Od statiste u "Banović Strahinji" do plemića u filmu Ridlija Skota 1Foto: Privatna arhiva

Kada je prošle godine Goran Anđelković, Kragujevčanin koji već tri decenije živi i radi u Francuskoj, početkom leta dolazeći na odmor pričao prijateljima (među kojima je i autor ovih redova) kako je kao poznavalac drevnih ratničkih veština učestvovao u snimanju istorijskog spektakla, reakcije su bile: „Dobro, to ono malo glumac narator, istorijske činjenice, par scena pokrivalica kao Histori“ i slično…

Danas, posle 18 meseci nema ko nije čuo za svetski filmski hit Ridlija Skota (po knjizi Erika Džegera) koji je svoju premijeru imao početkom jeseni na festivalu u Veneciji.

A jedan od statista sa zadatkom u filmu bio je naš sagovornik Goran Anđelković (56), kome je zapalo da tumači francuskog plemića u nekim scenama „Poslednjeg dvoboja“.

– U prvom talasu korone, prošlog proleća u Francuskoj, izolacija je bila potpuna i bukvalno nismo mogli da izađemo iz kuće. Samo jednom dnevno i to trk do najbliže prodavnice ili apoteke i odmah nazad. Taman što smo odslužili „lokdaun“ u medijima se pojavio oglas u kome su tražili statiste za film koji će da se snima u Francuskoj. U njemu je eksplicitno navedeno da traže ljude sa dugom kosom i bradom – počinje priču Anđelković, koji je kao đakon SPC u Zapadnoevropskoj eparhiji taj uslov odmah ispunio.

Za potrebe filma tražili su 800 statista a prijavilo se barem tri puta više ljudi za ovu produkciju „20 Century Studiosa“.

– Ljudi su bili željni da konačno izađu iz domova, da se vide i ispričaju – nastavlja on navodeći da je na kastingu sreo brojne poznanike koji su poput njega i pre učestvovali na snimanju sličnih istorijskih spektakala i filmova, dokumentaraca i predstava iz srednjovekovne epohe.

Sam kasting za Francusku (deo filma je sniman i u Irskoj) održan je baš u mestu gde Anđelković živi – Beržeraku (odakle je i ništa manje slavni mačevalac Sirano).

– Tokom kastinga su kandidati navodili šta znaju da rade: da li se bave borilačkim veštinama, jašu, dobro barataju lukom i strelom…, do običnog šetanja kroz šumu (pešadija uvek treba u istorijskom spektaklu – prim. aut.). Po zamisli autora statisti su, pre svega, trebali da odgovaraju izgledom, kako bi se bolje dočarali ambijent i epoha 14. veka – priča on.

Epoha preslikana do detalja

Kostimske probe održane su u mestu Sarla u Dordonji. U njegovoj okolini, kod Mompazijea je bio izabran zamak Fenelon u kome su se scene snimale.

– Izgled je bio zaista presudan. Jedan moj poznanik imao je ogromnu bradu. Odabrali su ga, potom skroz obrijali, pa onda mu nalepili veštačku, takođe ogromnu bradu ali čiji tip po njima više odgovara tom vremenu – prepričava Anđelković anegdote sa snimanja „Poslednjeg dvoboja“.

On je dobio ulogu jednog od vitezova velikodostojnika, snimajući scene sa filmskim kraljem Šarlom VI (koga tumači glumac Adam Loter) i glavnim duelistima Žanom de Karužom i Žakom Le Grijem (Metom Dejmonom i Adamom Drajverom).

– To je baš scena u kojoj oni kao stari poznanici i prijatelji rešavaju da se sukobe u dvoboju jer je De Karužova žena prijavila Le Grija da ju je silovao. Nastalo je pitanje „moja protiv tvoje reči“ i sukob nije mogao da se razreši sem, onim što se u stara vremena nazivalo „Božija volja“, odnosno dvobojem u kome je pobednik „u pravu“ – kazuje nam on, podsećajući da po ondašnjim pravilima „osluškivanju volje Gospodnje“ ako muž izgubi, i supruga gubi život kao klevetnica.

Scene u kojoj kralj sa najbližim saradnicima sluša žalbu jednog i poricanje drugog i donosi odluku – kako će se to završiti (da ne spojlujemo onima koji film nisu još gledali) snimale su se u kasno proleće a knjigom snimanja je bila predviđena zima.

