Koji su pravi razlozi za odlazak mladih stručnjaka iz zemlje? 1Foto: FoNet Bozidar Petrovic

Naspram uverenju da je odliv mozgova podstaknut niskim platama i lošim uslovima rada, priče mladih intelektualaca ukazuju na dublje probleme i sasvim drugačije motive zbog kojih napuštaju Srbiju.

Ono što najviše treba da zabrine jeste kontinuirani gubitak ljudi iz područja zdravstva, koje nam je najpotrebnije, a odakle godišnje, prema podacima Lekarske komore Srbije, u inostranstvo ode više od 800 lekara.

Sa nama su svoja iskustva podelile mlade doktorke Jovana Milić i Milica Đorić, koje su posle nekog vremena rada i volontiranja u Srbiji otišle u zemlje EU, ali ne „trbuhom za kruhom“ i zarad komfornijeg života, kako se to najčešće predstavlja u medijima. Razočarane načinom na koji se o ovom problemu raspravlja u Srbiji, ističu da se suštinski razlozi za migracije prećutkuju – nema pomena o beskonačnom volontiranju, ignorisanju potencijala mladih, sujeti i netrpeljivosti starijih kolega, nepotizmu, stranačkom zapošljavanju, a posebno činjenici da Srbija apsolutno nema nikakav plan za mlade, niti kako da reformiše zdravstvo ili podstakne naučna istraživanja.

– Stiče se utisak da smo mi svi otišli samo „trbuhom za kruhom“ jer bismo želeli više para, jer smo postali halapljivi, ili smo neka vrsta stranih plaćenika koja je odustala da se bori za otadžbinu. Mislim da je to maliciozno, a da praktično svi u čijoj je nadležnosti ovaj problem negiraju glavne razloge odlaska lekara – kaže Jovana Milić, koja tek devet meseci živi i radi u Italiji i još uvek se, kako dodaje, suočava sa izazovima migracije i prilagođavanja na nove uslove života i rada, ali se u Srbiju ne bi vratila „ni za dvostruko veći novac od onog koji trenutno primam“. Kako objašnjava, siromaštvo i nedostatak para nije uzrok skoro nijednog većeg problema u Srbiji, „nego posledica“.

– Pre odlaska u Italiju imala sam posao i platu mi je bila oko 500 evra i uspevala sam s tim novcem da platim kiriju, račune, druge izdatke, da se zabavim… Međutim, problem je bio što sam dugo istovremeno volontirala na Klinici za infektivne bolesti, svesna da se neću zaposliti u naredne dve-tri godine, i radila u izbegličkim kampovima. Taj ritam je bio dinamičan i svakako koristan, ali posle nekog vremena neizdržljiv – priča Jovana.

Ni Milici Đorić novac nije bio motiv za odlazak u inostranstvo, ali i dalje nije sigurna da li je otišla iz znatiželje ili je „jednostavno napustila jedno veliko životno razočarenje“.

– Sigurno su neki otišli „trbuhom za kruhom“, ali mi nije jasno zašto se želja da budemo plaćeni za svoj izuzetno odgovoran posao, sa odgovarajućim zdravstvenim osiguranjem i doprinosima za penziono, predstavlja kao razmaženost i autošovinizam – kaže Milica, koja sada živi i radi u Nemačkoj. Ističe da joj ne bi bio problem da radi i za ovdašnju platu kad bi imala i trunku nade da će za 20 godina u Srbiji biti bolje.

– Radije ću najbolje godine svog života dati zemlji u kojoj kao lekar nailazim na poštovanje kolega i pacijenata, gde se na to što sam „žutokljunac“ ne gleda kao moja mana, nego kao ogroman prostor da učim, gde neko pazi da imam dovoljno mogućnosti za učenje, ali i za odmor – priča ona.

Jovana deli slično iskustvo i objašnjava da je kod starijih kolega ili profesora u Srbiji prisutna jedna vrsta odbojnosti prema mladim ljudima („jao, ove nove generacije“), praćena otežanom i dalekom komunikacijom i odsustvom nesebičnog deljenja znanja.

– Tek posle boravka u inostranstvu u nekom „normalnijem“ sistemu se zapravo vidi koliko je Srbija zaostala i koliko joj vremena treba da dostigne taj nivo. Da ja vidim da u Srbiji ima energije, a pre svega političke volje da se stvari zaokrenu, možda bih i ostala – kaže Jovana. Iako je na sadašnjem radnom mestu, u Modeni, najmlađa u timu i sa najmanje iskustva, oseća se „vrednom i ravnopravnim članom“.

