Nose li Evropljanke marame

U njenom romanu, koji je u Srbiji objavljen pod naslovom Ubistvo u hotelu Bosfor (u orginalu Bosfor hotel) i u kome, kao što i priliči kriminalističkom žanru „teku“ potoci čaja, doduše ne engleskog, nego turskog, krajnje ozbiljna pitanja razmotrena su sa otvorenošću već zaboravljene Erike Jong, ali i racionalizmom i čednošću večne Agate Kristi. Ali, iako se dotiču intime i međusobnih nemačko-turskih predrasuda, pojedini momenti kao da su prepisani iz kolumni beogradske štampe. Recimo, izrazi poput „Evropska unijo, drži se, Turska je odlučila da ti se pridruži“, opisi haotičnog i usporenog prevoza, osvrtanje na ekonomsku i političku krizu, mafiju, ali i na napada na strance, sve do atmosfere ćevabdžinica i cinizma reportera koji rade u rubrikama crne hronike. Međutim, najupečatljiviji detalji Ajkolinog pisanja, potpuno su posebni i tiču se zapadnjačkog viđenja tradicionalnog oblačenja žena na istoku.

„Jedna od strana Istanbula koju posebno volim jeste negovan izgled njegove ženske populacije: ovde je potpuno normalno odlaziti kod frizera i kozmetičara. Za razliku od toga, u Nemačkoj se sve žene, osim moje majke i njenih prijateljica, šišaju i farbaju same, nikome ne pada napamet da ide kod manikira, pedikira ili kozmetičara. Zato su ulice pune ljudi koje najradije ne biste gledali u lice. U Minhenu još kako-tako, ali u Berlinu ponekad izgubite želju da izađete na ulicu zbog te vojske ružnih pačića.

U Berlinu su, zapravo, najdoteranije Turkinje, ne sve, samo turske devojke sa maramama na glavama iz druge i treće generacije. Toliko su doterane da nemam reči. Naravno, ne zbog toga što nose poslednje kreacije Žila Sanadera, one same kreiraju svoju modu i ostaju joj verne do kraja: cipele sa platformom, pantalone od crnog najlona, naizgled jeftine ali modernog kroja, mantili od skaja… Šik marame na glavama u bojama modernim te sezone, dugačke jakne u tonu s maramama… Žene prve generacije u Berlinu, koje takođe nose marame, nemaju ništa zajedničko sa svojom ćerkama. Kad sam bila mala, žene prve generacije smo zvali ’pingvini’. I one su izgledale kao konfekcijski proizvodi, ali iz neke neukusne kolekcije. Male i debele, u svojim naboranim svim mantilima, gegale su se naokolo kao pingvini. Marama na glavi je zajednički imenilac, ali one žive u potpuno drugačijem svetu od svojih ćerki“, piše Ajkol u Bosfor hotelu.

Knjiga je prvi put objavljena pre sedam godina, dakle dosta ranije u odnosu na sadašnje rasplamsale debate za i protiv burki i nikaba – kontroverznih odevnih predmeta u kojima se vide „sanduci“ za ženska tela ili, pak, samo odanost tradiciji. U argumentaciji za zabranu, kojima se bave i parlamenti poput britanskog, francuskog, španskog, belgijskog, ili BiH, ističe se da to što ova vrsta marama ne samo što pokriva telo nego i lice, ostavljajući mali prostor za oči, narušava, između ostalog, pravo osobe da bude javno identifikovana, recimo u školi.

„Parlamentarci, imate vi i važnijih pitanja od izbora garderobe“, glasio je transparent na demonstracijama u Sarajevu, čiji su se i muški učesnici nedavno zaogrnuli i pokrili, kako bi iskazali protivljenje zabrani.

Krajem juna je i parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila rezoluciju sa 108 glasova „za“ i četiri „uzdržana“ glasa kojom je zabrana burke i nikaba označena kao kršenje prava žena, koje žele da pokriju lice. Rezolucija, takođe, poziva muslimane da poštuju jednakost polova i ne ograničavaju ženska prava. Zabrana bi bila kontraproduktivna, ocenili su evropski parlamentarci i može se opravdati samo u slučaju bezbednosnih razloga ili kada profesionalne obaveze zahtevaju od žena da pokažu lice. Sociolozi i drugi analitičari napominju kako je na delu velika politizacija ovog pitanja, čemu je verovatno doprinelo i izjašnjavanje Švajcaraca na referendumu krajem 2009. o zabrani građenja džamija. Ali, iako je roman fikcija, koja se samo po potrebi štiva i zapleta dotiče realnog života, epizodne heroine u Hotelu Bosfor, druga generacija Turkinja u Berlinu, svojim šik maramama, pokazuju da postoji rešenje, makar da se utopistički samo nudi kao fatamorgana u mašti pisca. A to je da je između pripadanja i izbora moguća ravnoteža, kao i između poštovanja tradicija i života.

„Istanbul je jedino mesto na svetu gde se osećam da pripadam. Možda sam zato i Istanbulka zato što je Istanbul jedino mesto gde bez premišljanja osećam da pripadam… Od jedne određene tačke čovek više ne može da razlikuje šta je njegov izbor, a šta mu je nametnuto. Eto, imam turski pasoš, ali sam u Turskoj ipak Nemica. A kada živim u Nemačkoj, onda sam Jevrejka i pored nemačkog pasoša i majke katolikinje“, izgovara Esmahan Ajkol kroz usta svoje detektivke Kati Hiršal.