Oda radosti

O ostalome ćemo kasnije, ali najpre Vlada: već mesecima čeka ovaj trenutak, i samo njega, ne radeći gotovo ništa, opstojavajući pod tim svojim imenom (Vlade) jer, pod jedan, država, kakva god da je, mora imati nešto sa tim nazivom, i, s druge strane, u prilično perverznoj nameri da sačeka ovu blagovest pa da odumre. Bila se ona faktički raspala u ovom interregnumu između 9. decembra prošle godine, kad nam je kandidatski status odložen, i 1. marta, kad nam je, evo, dat, ali ju je ta potreba kandidature držala. Sad može odahnuti, i otići. Ali, mora se odmah reći, ta njena misija bila je prilično daleko od svake uzvišenosti i idealizma; naprotiv, skoro banalna. Evropu ova Vlada, naime, nije čekala kao datum istorije, što prekjučerašnji dan za Srbiju po svemu jeste bio, nego kao nešto što bi moglo poslužiti da se produži vlast onih koji u njoj imaju nekakvu većinu.

Upravo zbog toga ćemo se već iduće nedelje i naći u jednoj paradoksalnoj situaciji. Umesto da sa dobrim glasom iz Brisela nešto počinje, ovde se svira fajront, radnja se zatvara. Čak će i Borko Stefanović, čiji je egzemplarni pregovarački učinak sa Prištinom nesumnjivo bio presudan za odluku Brisela, morati uzeti pauzu. Počinje izborna kampanja!

Šta će biti kasnije, videće se, ali rođeni smo kao Evropljani u nekoj vrsti košmara. Donekle je to, naravno, obeležje svakog rađanja. Napetost, malo neisvesnosti, dosta straha, puno bola. Nećemo, međutim, dalje mešati biologiju i politiku, iako figure prilično pasuju. Na terenu grube realnosti, hoćemo da kažemo, nije u boljoj opštoj kondiciji od Srbije bio ni onaj ko nam je kandidaturu dao. Dnevni red sastanka na kojem se – uz pomalo seljačku ucenu Rumunije – odlučivalo o Srbiji bio je recimo u senci jednog tamnog rekorda koji je Evropa upravo dostigla: najveću stopu nezaposlenosti, od kad Unija postoji. O krahu velikih evropskih ekonomija sve znamo, o iskušenjima evropskih velikih ideja takođe. Pred našim se očima, dakle, odigrava ne samo naša, nego i drama Evrope. Nju evropski bigotizam ne priznaje, ali kolika je, neka kao ilustracija posluži činjenica da je baš donošenje odluke o kandidaturi Srbije uzeto kao ultimativno dostugnuće. Barozo kaže da to govori da je Evropa i dalje privlačna. Mi koji smo tamo dospeli na jedvite jade, i koji smo tamo uglavnom poslednji po svim ključnim parametrima, postajemo eto živi dokaz evropske vitalnosti. Ako to nije ironija sudbine, šta je onda?

Istorijski potpuno nov status Srbije nastaje, dakle, u okolnostima koje mu ne idu na ruku. Pa ipak, teško da se Borisu Tadiću rado išlo kući iz Brisela gde je kontrolisao završne procese. Tamo je u važnim kancelarijama barem tapšan po ramenima, i obasipan komplimentima o državničkoj odvažnosti. Svirao mu je Kusturica, pevao – dosad samo u regionu afirmisani – Dačić. Ovde su ga, Tadića, pak, čekale bolnice koje prokišnjavaju i apoteke bez citostatika, deklasirani ljudi i masovna sirotinja, izlokani putevi, ministri koji se sumnjiče za veze sa mafijom, i ministri – zvezde tabloida – koji vode nedoličan život baraba i pijanaca, institucije pod vaninstitucionalnim pritiscima, dinar koji propada i finansije na ivici bankrota, ekonomija koja je po ozbiljnim merilima u kolapsu. Dve godine! Toliko ozbiljni ekonomisti daju do dolaska katastrofe, a manje od toga Srđan Dragojević (u Špiglu) do dolaska grčke revolucije k nama. Ovu dešperatnu sliku mogli su mu, eventualno, kvariti Narodna biblioteka, koja je na svoju 180. godišnjicu – očišćena od Ugričića, a sa Milanom Milutinovićem – sjala u punome sjaju, i, mediji, vedri i raspoloženi u blagodatima plišane diktature.

Deluje pomalo zastrašujuće. Prevarićemo se, međutim, ako budemo pomislili da je ovaj opis rezultat zle komentatorske volje i političkog sadizma. Tako je, naprosto; možda i gore. Bilo bi, međutim, nefer reći da ova današnja garnitura na vlasti, ili tačnije rečeno: neki njeni delovi, nije nastojala učiniti stvari boljima. Nije, međutim, uspevalo. Htelo se bolje pravosuđe, slomljena korupcija, manje nezaposlenih, demografski napredak. Itd. Kad se okrenu oko sebe, protagonisti ove politike imaju šta videti: sve naopako, velika nula.

Status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji dolazi, otud, kao jedini konkretni i, pritom, istorijski rezultat. Jedan jedini, i oko njega pustinja. Nevolja s njim je, dakle, u tome što pada u jedan trenutak kad je Srbija umorna, i od Evrope i od sebe same. Kad je Srbiju u Evropi Đinđić postavio kao novi nacionalni program, sasvim izvesno nije imao u vidu da bi to mogla biti jedina slamka spasa za nas. Danas to izgleda upravo tako. Ali, šta bi ovako iznurenoj i iscrpljenoj Srbiji moglo povratiti energiju, i dati svežinu i polet? Teško je biti pametan. Evropa, kakva god, svakako će biti impuls. Ima li, međutim, sama Srbija snage za Evropu? Ona je zemlja potrošenih elita i političkih stranaka, darvinovski sukobljenih generacija, ispošćenih ljudskih resursa, mora nepismenih. Nju su napustile stotine hiljada najproduktivnijih, ostale su da grade njenu budućnost – pa i ovu evropsku – loši činovnici i sumnjivi policajci, partijske nomenklature i s njima povezani analitičari, šverceri i umreženi kriminalci, sponzoruše i bodigardi. Tanak sloj preduzimljivih živi i radi u permanentnom stresu od nesigurnih vremena.

Za Srbiju, međutim, pitanje i nije može li, nego kako će. Manevarski je prostor uzak, lepeza izbora još uža. Da stvari ne stoje dobro, kazuje i amblematična Epsova saga o onom Indijcu iz Amerike koji navodno stiže k njima (i nama) sa četiri milijarde dolara. Za početak, međutim, ne bi bilo rđavo da se najpre utvrdi šta je bilo sa onim Indijcima iz Inđije koje su onomad, na sličan način, dovodili Dinkić i Ješić. Tako bi se barem mogla izbeći komedija, koja je poslednje što bi nas sada oraspoložilo.