Od Sandžaka do Mjanmara

Boreći se s glavoboljom i mučninom, odjurila sam do Urban-ina, danima pre toga je bio zakazan sastanak sa Žan-Danijelom Ruhom, ambasadorom Švajcarske i našim dragim prijateljem, koga znam iz vremena njegovog prethodnog mandata s kraja devedesetih (ili početka dvehiljaditih?). Naravno, pre izlaska iz kuće obavezno javljanje mom obezbeđenju, diktiranje rasporeda za taj dan, čitava logistika. Srećom, Darko je to preuzeo na sebe i zahvaljujući njegovoj organizovanosti i smirenosti sve ide kako treba, ne samo tog jutra, nego i inače. Sa Žan-Danijelom pričam kratko, najviše ga interesuje moja odluka oko ostavke, potom šta ću i čime ću se baviti dalje, šta se dešava sa Urban-inom. Smirujem ga pričajući mu o mojim i zajedničkim planovima, ponavljam njemu kao i svima koji zovu prethodnog dana – ostajem tu, biće me više u medijima jer je to najdelotvorniji način da nastavim da se borim sa zlom koje se nadvilo nad Sandžakom. Potom krećemo ka Kulturnom centru, tamo nas već čeka Sonja Liht, danas zajedno imamo okrugli sto na temu unapređenja uslova života i ljudske bezbednosti u Srbiji i ovaj skup se posvećuje lokalnim prilikama i problemima. Sonja nas dočekuje sa šoljom Ferveksa, vidi se da joj nije dobro, ali, kao i uvek, na nogama i raspoložena odradi zajedno sa svima nama nekoliko sati kvalitetnog razgovora.

Nakon panela opet trčimo u Urban-in, tamo uveliko traju pripreme za posetu pedesetak mladih ljudi iz jugozapadne i jugoistočne Srbije Beogradu i njegovim najvažnijim institucijama.

U Kulturnom centru se održava svečana akademija povodom sto godina postojanja novopazarske Gimnazije. Program je divan i veseo, a meni srce puno jer sam nekada i sama bila đak te škole i s ponosom mogu da kažem da sam tamo dobila temelj svog obrazovanja.

13. decembar // petak //

Obećala sam sebi da danas ne mrdam od kuće. Jučerašnji dan je bio prepun dešavanja, danas moram da dam sebi malo odmora i mira. Naravno, prijatelji zovu i dalje, ali i mediji. Zovu iz Deutche Velle-a iz Berlina i Večernjeg lista iz Zagreba, uglavnom ponavljam ono što sam rekla prethodnih dana. Začuđena sam tolikom medijskom reakcijom i interesovanjem. Jedan prijatelj u šali kaže da sam, definitivno, postala uticajna osoba kada mi je dat značajan prostor na drugom Dnevniku RTS-a. Javlja se i Filip Mladenović, pisac i publicista, moj prijatelj iz bivšeg života kada smo svi živeli u jednoj državi i govorili srpsko-hrvatskim jezikom. On vodi jednu sjajnu emisiju indikativnog naziva „Mućni glavom“ i dogovaramo moje uključenje sutra od tri do četiri.

14. decembar // subota //

Volim prepodne tokom vikenda, Darko i ja smo tada malo lenji, uživamo u jutarnjem ritualu ispijanja čaja, doručku na tenane, odlasku na pijacu ili prodavnicu… Ove subote, međutim, odustajemo od kupovine, dolazi nam prijateljica na kafu, ja perem i sređujem kosu, treba sutra na TV-u da izgledam pristojno.

Filip se javlja malo pre tri, razmenjujemo poslednje informacije i instrukcije i emisija počinje. Pričamo kao da smo u nekom kafeu, svako sa svojom kafom, on u Beogradu, ja u Pazaru, razgovor je lagan i podsticajan, kao i uvek kad se nađu stari prijatelji i istomišljenici. Onda se emisija završi i mi već sedimo u kolima i jurimo ka prestonici, ja proveravam da li mi je ostao neki zalutali vikler u kosi. Sa nama, ovoga puta, putuje i moje obezbeđenje, dakle, neće biti primopredaje moje malenkosti na punktovima Ibarske magistrale. Ali, zato sa radošću svraćamo na kasni ručak kod Mira u Bogutovcu i to liči kao da dolazimo kod najdražih rođaka.

15. decembar // nedelja //

Nedeljno jutro je musavo i sivo, Beograd umotan u izmaglicu i nekako pospan. Oko podne smo na Prvoj srpskoj televiziji. Tamo, srdačni zagrljaji s druge dve gošće, Brankicom Stanković i profesorkom Vesnom Rakić Vodinelić, s Bujketom, šminkanje i već sedimo u studiju i pričamo. Razgovor ide dobro, mislim da smo sve tri rekle neke ključne stvari, a dok pričamo, dragi gledaoci glasaju da li bi izašli na protesni skup povodom toga što četiri novinara imaju policijsku pratnju. Na kraju emisije rezultat neverovatan – oko 95 odsto onih koji su glasala rekli su da bi izašli na protest. Lepo zvuči, ali malo verujem da bi se baš mnogo ljudi okupilo na takvom skupu. Nekoliko prijatelja se javlja, komentarišemo emisiju. Utisak, uglavnom, jako dobar.

