Nije lako skočiti u veru bez pripreme

Brojna istraživanja sprovedena od devedesetih godina do danas pokazuju da je religioznost kod mladih, uglavnom adolescenata, izuzetno rasprostranjena u Srbiji. Ono što je, međutim, indikativno, jeste da iako dobijeni podaci govore u prilog činenici da je najmanje onih koji su religiji protivni i koji su prema njoj izrazito kritični, svest o toleranciji prema drugim verama kod mladih nije izgrađena. Iako nema sumnje u to da su učenja crkve poslednjih godina doživela svojevrsnu renesansu, među onima koji se profesionalno bave proučavanjem fenomena religije ima i onih koji sumnjaju u iskrenost onih koji se deklarišu kao vernici.

Statistički rast religioznosti

Istraživanje sprovedeno 1961. godine na uzorku studenata tadašnjih jugoslovenskih univerzitetskih centara pokazalo je da tri četvrtine studenata nije religiozno, a svaki peti jeste, dok se četiri odsto nije izjasnilo. Religioznost je varirala od porekla, nacionalne pripadnosti, fakulteta. U istraživanju religioznosti kao ideološke orijentacije koje je 1979. godine sprovedeno na uzorku mladih od 16 do 27 godina, izveden je zaključak da je religioznost kod mladih u Srbiji „relativno retka pojava“.

Do značajnijih promena došlo je u rezultatima iz 1988. i 1994. godine, kada je dominantno ateistički stav zamenjen pozitivnim odnosom prema crkvi i religiji.

– Veliki broj vernika među mladima donekle se može objasniti demokratizacijom društva, a donekle i činjenicom da je religioznost postala društveno poželjna vrednost. Kao što su nekad ljudi bili poklonici socijalizma, prihvatali komunističku ideologiju, neki zato što su zaista u nju verovali, a neki zato što su smatrali da je to poželjno. Pri tom, oni zaista mogu da veruju u to, ali tu deluju i neki dublji mehanizmi koji utiču na to da mladi ono što je trenutno aktuelno prihvataju kao svoje – kaže za Danas Snežana Joksimović, naučni savetnik Instituta za pedagoška istraživanja.
Kolika je neutemeljenost religioznosti u društvu u kome je pola veka religija karakterisana kao nepoželjna, govori podatak da neki od učesnika u anketi koju je Institut za pedagoška istraživanja sproveo 2003. godine na uzorku od 600 srednjoškolaca, uopšte i ne razlikuju kategorije nacionalne pripadnosti i vere.
– Na pitanja koje su veroispovesti, neki su govorili da su Srbi, drugi da su Mađari. Za mnoge od njih, za roditelje i za decu, nedostatak znanja vezanog za veru jedan je od motiva za pohađanje verske nastave, jer imaju potrebu da se utemelje i nađu korene u veri, naciji i tradiciji – smatra Joksimovićeva.
– Povratak tradicionalnim korenima, međutim, nije ni jednostavan ni lak proces, s obzirom na novi način mišljenja koji je danas dominantan – smatra Zorica Kuburić, profesor sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ona objašnjava da nije lako „skočiti u veru bez pripreme“, dodajući da su ranije vernici bili pripremani za religiju od detinjstva i verovali su celog života.
Većina sagovornika Danasa slaže se u oceni da je trenutni stav u društvu prema religiji „navijački“, poredeći čak odnos između zvanične i manjih religijskih zajednica, odnosom koji neki sportski navijači imaju prema drugim klubovima.
– Ono što se pokazalo i u nekim prethodnim istraživanjima jeste da, iako vera nalaže toleranciju, nekad postoji negativna veza između tolerancije i religioznosti. Oni koji su religiozni, bar tako izjavljuju, manje su tolerantni na razlike. Nedovoljno su upoznati sa manjim religijskim zajednicama i imaju mnogo predrasuda usmerenih prema njima – kaže Snežana Joksimović.
Profesor Bogoslovskog fakulteta Ljubivoje Stojanović kaže da je navijački odnos prema veri rezultat navijačke atmosfere u kojoj su mladi odrastali.
– To navijanje postoji zato što postoje i silni sukobi. To ne možemo da stavimo u kontekst vere. Potreba za podelom i temeljenje identiteta na njoj je strašna – ja sam to, jer nisam nešto drugo. Prava vera ne može da se temelji na nečemu protiv nekoga, nego mora biti afirmativna – upozorava Stojanović, dodajući da mladi moraju da prevaziđu ideju „da nas bude više nego njih“ i potrebu da nekome bilo šta nameću. – Proglašavati grešnika unapred nije crkveni način ophođenja – smatra Stojanović, naglašavajući da najveći neprijatelj savremenog sveta jesu strahovi od drugačijeg i potreba da se neko prisili da „bude dobar“.
– U tom smislu mladi koji idu u crkvu imaju veću odgovornost da ne budu isključivi, da svoju veru doživljavaju na afirmativan način i da se izdižu iznad porekla i pripadnosti – kaže Stojanović.
Iskustvo je pokazalo da deca koja odrastaju u kontaktu sa pripadnicima drugih religijskih zajednica pokazuju manju distancu prema drugim religijama. Vojvodina je, na primer, karakteristična po tome što poznaje veliki broj verskih zajednica koje žive zajedno nekoliko vekova.
– Istraživanje koje smo sproveli među srednjoškolcima u Subotici pokazalo je da su posebno mladi u ovom gradu potpuno izbegavali da odgovore na pitanje distance i uopšte im nije bilo bitno ko je koje religije. Oni žele da zadrže multikonfesionalnost i multinacionalnost, pogotovu što je na našim prostorima bilo rata usled odvajanja po nacionalno-verskom pitanju i namera da se stvori država koja je dominantno jednonacionalna – kaže Zorica Kuburić.
Uloga verskih zajednica u savremenom društvu često se dovodi u vezu sa demokratijom i atmosferom u kojoj je moguće slobodnije izražavati svoje mišljenje. To, međutim, znači da su u savremenom društvu osobi u razvoju potpuno ravnopravno sa tradicionalnim vrednostima ponuđeni i drugi, moderni, izbori, poput prihvatanja ideja o ravnopravnosti polova, ili seksualnih sloboda.
Nastavlja se