Najslađe za bogataše

Sva ona masa poštenih i vrednih, odavno sateranih u ilegalu, prinuđenih da svoje poštenje kriju i samo šapatom izgovaraju najboljim prijateljima, osramoćeni svojom vrlinom kao najvećim grehom, dobi neku novu nadu i želju da i sami zaskoče za vrat onima što su ih godinama kinjili nekažnjeni i moćni.

Kao i svaki tanki zrak sunca koji obasja mali proplanak, tako i ostatak Srbije i dalje ostade u senci gustih oblaka bezbroj, naizgled sitnih muvanja i prevara, zloupotreba i bahatosti lokalnih kabadahija. Euforiju poštenja muti gorak ukus objektivne nemogućnosti da se pohvataju i na sigurno mesto smeste lokalne štetočine, kojih je toliko da im se broja nezna. Koliko bi to policajaca i islednika trebalo da se svi oni pronađu, dokazi pribave i pravedno kazne. Koliko bi tek bilo potrebno zatvora i čuvara da se svi smeste na sigurno mesto. Vickasti bi rekli „eto šanse da se zaposli sva Srbija“.

U senci spektakularnih hapšenja i još spektakularnijih najava u lokalnim upravama, sve vri i peni pretumbavanjima vlasti, prekomponovanjem narodne volje, pretnjama, ucenama i vrbovanjima narodnih tribuna. Oni koji nisu do sada videli da se masovno krade državna kasa, moraju da budu zamenjeni onima koji tvrde da to znaju. Kad zamene uloge, onda ovi novi počnu da ne vide, a oni bivši počinju da znaju.

I dok pola Srbije podržava Kurtu, a ostatak navija za Murtu, brod i dalje tone. Svaka sreća prođe brzo, pa će pošteni opet sagnuti glavu i sami otići u ćošak, jer im je tamo i mesto, a ono najslađe iz sredine, ostaće za bogataše.