16. decembar // ponedeljak //

Polako me stiže umor. Obično sam ponedeljcima bodra i vedra, pokušavam da tako dočekam radnu nedelju, ali ovaj ponedeljak me je sačekao malaksalu i usporenu. Nije ni čudo, s obzirom na sve kroz šta prolazim ovih dana. Fizički, to se još uvek ne primećuje, ali sam emotivno prilično uzdrmana. Gotovo svakodnevno, pa i danas, idem u Urban-in, mnogo toga smo već započeli, ja sam preuzela gomilu obaveza ranije i sada moraju biti odrađene, organizacija prolazi kroz težak proces tranzicije i usvajanja standardizacije koja će nam pomoći da budemo kvalitetniji partneri u realizaciji američkih i evropskih projekata.

Dolazi Vlado, naš dizajner i prijatelj, ovih dana je potpuno posvećen pravljenju sajta za mene. To će biti način i oruđe da se sa lokalnim temama bude prisutan u javnosti. To će biti moja lična, novinarska karta, mesto gde će biti skupljeni brojni tekstovi, intervijui, kolumne… koje sam pisala poslednjih nekoliko godina. Takođe, nadam se da će to biti inicijalna kapisla za pokretanje sajta na kome će se oglašavati građanski Sandžak. Skoro je fizički opipljiv nedostatak takvog medija, postoje samo partijski sajtovi, novine i televizije, jedino šta može da se čuje, vidi i pročita su partijska prepucavanja, pljuvanja i ponižavanja nas, građana. Vreme ja da se građani Sandžaka probude i kažu NE daljem tonjenju u blato primitivizma i populizma.

17. decembar // utorak //

Skoro sam zaboravila na panel Foruma za etničke odnose koji se tiče unapređenja manjinske politike u Srbiji. Ovo je izuzetno važna tema na kojoj i sama mnogo radim poslednjih nekoliko godina, a postajaće sve značajnija kako se budu bližili izbori za nove sazive manjinskih nacionalnih saveta. Zbog svega što se danas u Srbiji dešava sa manjinama, vidnih procesa samogetoizacije i dalje šovinizacije manjinskih naroda, ova tema zaslužuje ogroman prostor u javnom diskursu Srbije, ali se bojim da će se opet svesti na prepucavanje i prebacivanje odgovornosti sa manjina na državu i obrnuto. Ono što će biti još pogubnije su partijska gloženja oko toga ko će postati „otac naroda“ ili, da budem preciznija, ko će više zloupotrebiti i prigrabiti ingerencije nad kulturom, obrazovanjem i korišćenjem maternjeg jezika jednog manjinskog naroda.

Sa povelikim zakašnjenjem stižem na skup i sve ono čega sam se bojala da ću čuti bilo je izrečeno na tom skupu. Još jednom osećam mučninu kada vidim da pripadnici mog naroda ne vide, ili neće da vide stvari koje su toliko jasne, ne žele da prepoznaju dobro koje mogu da imaju svi Bošnjaci koji žive u Srbiji, ali da se to dobro ne može postići inatom, fašizacijom na fašizaciju.

18. decembar // sreda //

Danas idemo u Prištinu, Darko ima sastanak sa ljudima iz Regionalne kancelarije LUX Developmenta, a sada već znamo da će Priština dobiti ambasadu Velikog vojvodstva Luksemburga. Jedna od tema biće i dalji Darkov angažman, pošto se sadašnji projekat završava za koji mesec. Pitanje da li ćemo ostati u Srbiji ili otići na drugi kraj zemljine kugle je sada ključno za nas. U meni se lome dve želje: s jedne strane, inat i želja da nastavim da radim na demokratizaciji Sandžaka, a čini mi se da Sandžak nikada nije bio dalje od demokratije, a s druge, mami me zov dalekih zemalja, pominje se Vijetnam, Mjanmar ili nešto treće, i ja bih da odem što dalje odavde, da me više ne boli naša beda i jad iz kojih ne umemo da nađemo izlaz. I jedna i druga odluka imaće svoje konsekvence, ali ja znam gde god da odem ili ostanem, uvek ću davati sve najbolje od sebe, moje pogonsko gorivo biće duboka, temeljna želja da budem korisna ljudskom rodu, moja sudbina je da mi dobrobit čovečanstva bude jednako važna kao moja lična dobrobit.

Autorka je aktivistkinja NVO sektora iz Novog Pazara