Notiranje advokature

„Vidiš kakva je ponekad prošlost – sačeka ljude kraj puta i prisili ih da isprave pogrešan račun.“

(M. Lalić)

2. Decentralizacija i dislokacija određenih državnih poslova u notarsko krilo, kao i uspostavljanje novih javnopravnih formi – u prvom redu izdavanje javnih isprava o zaključenim pravnim poslovima – ne sme da dovede do potiskivanja advokature, do njenog „disciplinovanja“ i diskriminisanja. Čak i kada sve to nominalno možda i ne iskače iz ustavnog okvira. Što samo po sebi nije pokazatelj da je neka zakonska solucija dobra za društvo i njene građane, za pravni poredak u celini.

3. Postojeći Ustav je dotrajao, međutim, mora da se uvažava dok kao takav postoji. Ipak, sva je prilika da se od Ustavnog suda u aktuelnom sporu o ustavnosti pojedinih odredaba Notarskog zakona previše očekuje. Uostalom, „ni najlepša devojka ne može da pruži više nego što ima“. Najviše na šta je Ustavni sud ovlašćen (i) u aktuelnom „notarskom slučaju“ jeste da kaže šta je pravni mućak. Zdravo jurističko jaje ne može nikako sam da snese (metafora je, mutatis mutandis, preuzeta od J. Skerlića) – nije ovlašćen da određenu zakonsku odredbu, utvrđenu kao neustavnu i stoga stavljenu van snage, on neposredno formuliše umesto zakonodavca. Tako, Ustavni sud nije mogao meritorno da reši ni pitanje optimalne dubine i širine pokrajinske autonomije, niti da izabere najbolje kandidate za sudije: jedino je – i sam omeđen Ustavom – ocenio, kako je znao i umeo, da su neki propisi Statuta AP Vojvodine neustavni, a da su brojne sudije onomad nezakonito razrešene, pa su sudskom odlukom automatski „vraćene na posao“. Ustavni sud se tom prilikom uopšte nije bavio pitanjem da li su u svemu odnosna lica suštinski kvalifikovana i dorasla visini sudijskog poziva.

4. Ne znači da je zaista legalno i legitimno baš onako kako Ustavni sud bude presudio. Ali, reč Ustavnog suda mora da se bespogovorno poštuje ako idemo trasom ka vladavini prava i institucija, a ne nastavku vladavine političkih ljudi.

5. Notarski zakon je umnogome loš, nepravedan i necelishodan, pre svega zbog toga što se prekomerno zauzeo za notarijat na račun advokature, za drastično sužavanje slobodnog advokatskog profesionalnog polja, nepotrebno ih konfrontirajući, istovremeno – stavljajući građane u nepovoljniji položaj od dotadašnjeg.

S jedne strane, notarski zakon je prima facie formalno ustavan: država ima generalno javno ovlašćenje da izdaje javne isprave, pa ga može poveriti odabranim pravnim subjektima izvan državne strukture u svakoj novoj oblasti – pa i u javnobeležničkoj – primenjeno na neku kategoriju pravnih poslova gde ih (javnih isprava) nije bilo (recimo, poslovi prometa nepokretnosti). No, to nije dovoljno da bi zakon neokrnjen opstao kao ustavan!

S druge strane, pak, notarski zakon je u svojim kritičnim odredbama protivan duhu pravnog sistema Srbije, kao i njegovom jedinstvu, u smislu člana 4 stav 1 i člana 194 stav 1 Ustava, imajući posebno u vidu zakon o advokaturi. Takođe, notarski zakon je nesaglasan međunarodnim standardima što se tiče zadiranja u srž advokatske funkcije, u smislu člana 18 stav 2 Ustava, a sa gledišta njegovog člana 67 (pravo na pravnu pomoć).

Najzad, „dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati“ (član 20 stav 2 Ustava). Upravo to je notarskim zakonom, u sprezi sa zakonom o prometu nepokretnosti koji je u odgovarajućem delu i sam neustavan, izokola urađeno – tako da je građanima nametnut dodatni teret pribavljanja javnobeležničkih zapisa.

Neko reče da misli izgovorene u etar, skoro pa da idu u vetar. Zato ih valja zabeležiti, pri čemu (mi) nije potreban notar.