupcije jer je ogroman novac uložen za rekonstrukciju, radovi su kasnili a posao je, kako vidimo, otaljan“.