Neobični čovek Ljubiša Rajić

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mislim da bi mu bilo drago da zna da ga poštuju i pamte oni koji zaista razumeju šta je govorio i cene ono što je radio, bez ekipe iz Ministarstava&Co.
   Zato je Rajić i bio, a i ostao, car!

2. Večna slava i hvala, profesore!

3. Ljubisa je zaista bio izuzetan intelektulac i borac za dobro u nasoj zemlji. Uzivala sam razgovarajuci sa njim i svaki put se pitala da li je moguce da ova zemlja , ovaj Univerzitet ne vidi i ne ceni takvu vrstu, osobenu vrstu intelektualca i aktiviste za bolje obrazovanje, za bolje drustvo. Njegova komemoracija je bila velika srpska sramota. Bila sam prisutna i tuzna. Cetiri strana ambasadora govore pohvalno o kulturnim mostovima koje je Ljubisa izgradio izmedju Srbije i skandinavskih zemalja, a niko iz ministarstava obrazovanja i kulture se ne pojavi. To je zalosna Srbija.

4. Poštovani autori teksta i komentara. Ja sam jedan od onih koji su govorili na komemoraciji u rektoratu. Dakle, hteli to ili ne, morate me svrstati u prijatelje cenjenog profesora. Kako starim, sve više idem na komemoracije, ne retko i govorim. Do sada nikada nisu na komemoracijama istaknutim profesorima i akademicima na kojima sam ja bio, govorili predstavnici Ministarstva. Ja lično ih ne bih želeo na mojoj budućoj komemoraciji, a kao jedan od organizatora (u svojstvu predsednika društva Srpsko Norveškog prijateljstva i kao istaknuti predstavnik Univerzoteta) znam da ih nismo ni pozvali. Naravno ambasadori su se sami javili pa su mogli i iz Ministarstva da se sami jave, mogla je da ih zove katedra ali iskreno rečeno da su se pojavili ja bih bio iznenađen a da ja mogao Ljubiša bi se osetio neprijatno koliko sam ga znao. I još jedna stvar. Pre studija Ljubiša je išao u Norvešku kroz aktivnost Jugoslovensko Norveškog društva prijateljstva. Tako je upoznao zemlju i zavoleo jezik ali koreni njegove odluke vuku dublje i od života nas dvojice i ta odluka nije bila tako neobična, naprotiv ona govori o spremnosti da uloži sebe i sopstvenu karijeru da nešto podigne na još viši nivo. Upravo ovih dana se u Norveškoj otvaraju preuređena groblja naših interniraca, logoraša koji su stradali u drugom svetskom ratu, čija je sudbina i pokrenula prijateljstvo koje je u osnovi i Ljubišine odluke da studira norveški. sa poštovanjem Zoran Lj. Petrović