O svemu, bez ustručavanja

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (15)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.

– Đe si, Novice? – pozdravio me je široko nasmejani brka. – Kad si, bolan, stig’o?

– Dobar dan. Ja sam Dejan – hteo sam da budem ozbiljan. Čovek je prasnuo u smeh.

– E, za mene si Novica. Jesi l’ ti limun?

– Ne razumem?

– Hasane, Hasane, nemoj, bolan, zbunjivat’ dećka – umešala se žena – Moj suprug pita da ne boluješ od žut’ce.

– Ne bolujem – gotovo sam se ljutnuo. Čovek je prišao i pružio mi ruku.

– E, onda ćemo se baš fino družiti. Ja sam Hasan i ni ja ne bolujem od žut’ce.

Nisam mogao da se ne nasmejem takvom predstavljanju.

– Nemoj ga pogrešno razumjeti, sine. Takav je on i u kući. Nikad sa njim nema dosade. – žena je pokušavala da opravda supruga, zdraveći se sa mnom.

– Pa, bolje je što je tako. – želeo sam da posvedočim da mi se čovek dopao.

– Ha! – podviknuo je Hasan od zadovoljstva – Jesi čula, bona?

‘Ajde, briši kući, gledaj đecu! Meni ne trebaš. Ja sam naš’o jarana. Gospođa Biberović, čije ime mi je napustilo pamet, prišla je, nežno poljubila muža u obraz i izašla iz sobe.

– Ode.

Hasan ju je otpratio tom jednom rečju i pogledom, jasnom legitimacijom iskrene ljubavi. Onda je počeo da se raspakuje. Kad je bio gotov, okrenuo se ka meni i ponovo me nasmejao svojom iskrenošću.

– Sad bi valjalo da se nas dvojica siti ispričamo – kazao mi je ravnodušno – al’ se meni, bolan, prispalo. Ja nekad hrćem, a nekad ne. U svakom slućaju, ako pretjeram, dozvoljeno ti je da me mlatneš papućom.

Idućih dvanaest dana pokazaće da sam i ja u Hasanu našao pravog jarana. I to ne samo u njemu, već i u čitavoj njegovoj porodici.

Sutradan već osetio sam po drugi put za šest meseci blagodeti statusa vojnika-rekonvalescenta u „mirnoj Bosni“. Stožer dobrog odnosa prema meni na „zaraznom“ odeljenju bio je moj jaran Hasan Biberović, tada glavni kuvar u garnizonu JNA u Lukavici.

Već prvog bolničkog jutra olakšanje zbog ličnog izbavljenja pretvorilo mi se u košmar zbog brige za prijateljima koji su ostali u grotlu. On je razumeo.

Posle vizite ostao sam da ležim, zureći u plafon i teško dišući. Premotavao sam svoj vinkovački film. Pred mojim očima paradirali su Arsić, Bonanca, Linc, Veljko, Marinko Simić… kao nekakva porota koja se sprema da mi sudi što nisam s njima. Bio sam na pragu pucanja… Hasan je sedeo na svom krevetu, otvarao pasijans i sebi u bradu pevušio jednu od najlepših sevdalinki koju sam ikada čuo:

„Aj, san zaspala, aj, san zaspala dilber Sajma u bašči…“, deleći je na taktove i vadeći i ređajući karte, čiji se zvuk uklapao u melodiju kao svojevrsna ritam sekcija. Osećao sam da me pod okom posmatra… Ređao je karte i pevao: „Aj, budilo je, aj, budilo je mlado momče s urmama…“. Želudačni sokovi su me gušili, dah mi je bivao sve kraći, stopalom sam nesvesno počeo da udaram po donjoj stranici kreveta u taktu melodije, ali me je zvuk karata dekoncentrisao. Mogao sam se zakleti da me posmatra.

„Aj, ustaj, Sajmo, aj, ustaj, zlato, sabah-zora…“ – prekinuo je pesmu na samom kraju.

– Uja! – skrenuo mi je pažnju na sebe – Đe si, golube?! Pogledao sam ga. Bio je nasmejan kao da je upravo dobio premiju na lutriji.

– Zašto „golube“? – nisam mogao da odolim znatiželji.

– Zato. Samo što mi se nisi usr’o, bolan. Mrdni malo, jarane, ne prepadaj me.

Osmehnuo sam mu se. Za više nisam imao snage.

– Mašala – kratko je pohvalio moj napor.

– Hasane, teško mi je – osećao sam očajnički potrebu da se nekom ispovedim.

– Znam – opet me je počastio širokim osmehom razumevanja.

– Otkud? Nisam bolestan.

– Znam. Rek’o mi Bakir. Doktor.

– Proveravao si da nisam „limun“.

– Cc. Bunc’o si noćas. Pominj’o neke snajpere, mupovce, akrepe i karakondžule, pa ja pit’o Bakira da ti nije pogriješio smještaj.

Opet sam se osmehnuo.

– Mašala – ponovio je.

– Šta ti je rekao doktor?

– Sve, bolan. Nas dvojica k’o dvije švalerke. Veli, mali je dobar i namućen. Nađi mu se, veli, Hasane. Nema, ba, frke, rek’o sam, ni kurve u Bristolu ga neće tako udjesiti.

– Ih? – nisam mu verovao.

– Nema „ih“. Sad sam ti ja komandant. Ustaj, umij se, dotjeraj se, pa ćemo u šetnju.

– Nisam baš …

– Nisam te ja, bolan, ništa pit’o. Jesi ti zvao staru i starog? Postideo me je pitanjem. Još više velikim „C“ žetonom koji je izvadio iz džepa svog bolničkog mantila. Ustao sam bez pogovora.

– Isprićaj se s rod’teljima, pa dođi meni na muabet. Dug je, bolan, dan, a mi dokoni.

Tako je sve počelo. Idućih dana prosuli smo roman reči. Iskrenih, prijateljskih. O svemu, bez ustručavanja.

Nastavlja se