– Svakako ne trpim neke političke pritiske, niti ucene. Moje mišljenje i moje ideje se saslušaju i prihvate onda kada su dobre, moj rad i trud se uvažavaju i redovno ističu. Kada su moje ideje loše, onda se objasni zbog čega nisu dobre. Nema onog stava „ti si još žutokljunac, nije još vreme za tebe“. Tek ovde sam shvatila koliko zapravo ne znam i koliko još treba da naučim, jer u Srbiji to ne bih uspela ni za 10-15 godina – priča Jovana.

Ono što niko ne pominje, ističe ona, jeste beskonačno volontiranje na svim većim klinikama u Srbiji, nepotizam, stranačko zapošljavanje, jedna opšta nezainteresovanost za mlade ljude i sujeta. Lekari koji volontiraju po klinikama i obavljaju sve poslove kao zaposleni, objašnjava ona, ne dobijaju nikakve naknade niti garancije da će se zaposliti. Pritom, oni praktično ne smeju nigde da se potpišu, jer je volontiranje zvanično i zakonski ilegalno.

– Sada se stvorila atmosfera da je volontiranje potpuno normalno, kao i da mlad čovek od 26-27 godina posle šest godina studiranja radi bez naknade i da za to vreme i dalje traži novac od roditelja. To se više ne doživljava kao ponižavajuća okolnost. A kada se konačno raspiše neki konkurs, često dođe do zanimljivog razvoja situacije, gde bude zaposlen neko ko je bio pogodniji i pripadao „odgovarajućoj“ struji – priča Jovana.

Prema njenim saznanjima, većina lekara koja se zaposli u nekom domu zdravlja mora da se učlani u stranku ili se pak od njih očekuje neka usluga, poput odlaženja autobusima na neki stranački skup. Komentarišući nedavnu izjavu Ministarstva zdravlja da se dosta radi na poboljšanju mladih lekara te da je sada zaposleno 100 najboljih diplomaca sa Medicinskog fakulteta, Jovana tvrdi da su svi oni „bili prinuđeni da idu u Palatu Srbija, gde ih je dočekao predsednik Vučić“.

Neposredni povod Jovaninog odlaska bila je situacija u jednoj studentskoj organizaciji koja se bavila istraživačkim radom studenata. Kako navodi, bilo je problema s jednim „profesorskim detetom“ koje nije ispunjavalo neke uslove definisane pravilnikom o radu.

– Otvoreno nam je rečeno da zažmurimo na jedna oko (oba?) i odustanemo od poštovanja pravilnika. Bili smo pod pritiskom da to razrešimo onako kako se ne bi smelo i na kraju smo morali da popustimo. Ja sam nakon te priče rekla da ne želim da više budem u toj situaciji u kojoj me neko stavlja pred ultimatum i tera me da pravim nemoguć izbor – kaže Jovana.

Stranačko zapošljavanje je i za Milicu Đorić jedan od glavnih razloga za odlazak.

– Zahvaljujući tome što sam otišla svojim trudom, radom i znanjem, ja nikada neću morati da se pojavim na nekoj političkoj zabavi u predizbornoj kampanji, da neko pokaže kako zapošljava mlade. Nikada neću morati da zaposlim nečije neadekvatno dete jer je neko zaposlio mene. Nikada neću strahovati od toga čije mi je dete konkurent na poslu. I svako veče kad legnem da spavam, spavaću mirno jer radim gde radim zahvaljujući svojim zaslugama, a ne dobrovoljnom ili iznuđenom političkom angažmanu – kaže Milica.

Mnogi lekari bi da odu

Prema statističkim podacima, Srbiju je od 2002. do 2011. godine napustilo oko 150.000 mladih prosečne starosti 27,8 godina, a svaki peti ima završen fakultet. Pri tome, za odlazak iz zemlje su najviše zainteresovani mladi sa medicinskih i tehničkih nauka. Istraživanja pokazuju i da trećina od 11.000 anketiranih studenata želi da ode u inostranstvo i tamo započne karijeru. Prema ranijim analizama Instituta za javno zdravlje, 75 odsto lekara, među kojima i specijalisti i doktori medicine, razmišljalo je da napusti Srbiju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.