Kulturu i sport petooktobarske promene nisu ni dotakle

Mikser festival je prošle godine započeo svoj život, a ove doživeo procvat. Šta ova manifestacija znači za ovdašnje društvo i koji su njeni konkretni rezultati?

– Mikser je pre svega platforma, mesto interakcije, promocije svega onoga što u sektoru kulture zapravo nedostaje, a to je scena. Zamišljen je vrlo kompleksno i njegov važan momenat je arhitektonski ugao gledanja, otkrivanje novih lokacija, pogotovu zapuštenog priobalja. Zbog toga on nosi u sebi i neku vrstu aktivizma, koji poziva pažnju medija i stručne javnosti na nove lokacije, kao što je to industrijska zona na Donjem Dorćolu, odnosno silosi Žitomlina, gde se festival održava drugi put. Mikser je posebno važan i zbog pre pet godina ustanovljenog projekta pod nazivom „Ghost“, što znači nevidljiv, jer je njegov zadatak bio da animira neafirmisane stvaraoce koji žive u polumračnim ili mračnim uglovima ove naše društvene i kulturne scene. Taj projekat je evoluirao u Young Serbian Designers i postao brend posredstvom koga mladi dizajneri iz Srbije osvajaju svet, tako da već možemo govoriti o zvezdama u usponu kakva je Ana Kraš i neki drugi mladi ljudi čiji se radovi uveliko izvode u inostranstvu. Zbog saradnje sa SIEPOM, Gost Prodžekt postao je u regionu uzor kako treba organizovati promocije mladih kreativaca.

Koje mesto ima kultura u Srbiji danas?

– Kulturni sektor je uz sport, jedini koji postoktobarskim promenama praktično nije dotaknut. On još uvek izgleda kao titoistički model kulturne politike iz osamdesetih i devedesetih. Ljudima koje sebe smatraju avangardnim i progresivnim, predstavlja izazov da na to nasleđe kreiraju ambijent sa novim vrednosnim sistemom, arbitrima, svetlima pozornice gde će se prepoznavati uspesi i neuspesi, ali i razviti jedna ozbiljna „be to be“ situacija, gde će se sklapati poslovi koji su deo savremene svetske prakse. Moramo biti svesni da veliki svetski festivali služe kao berza i mesto na kome se kreira i kulturna politika, promovišu regionalne saradnje i produkcije. Novi igrači u svemu tome su komercijalni sponzori, korporacije koje zbog društvene odgovornosti sve više ulažu u kulturu i praktično postaju paralelni finansijeri.

Učestvovali ste u stvaranju Egzita, bili direktor Sterijnog pozorja, selektor Sinemasiti festivala, a sada ste izvršni direktor Mikser festivala. Nalazite li lično neku vrstu privlačnosti u tome da budete „glavni i odgovorni“ velikih kulturnih manifestacija?

– Sad zaista više nemam tu potrebu da budem glavni, ali objasniću genezu. Ja sam Beograđanin koji je dobar deo svog kreativnog rada uložio u Novi Sad. Smatram da je Egzit jedina prava autentična sila, pokret, energija koja je u sektoru kulture uspela da se institucionalizuje posle petog oktobra. Procenio sam da u Novom Sadu, koji ima neku svoju autonomiju, lakše može da se napravi model o kome ja sanjam – festivalski grad. Tako je i u svetu. Festivali su obično po manjim gradovima, kao Kan u Francuskoj a i Novi Sad je idealno mesto za promociju jednog takvog modela. I ja sam maštao o tom gradu festivala koji će unutar sebe imati Egzit, Pozorje, Sinemasiti. I snažno sam radio na tome. A onda se prošle godine desio Mikser i susret sa Majom Vidaković. Bio sam fasciniran tim projektom i energijom.

Zbog čega je u Beogradu teže promovisati taj koncept?

– Kao i svaki drugi centar, Beograd je zagušen, birokratizovan a u odnosu na budžet, posebno ove godine, dolazimo i do one čuvene sentence: mala bara – mnogo krokodila. To je strašan pritisak na raspoloživa sredstva i neverovatno lošu birokratizovanu gradsku vlast, koja samo hrani institucije a ignoriše sve ono što ne spada u tu kategoriju. Recimo, Mikser je ove godine dobio svega 6.000 evra, a Belef 230.000 i još kukaju da je to nedovoljno. A Belef neće moći da dosegne produkcione gabarite Miksera. Ovde je ulagano u hardver, a u Novom Sadu u programe.

