Magija Carigrada

U prvi mah tužno, zaboravljajući da će se, čim ta koprena nestane, sve što je očekivao pokazati u svoj svojoj lepoti na blistavoj svetlosti sunca.

Baš ovakva osećanja doživeo je Edmondo de Amičis, italijanski pisac putopisne knjige Carigrad koju je nedavno objavila izdavačka kuća Karpos iz Loznice, u prevodu Senke Jevtić sa italijanskog jezika, uz izbor fotografija i komentare Dejana Aničića.

Edmondo de Amičis je poznat po dečjem romanu Srce koji je nepravedno zasenio sve drugo što je ovaj plodni autor napisao, a to su romani, kratke priče, reportaže i, pre svega, putopisi: Španija, Holandija (objavljena kao Holandska na srpskom u 92. kolu SKZ, u prevod s italijanskog Miodraga Ristića), Uspomene iz Londona, Maroko, Uspomene iz Pariza.

Putopis Carigrad objavljen je originalno 1877. pod nazivom Constantinopoli; odmah je preveden na veliki broj stranih jezika, a i dan-danas važi za najbolje napisanu knjigu o tom turskom gradu u ono vreme jer je istoriju, običaje i kulturu Orijenta približio Zapadu na sasvim novi način.

Usledilo je drugo izdanje (1882), ovoga puta obogaćeno crtežima koje je uradio Čezare Biseo, da bi tokom narednih decenija De Amičisov putopis konstantno bio pre i doštampavan u celome svetu.

U Italiji je Carigrad objavljen i 2005, sa predgovorom Umberta Eka, dve godine kasnije je izdanje ponovljeno, a prema njemu je urađena i knjiga na srpskom. Kuriozitet je da je da je ovaj putopis, pod naslovom Put u Carigrad.

Sa četrdeset slika i tlorisom Carigrada, na ovim prostorima prvi put preveden na hrvatski jezik, i objavljen u prevodu Adolfa Vebera 1883. u Zagrebu, a knjiga se još može naći kao retko izdanje u nekim knjižarama na internetu.

Umberto Eko u predgovoru za Carigrad Edmonda de Amičisa kaže da je prelep, i da je njemu pravio društvo na prvom putovanju u Istanbul.

Uzgred spomenimo da čitaoca ne treba da zbunjuje više imena tog turskog grada koja se spominju u ovoj knjizi, ali i u drugim delima koja su mu posvećena; naime, današnji Carigrad je više puta menjao nazive.

Bio je prvo Vizantion, potom (Konstantinopolj) Carigrad i, najzad, Istanbul.

Iza svakog od tih imena krije se povest tog doba, a sva zajedno onome ko poseti taj grad – koji zapadnim delom leži u Evropi a istočnim u Aziji, nude jedinstveni doživljaj teško izbrisiv iz pamćenja.

Jer, kako kaže Eko, dok obilazi ovaj grad čovek više ne zna da li se nalazi u Vizantionu, u Carigradu ili u Istanbulu pošto u toku jednog časa može da obiđe tri civilizacije i tri epohe.

Edmondo de Amičis (1846-1908) je do Carigrada putovao deset dana brodom, od Mesinskog moreuza do ulaska u Bosfor.

Posmatrajući Carigrad kroz prizmu sanjara i kasnog romantičara, uz nepogrešiva i precizna zapažanja, par meseci po povratku ispisaće svoju knjigu koja je prema mišljenju i današnjih kritičara remek-delo i najbolji putopis o Carigradu iz onog vremena.

O tome, uostalom, svedoči i nobelovac Orhan Pamuk u svojoj knjizi Istanbul.

Uspomene i grad (na srpskom objavila Geopoetika 2006, u prevodu Mirjane Marinković sa turskog).

Postavljajući retoričko pitanje: „Ko se usuđuje opisati Carigrad?“, De Amičis, koji je tu stigao 1874, odlučuje da „malko luta slobodno“ gradom, i „menja misli na svakom koraku“, pritom primećujući raznovrsnost boja, mirisa, zvukova, ili detalje kao što su arabeske na vratima malenih zgrada čudnog oblika.

Njegovom pogledu ne izmiču rešetke na prozorima iza kojih sluti lavirinte vrtova, hodnika, dvorišta, „celi jedan grad zatvoren od sveta, pun tajni i sete“.

I dok iza tih rešetki vri intimni život Carigrađana, ulicama grada vri javni život u kojem se prepliću različiti narodi, Turci, Grci, Jermeni, Jevreji… male kolonije Evropljana, Italijana pre svih, sa svojim običajima koje polako mrvi modernizacija, rušeći brane konzervativizma.

I tako teče obilazak grada: Sveta Sofija, Stari saraj, sultanova palata, tvrđava Sedam kula, Bosfor… spomenici „gde nisu dovoljne samo oči za divljenje“.

Putopisca opija haos u kojem živi ovaj grad, u kojem se njegovi stanovnici savršeno snalaze, dok stranci, u početku zbunjeni, pitaju: „Kakav je ovo svet? Gde smo se ovo stvorili?“

A taj svet čine i blatnjave ulice po kojima slobodno šetaju psi, ali i beskrajno plavo nebo koje natkriljuje dva kontinenta ogledajući se u dva mora, i ptice koje plove njime i čijoj se slobodi De Amičis divi, ponavljajući – slobodno se krećimo po Carigradu kao ptice po nebu.

U tom kretanju jedan utisak briše drugi, želje se gomilaju, vreme beži, a autor ni sam nije načisto da li tu valja ostati ceo život ili ne.

Kad je krajem 19. veka objavljena, knjiga Carigrad Edmonda de Amičisa predstavljala je za ono vreme ono što se današnjim jezikom naziva bestselerom.

Ako se po strani ostave krstaški pohodi, Orijent je oduvek za Zapad bio izvor misticizma, i etnološki i kulturološki.

O njemu su ispredani narativi, najčešće zasnovani na stereotipima, pri čemu se redovno zaboravljalo da su sa Orijenta stizala naučna otkrića koje je Zapad mirno prisvajao, doduše, usavršavajući ih i dolazeći do sopstvenih dostignuća.

Carigrad je za Zapad bio i egzotika, a De Amičis je umeo da je oseti; u njegovoj knjizi bujaju emocije, on se divi lepoti ali i zgražava pred surovošću običaja, iz svakog kamena čita istoriju, iza zidina posmatra derviše kako igraju svoj nebeski ples, a iza doksata u sumraku osluškuje ljubavne uzdahe i priče iz Hiljadu i jedne noći.

Nije čudno što se ponesen tom magijom još onda uplašio za budućnost Carigrada.

Moderna civilizacija, bojao se, napraviće od njega London Istoka.

Ali i tešio da će, možda, jednog dana, u 21. veku, neka italijanska mlada na medenom mesecu u Carigradu, uzviknuti: „Šteta što ovaj Carigrad nije više onakav kakvim ga opisuje ona stara knjiga nagrižena crvima iz 19. veka, na koju sam slučajno naišla u uglu bakinog ormara!“ A ta je knjiga i danas sveža, kao u doba kada ju je De Amičis napisao.