– U toku snimajućeg dana „menjali“ smo po nekoliko godišnjih doba. Snimali po lažnom snegu, radili scene sa vojskom, velmožama, gozbe… Sve je moralo da bude autentično do najsitnijeg detalja: posude, hrana, piće, odežde, oružje… Baš da sve bude kao u to doba – ističe on.

Takođe na toj lokaciji snimane su i zanimljivi kadrovi uvođenja štitonoša u viteški red. Ekipa statista imala je različite zadatke. Neki su bili strelci, drugi čuvari na kulama i tornjevima, a treći su „pod okrilju tame“ čekali da izvrše likvidaciju… Svako je bio deo „priče“ koja kompletira sliku tog vremena, doba poznog feudalizma od pre sedam vekova kada se odigrao poslednji legalni dvoboj na tlu Francuske.

Ono što je svim francuskim statistima bilo zajedničko je to da su se dogovorili i zajedno odgledali premijeru filma kada je bila kod njih. Naravno, pre početka snimanja svi učesnici su potpisali ugovor sa producentom sa klauzulom da neće otkrivati nijedan detalj sa snimanja, od teksta do načina rada sve do premijere.

Cepanje drva kao viteška praksa

Inače, Goran Anđelković sa srednjovekovnim borilačkim veštinama druguje još od detinjstva, kako kaže, kada je kao dečačić kod dede u selu Cvetojevac u blizini Kragujevca cepao drva.

– To i jeste borilačka veština, ma koliko da je u pitanju naizgled običan rad, koristan za kuću. To nije bila zloupotreba dečijeg rada, već su se ona upoznavala rukovanjem sa ovom alatkom koja je istovremeno u slučaju rata bila više nego ubojito oružje u odbrani sela ili grada – smatra on.

I, zaista viteška ratnička praksa započinjala je baratanjem osnovnih alatki: srpa, kose, mlatova i buzdovana… Anđelković je potom izučavao borilačke veštine: karate, džiju-džica, taj či, pa se sa istočnjačkih vratio korenima, prvo korišćenjem luka i strele, kao osnovom viteštva, a na kraju i rukovanjem mačem koje je kruna umeća srednjovekovnih vitezova u čitavoj Evropi.

– U zavisnosti od različitih epoha i delova Evrope razlikuje se veličina i izgled mača ali je u čitavom srednjem veku on veći i njime se drugačije barata od gladijusa rimskih legionara u antici. Simbolično se viteški mač nazivao „reč Gospodnja“ – navodi naš sagovornik.

Od 1992. godine živi u Francusku, gde je upoznao suprugu, a od 2001. je đakon SPC u Zapadnoevropskoj eparhiji. Oduvek su ga htele istorijske kostimirane inscenacije, pa je još kao đak dok se školovao u Beogradu, statirao u filmu „Banović Strahinja“ i TV drami „Pokleta avlija“, koja se snimala na Kalemegdanu. Decenijama se bavi heraldikom (grbologijom) i drži radionice deci u Francuskoj na temu nauke o grbovima. Tamo se čuva tradicija i sećanje na viteštvo, pa je Anđelković u toj zemlji našao na puno istomišljenika i ljudi koje zanima ta tematika. Sa njima je često učestvovao u predstavama, istorijskim prikazima koji dočaravaju srednji vek.

– Sve je autentično. Kovači rade oružje na drevne načine, isključivo se koriste ručno kovani mačevi i oklopi. Drške svakog oružja su od drveta autentično obrađene. Kroji se garderoba kao u to doba i to od materijala koji su se onda koristili, čak i za vojničke šatore i baldahine za viteške turnire – nabraja Anđelković.

Svakodnevno obavlja svoje dužnosti kao đakon naše crkve u regiji Oksitanija (drevnoj Akvitaniji) koja je idealno područje za njegova istorijska proučavanja, vežba i čeka na nove kinematografske izazove na temu medijavelistike. Samo da korona „dozvoli“. Za sada mačevi su u kanijama ali on duhovito parafrazira onu našu staru iz epske poezije: „Vakciniši sina pak šalji u filmsku vojsku, američka kinematografska industrija se umirit ne može.“

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.