Olenik: Napad u Rakovici jasan pokazatelj državnog terorizma

Поштовани господине Оленик,

као неко ко разуме и дели Ваше негодовање због напада на активисте у Раковици, желим да Вам се обратим отворено и са дужним поштовањем. Грађански рат, у нашем региону и у свету, скоро увек прво побеђује режим; тек касније, када је прекасно, историја одлучује другачије. Управо зато су нам данас потребни адвокати и интелектуалци који ће бити прва баријера таквој спирали, а не они чије речи, чак и са добрим намерама, могу да је убрзају.

Потпуно се слажем са Вама да је оно што се догодило – присиљавање активисте у возило без регистарских таблица – класично кривично дело отмице, а ако иза тога стоји организована структура повезана са државом, говоримо о обрасцу државног насиља над грађанима. Ваша спремност да то јасно именујете је важна и храбра. Међутим, забринут сам због поруке да је „једини адекватан одговор“ на такво насиље окупљање у групе и логике „има нас више“. Режими овог типа често намерно изазивају инциденте, шаљу насилнике и параполицијске групе са једним циљем: да натерају део покрета да одговори силом, тако да се цела студентска и грађанска побуна прогласи „екстремизмом“ и „тероризмом“. Чим се та граница пређе, влада добија оно што јој је потребно – изговор за масовну репресију под изговором „одбране реда и устава“.

Последњих 75 година истраживања ненасилног отпора веома јасно говоре у прилог опрезу. Упоредна студија Ерике Ченовет и Мари Стефан, која је обухватила више од 300 кампања у периоду 1900–2006, показала је да су ненасилни покрети око двоструко успешнији од насилних у постизању политичких циљева (око 50% наспрам око 25%).[1][2][3] Још важније, друштва у којима су промене покушане претежно мирним средствима имала су далеко већу вероватноћу да се развију у стабилније и демократскије режиме након успеха покрета.[4][5] Насупрот томе, када опозиција прибегава логици „контранасиља“, статистика и историја показују да то најчешће помаже режиму на дужи рок – продужава му век трајања и пружа легитимитет за употребу најтежих облика силе.[6][7]

Бројна искуства то потврђују. У Северној Ирској, прелазак дела покрета са ненасилних грађанских кампања на оружану борбу ИРА довео је до деценија сукоба, јачања безбедносног апарата државе и само веома постепеног политичког решења.[7] Насупрот томе, дисциплиновани ненасилни покрети у Чехословачкој, Источној Немачкој и Пољској 1989. године успели су да сруше ауторитарне режиме без клизања у грађански рат управо зато што су одбацили логику „око за око“.[8][9] Статистика говори исто што и историја: када опозиција преузме средства која користи влада – застрашивање, физичке сукобе, „одговор на улицама“ – дугорочни трошкови за друштво су страшни, а корист за режим је веома конкретна.

Такође је занимљиво да савремене студије студентских покрета показују да су они најуспешнији када остану чврсто ненасилни и када своју снагу заснивају на знању, бројности, међународној видљивости и моралном интегритету.[10][11] У тренутку када се подстакну да се организују према логици физичког сукоба – без обзира колико је то мотивисано потребом за самоодбраном – губе своју главну предност и улазе на терен где је држава, са својим апаратима силе, увек јача. У том смислу, кључна порука студентима не би требало да буде „има нас више“, већ: наша снага лежи у томе да останемо ненасилни, правно прецизни и организовани чак и када смо претучени. Ако је оно што видимо у Реснику и сличним случајевима заиста државни злочин, онда најбољи одговор није импровизована контрасила, већ систематска документација, правна борба, међународни притисак и упоран, масован, миран отпор.

Пишем ово не да бих оспорио вашу подршку студентима, већ да бих покушао да их – и све нас – заштитим од опасне илузије да се на државни терор може одговорити „малим грађанским ратом“ без још бруталнијег поретка који из њега произилази. Грађански рат, понављам, скоро увек прво побеђује режим; тек касније, на дуге стазе, историја може другачије судити, али тада је штета по друштво непоправљива. Управо зато су нам данас потребни правници и интелектуалци који ће хладити главе својим речима, а не – чак и ако несвесно – загревају терен где влада има све адуте.

С поштовањем,
Миланко Штрбац

Dal ima neko od starijih da se seca gde su ostavljene kuke i motike, i kako se koriste? Mozda zatreba…