Moj deda Svetomir

Moje ime je Svetomir Marjanović. Ime sam dobio po svom dedi koji je pre 100 godina došao u Edinburg. I baš tu priču koja traje čitav jedan vek želim danas da Vam ispričam… Što sam stariji sve manje verujem u slučajnost i da se stvari u životu dešavaju slučajno. Za sve mora da postoji neko objašnjenje, uvek mora da postoji neki smisao. Samo je potrebno pronaći ga. Priča koju želim da Vam ispričam počela je u ranu jesen 1915. godine u Kučevu. Rat je već počeo, škole su raspuštene, ali u Kučevu je mirno. Za mog dedu, mršavog i smeđokosog mladića, i previše mirno.

Željan avanture i sa previše slobodnog vremena Svetomir sa dvojicom drugara, odlučuje da na konjima krene stazom svog deda Đoke, koji je nekada na konjima nosio poštu. Želeo da prođe stazama i puteljcima kojima je deda Đoka nosio pisma i pakete od Požarevca i Majdanpeka, o čemu mu je deda toliko pričao dok ga je kao dete držao na kolenu. Upravo taj put odredio je Svetomirov život. Taj put doveo je posle 100 godina još jednog Svetomira u Edinburg.

Na obali Dunava negde kod Donjeg Milanovca Svetomira i njegove drugare zaustavila je srpska Vojska. Zajedno sa svojim kraljem, narod i vojska su krenuli da se povlače pred austrougarskim neprijateljem kako bi spasli i ljude i državu. Dečaci su morali Vojsci da predaju konje, a u toj gužvi Svetomir je izgubio i drugare. Nazad nije mogao. Odjednom se našao u nepreglednoj koloni ljudi koji su ostavljali sve što su imali i krenuli u nepoznato kako bi preživeli. Svetomir je postao učesnik jednog od najvećih egzodusa koje pamti moderna istorija Srbije – albanske golgote. Da se ništa ne dešava slučajno, pokazao je i oficir srpske vojske koji je mog dedu, tada mršavog i buntovnog mladića, uhvatio pod ruku i odveo u kuvarsku četu. „Čuvajte ovog momka“, reče šefu kuvara Spasoju Joviću i ostavi Svetomira. Kuvar pozdravi oficira, a onda malo bolje pogleda mladića koji mu je bio vrlo poznat.

„Mali, jesi ti sin Milana Marjanovića“, upita čika Spasoje?

„Jesam“, odgovori moj deda.

„Ne brini, tvoj otac je moj veliki prijatelj. Biće sve u redu, ja ću paziti na tebe“, reče čika Spasoje.

Danas, sasvim logično zvuči da čovek po imenu Spasoje (onaj koji spasava) spase mog dedu od sigurne smrti tokom ovog marša preko Crne Gore i Albanije koji je trajao mesecima. Spasoje je Svetomira umotanog u krpe čuvao od mraza. Da bi ga spasao smrti čika Spasoje je i na leđima nosio mog dedu kroz albanske gudure i sneg i grčke močvare iz kojih hilljade i hiljade mojih sunarodnika nikada nije izašlo. Bolestan, gladan i izmoren Svetomir je sa svojim sunarodnicima konačno stigao na grčko ostvro Krf. Tu ga je Spasoje danima lečio i krio ispod košare od pruća od vojničkih lekara koji su odvajali bolesne i odvozili na ostvro Vido. Sa tog ostrva malo se ko vratio. Tela srpskih heroja koje su bolest i glad pobedili položena su u moru, u Plavoj grobnici. Imena ovih mučenika danas stoje isklesana u mauzoleju na ovom ostvru. Stoje kao opomena da pamtimo, da ne zaboravimo, ali i da naučimo lekciju iz njihove žrtve.

Kada je Spasoje izlečio i dobro nahranio mog dedu prijavio ga je za školovanje. Veliki broj srpskih momaka i devojčica sa Krfa odlazi u Francusku, a moj deda Svetomir sa još 25 drugara, spas od rata, bede i bolesti pronašao je ovde, u Škotskoj. U Edinburgu, u školi Džordž Heriots. Ovde je dobio priliku da krene u jedan novi, lepši i uspešniji život.

Svetomir Marjanović u Škotskoj? Da li je i to slučajno? Znate li da se na petnaestak kilometara od kuće u kojoj je rođen moj deda nalaze ostaci utvrđenja u kome su pre više od 2.000 godina živeli Kelti, preci ponosnih Škota? Znate li da kroz Kučevo, mesto odakle su Marjanovići, teče reka Pek, a da i vi u Škotskoj imate reku koja se gotovo isto zove? Znate li da je jedan od najvećih srpskih pisaca Miloš Crnjanski baš ovde, u vašoj zemlji, pronašao veliki broj reka i planina koje imaju gotovo ista imena kao i našoj u Srbiji? Slučajnost? Ne verujem!

Zato mi sasvim logično zvuči da baš ti momci, kao tim Srbije, ovde u Edinburgu odgiraju i prvu ragbi utakmicu! Igrali su ragbi, sport koji do tada nikada nisu ni videli i naravno pobedili, a kako bi drugo. Tokom tri godine provedenih ovde naučili su sve što deca uče u školi, ali i mnogo više. Naučili su da postanu dobri ljudi koji će svoje sinove i unuke naučiti da postanu dobri ljudi. I to je suština ove priče i puta dugog 100 godina: postati dobar čovek. Zato sam siguran da nije slučajno što baš ja, Svetomir Marjanović junior, zajedno sa osatlim naslednicima srpskih Heriotera stojim danas ovde pred vama 100 godina posle dolaska mog dede. Nije slučajno ni što su ovde i moj brat Slobodan, moja supruga Jelena i ćerka Lena. Nije ovo kraj puta, ovo je samo jedna usputna stanica. Ne bih se iznenadio da možda baš moja Lena odluči da nastavi tradiciju i postane deo velike porodice učenika ponosne škole Džordž Heriots.

Zato u ime dvadsetšestorice srpskih Heriotera, mi njihovi naslednici danas slavimo život. I kažemo Vam jedno veliko HVALA!

I na kraju, sećate se Spasoja Jovića, vojnog kuvara koji je spasao mog dedu. Pitao sam oca Vojislava šta je bilo sa Spasojem. Kaže, da je preživeo Veliki rat, da vratio se kući, ali nije dočekao da vidi i Svetomira po povratku sa školovanja u Britaniji. Ali, zna da bi Spasoje bio jako ponosan na njega.

Hvala!

Autor je novinar iz Beograda

Ovaj tekst je njegov govor na godišnjici obeležavanja škole Džordž Heriots, jun 2016.