Nemam naslov

 U prvi mah nisam. Zar to nije znak starosti koja je neminovna? Sam Gojko Božović koji je objavio ovu knjigu eseja o starosti, ili možda pre priča-eseja, ako takav književni oblik postoji, kad već postoji roman-esej, kako je Bora Ćosić sam odredio svoje delo posvećeno Radomiru Konstantinoviću (Vražiji nakot, iako je izgleda trebalo da se zove, kao što mi je to rekla Milica Konstantinović Očevi i oci), ta knjiga o kojoj sam pisao, tom gospodinu i mom prijatelju koji je napisao da „umiru samo gospoda“ i sada ja dodajem i stare samo gospoda. Zar nisu starci nekako tajanstveni i gospostveni, zar nisu? Treba ih samo posmatrati i možda voleti.

Sve češće sebi kažem, stigao je novi dan i ti sam si stariji za jedan novi dan. Iako nije jasno šta je tu „novo“. Ili, uveče, prošao je još jedan dan. Šta da kažem, ne osećam se prijatno. A po jutru se, kažu, dan poznaje. Sve više je ovakvih buđenja, ako su to buđenja. Ali, ovo svakako nije Portret umetnika u mladosti o kome je pisao Nabokov, nego portret umetnika u starosti, koji tek treba napisati. Čak sam nabavio i knjigu čija je tema starost. Jednostavno, „starost“, da ti se krv sledi u venama! U toj poznatoj izreci kaže se u žilama, po mom mišljenju, ružno i neodgovarajuće. Ljudi imaju vene a ne žile. Žile su nešto drugo i nikad nisu plave. Neka žile zato ostanu za biljke. Ovde ću prekinuti. Ali, zašto? Mislio sam da najpre završim ovaj komentar o priči-eseju koji je o starosti napisao Albahari, David Albahari, ali to ću kasnije. Evo tog mesta koje sam za svaki slučaj obeležio:

„Nije starost mrak, oprezno se oglasi Tamara, premda nije umela da kaže šta starost jeste. Odavno je zatražila od bibliotekarke da joj donese neku knjigu o starosti, ali ona nije još došla ili, ako jeste, verovatno spava u magacinu, između drvenih i metalnih polica za knjige (i police za knjige u mom malom stanu su drvene sa metalnim držačima). Briga nju za starost, pomisli Tamara, i istog časa se ugrize za jezik (što je književna fraza koja mi ovde smeta). Nije li ona mogla isto da kaže za sebe, upitala se, jer samo do pre nekoliko trenutaka ona uopšte nije marila za starost. Videla je sebe kao devojčurka u godinama i bila otvoreno srećna, a onda, u magnovenju, nešto se desilo i ona je znala da je stara (Nešto slično se desilo i meni jednog jutra, ali nisam ja ovde tema). Ništa je nije upozorilo, nikakav glas nije se čuo ili se bar ona ničeg sličnog nije sećala; jednog trenutka je gledala u nešto kao mlada osoba, narednog trenutka je posmatrala to kao starica. Ono što je bilo oštro odjednom je izbledelo, izgubilo oštrinu, tako da je izgledalo da se stvarnost ruši i raspada, što i jeste jedna definicija starosti (Simon de Bovoar napisala je dve podebele i tužne knjige posmatrajući ostarelog Sartra). Svaka starost je drugačija (moj otac je sačuvao dostojanstvo a ja?) i svaka zahteva svoju definiciju. Što je svetlost za mene nije svetlost za druge, a o mraku i da ne govorimo. Tada se pojavila bibliotekarka i spustila knjige na pult. Na vrhu se nalazila novela Tomasa Mana Smrt u Veneciji. To je, znači, to, pomislila je Tamara, smrt u ligeštulu, među galebovima koji krešte, zbog toga treba uvek ići na planine, tamo je vazduh suv i nema melanholije…“

Da li je istina da na planinama nema melanholije? „Ponovo je pogledala knjige: Vreme smrti, Opis smrti, Smrt u El Pasu, sve dosadne knjige iako smrt nije sama po sebi dosadna. Smrt se uči, pomislila je Tamara, i onaj ko nauči sve što je potrebno lakše ulazi u nju. Nije znala zašto su svi navalili s pričama o smrti, kao da je starost jedina staza koja tamo vodi. Ali, ako su studenti tako odlučili tako mora da bude… Bibliotekarka nije prestajala da donosi nove knjige o starosti, još malo pa će ispasti da je svekolika književnost o starosti, što i nije za čuđenje. Tamara nije ništa odgovorila…“ Kao što je Bodrijar verovao da je sva književnost o smrti.

Ali, odgovaram: starost nije jedina staza koja vodi ka smrti. Jer stare samo gospoda…