Važite za izrazitog protivnika elitizma u kulturi. Da li je to tačno?

– Da, to jeste moj stav jer takozvana aristo kultura podrazumeva mali broj privilegovanih konzumenata koji navodno predstavljaju lučonoše nacije. Kad pričamo o kulturi kao nadgradnji postavlja se pitanje: čemu sve ovo? Zašto se dešava oplemenjivanje jednog ili velikog dela nacije? Pretpostavljam da je kultura polje gde se promovišu najviše ljudske vrednosti: ljubav, poštenje, pravda – bar je ja takvom vidim. Titoistički model kulture je međutim promovisao elitu koja je sama sebi bila dovoljna. Ti zraci se nisu nikad dešavali po dubini i širini, već smo uvek imali jedan establišment koji je opstajao u kohabitaciji sa javnim finansijama i budžetima. Zanimljivo je, recimo, da je pozorište, kao par ekselans titoistička umetnost, posle 5. oktobra generisala sve ministre kulture – Branislava Lečića, Voju Brajovića i Nebojšu Bradića. Zašto? Jer je to bilo mesto odakle se regrutuju ljudi oko dvora. Moje protivljenje elitizmu u kulturi možda najbolje ilustruje citat iz knjige Obavezno pozorište Alena Badjua, koji ide u krajnost tvrdnjom da bi pozorište trebalo da bude obavezno u školama, ili Artoa koji o kulturi misli kao o masovnoj akciji koja treba da oplemeni neki narod. I ja to shvatam kao veliku obavezu, kao pitanje života i smrti a koliko je neophodno da se na taj način posvetimo kulturi, govori fenomen Farme. Ta opasna tv svetkovina do te mere „truje“ ukus naroda, da bih je ja zakonom zabranio, jer masovni mediji imaju veliku ulogu u stvaranju vrednosti. Moja želja je da umesto Farme, nešto što je umetnički sadržaj u što širem zahvatu predstavim što brojnijoj populaciji. Tu bitnu ulogu imaju mediji i zato hvala Aleksandru Tijaniću što je Mikser tri puta bio u dnevniku dva. Uopšte mislim da su naše kulturne redakcije nešto što treba negovati, kao zaštitu od ekspanzije tabloida.

Kako građani ove zemlje vide sebe u kontekstu kulturne prosvećenosti?

– Moram da budem brutalno iskren – kultura u Srbiji je marginalna pojava. To bi trebalo menjati ali to je dugotrajan posao. Ništa ne može preko noći. Pre Drugog svetskog rata Srbija je bila 90 odsto poljoprivredna zemlja, a danas svega dva odsto stanovništva ide u pozorište. Srbi znaju da su nekulturni, a kada to kažem, na umu mi je Aristetoleva floskula o čoveku po sredini, srpskom čoveku kao zbirnom proseku… Da, on je nekulturan i ponosan je zbog toga, što vidimo na primeru Farma-fenomena. Ali to nije staro kukumavčenje kada je u pitanju Pink. Reč je o jednoj od najgledanijih emisija, čiji obrazac anestezira publiku – dotle da i kada akteri ove serije spavaju, gledaoci to prate.

PR službe i(li) partokratija

Koliko PR i brendovi prete da uguše kritičko mišljenje u kulturi?

– To pitanje je na mestu ako rešimo problem partokratije u javnom sektoru. Nedavno sam, učestvujući u jednoj debati, negativno komentarisao to što se gradski funkcioner zadužen za kulturu Darjan Mihajlović nije pojavio na Mikseru. Smatrao sam da je to ozbiljan skandal, jer on ne sme da ima preča posla kada je tema pozorište. Ljudi su me nakon toga zvali da čestitaju što sam ga prozvao, iako ne mislim da sam uradio nešto dramatično. Prosto, političare koji se bave kulturom vidim kao servis, a ne kao izmeštene centre moći sa diskrecionim pravom na odluke o raspoređivanju finansija. Međutim, strah zbog tako izgovorenog, upravo je uslovljen tim načinom finansiranja, jer ako kažete nešto loše, nećete dobiti novac. Svaki ministar će posle reći da ne odlučuje on nego komisije, ali one nisu ni kredibilne niti zaista nezavisne, već pod usticajem vlasti i određenih lobija.