foto: Privatna arhivaNovi Sad danas slavi 274. rođendan. Sada ide onaj trenutak kada mu svi čestitamo, poželimo da se ne menja, da poraste veliki i da nam ovakav kakav je dugo živi u zdravlju i sreći. Ništa pogrešnije ne bi bilo.
Pre 274 godine Novi Sad je kupio svoju slobodu. Nije za nju pucao, jurišao, krvario i žrtvovao se, to je došlo posle. Neki međusobno različiti ljudi u to su vreme odlučili da je pametnije, štaviše – jedino izvodljivo, gradsku slobodu platiti koliko god da košta.
Mogli smo to i drugačije pokušati, naravno da smo mogli, ali je senka topova sa Petrovaradinske tvrđave bacala preveliki hlad za tako vruće ideje i toga su ljudi posve drugačiji jednako bili svesni.
Danas, 2022, zbog ove se istorijske činjenice u novosadskom vazduhu osećaju nelagoda i diskretan stid. Nosnice nam je ispunila memla odbačenog zaveta i odricanje od svete žrtve, otežale su nam noge i klonula glava, jer ne možemo da pogledamo u oči prekobrojne novosadske mučenike i vitezove kojima put do sreće vodi isključivo preko leševa, poželjno tuđih.
U najtežim momentima, kada se pobrojavamo između nas samih, mogu i naši.
Nije lepo kupiti slobodu, takav je zadah ovde i sada. Ona mora da se plati krvlju i patnjom, inače nije sloboda nego ropstvo na kredit i večni zalog naše potčinjenosti. Uostalom, kada čovek nešto plati, pa to i dobije, ne može posle da se žali kako je ispao žrtva ili bio prevaren.
Zato moramo da ginemo za svaku sitnicu i krupnicu, a ko se drzne da nešto i plati, makar to bila sloboda, unapred se odrekao budućih, još svetlijih i svetijih bitaka, predao borbu za najviše ciljeve koje, uzgred, niko ne ume jasno i razumno da nabroji i objasni.
Nešto više od dva i po veka kasnije, inicijativa da podignemo simboličan spomenik toj ženi od koje smo kupili slobodu praktično je nezamisliva. Radije se odlučujemo da toponime oplemenimo sigurnim lukama nacije i vere, a ako se kojim slučajem tu zatekne i pokojni ratni zločin, da ne kažem genocid, to je sasvim u redu. Ionako se radi o spojenim sudovima.
Uzgred, ta je žena Vojvodini i Novom Sadu sazidala temelj da postanu sve ono čim mi koji ovde živimo obožavamo da se hvalimo. Nekada je važilo pravilo da čovek dođe ovde zato što želi da gradi na tim temeljima, ali ta nas je moda prošla.
Poslednjih decenija, cilj igre zvane život je da se on potroši u Novom Sadu na način kako se to radi tamo odakle su ljudi pobegli od jada i čemera. To je naravno sasvim legalno, sada je i društveno prihvatljivo, međutim na duge staze takva mehanika života ne stvara Novi Sad kojim se hvalimo, već sredinu iz koje se beži i odakle su ljudi bežali ka Novom Sadu.
Ako ovako nastavi, Novi Sad bi komotno mogao da se nazove prestonicom demografskog inženjeringa. Ta žena sa krunom, pa i mnogi muškarci posle nje, sa i bez kruna, igrali su se našim sudbinama kao igračkama, međutim nisu sve dečije igre iste, niti sve igračke prežive igru u komadu.
Danas imamo novu igru. U tom raspletu, Novi Sad i Vojvodina moraju živeti bednije nego što zaslužuju, da bi svi na ovom komadu zemlje nepoznatih granica živeli jednako bedno. U administrativnom i fizičkom nedostatku kosovskog opijata, Novi Sad je postao najbolji poligon za najgore ideje, mesto gde se pokazuje i dokazuje moderan patriota, obično merenjem krvnog zrnevlja i pranjem istorije i biografija, za nebesku slavu naplaćenu tvrdom zemaljskom valutom.
Paradoksalno, ta Srpska Atina kojom se hvališu oni bez realnog materijala za divljenje, nikada neće biti dovoljno srpska. Kada ne ostane drugačijih, ješćemo se međusobno na istu temu – ko je više, a ko manje.
Ali ne lezi vraže, mi smo danas evropska prestonica kulture. Takoreći industrija kulture, pa više računamo na neke pare i objekte negoli stvaralaštvo. Javite mi koliko vam se oduševljenih umetnika javilo ovim povodom, pa da vas svo troje odvedem na piće.
Da ne grešim, mislim da je crkva zadovoljna. S njom se nije kačiti bez preke, posebno u dva slučaja: ako imate kičmu i na njoj glavu sa ustima, ili ako ste umetničko delo. Moderan Novi Sad anatemiše uočavanje stvarnosti, budućnost je neizvesna, pravac nazad, tamo imamo veliko ništa i držaćemo ga čvrsto.
Bilo je i svečano otvaranje kulturnog titularenja, iako je kultura po definiciji u otvorenom sukobu sa njenim novosadskim reklamerima. Beše to pored najlepše zgrade vlade na svetu belom, ali to nije prava vlada. Iza bine nas gleda orijaški lik ratnog zločinca, ali on gostuje na televiziji.
Puno sveta na bulevaru, ali tek pokoji čovek. U delu programa govori se o Zenitizmu i srpskom barbarogeniju spremnom da oživi duhom mrtvu, licemernu Evropu, ali novosadski barbarogenije srpskog etnosa ima mađarski pasoš. Ili hrvatski, ako je baš žurio u Kanadu.
Odatle je Novi Sad neuporedivo kulturniji i rođendanska torta ima bolji ukus.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
