On je bard, a ona je baba

U kojoj meri se u ovom društvu može govoriti o rodnoj ravnopravnosti možda sasvim dobro ilustruje podatak da je 2008. godine u svim lokalnim skupštinama bilo 1418 odbornica i 5216 odbornika, u 159 opština predsednici su bili muškarci, dok je u samo šest na čelu opštine bila žena. Samo četiri ministarstva vodile su žene, dok su na čelu 20 bili muškarci, na fakultetima dekani su bile četiri žene i 27 muškaraca, iako su po stručnoj osposobljenosti žene brojnije od muškaraca, brže i bolje završavaju studije. Kad se, pak, govori o siromaštvu, 70 odsto se odnosi na žene, one su u tranziciji bile posebno pogođene, izgubivši položaj koje su imale u prethodnim društvenim odnosima. Tako pitanje položaja žene postaje i pitanje ekonomskog razvoja. Srbija ima Strategiju o rodnoj ravnopravnosti i Akcioni plan koji predviđa unapređenje položaja žene kroz unapređenje oblasti odlučivanje i učešće u politici, obrazovanja, zaštite zdravlja razvoj preduzetništva, ali i drugačiji tretman žene u medijima ali i drugih marginalizovanih grupa i manjina.

Upravo je o medijima bilo najviše reči i o toj oblasti govorila je Zorana Antonijević, savetnica Odeljenja za demokratizaciju pri Misiji OEBS-a u Srbiji. Skoro hiljadu medija postoji u Srbiji, što je već podatak koji ukazuje da je to oblast koja zahteva ozbiljnu analizu jer medija je previše, kvalitet im je nizak, većina je neopremljena i veoma se malo može govoriti o njihovoj slobodi. Ono što se pokazalo kao tendencija jeste porazna činjenica da „feminizacija jedne profesije“ ukazuje da taj sektor, odnosno ta oblast gubi finansijsku snagu, jer su to najčešće profesije koje direktno zavise od budžeta. Tako žene, iako se brže obrazuju, brže završavaju visoke škole, uspešnije su upravo u usavršavanju, rade u profesijama koje su manje plaćene. Istraživanja pokazuju da kad je reč o ženama postoji nevidljivi plafon za napredak u poslu i društvu, jer žene imaju previše obaveza, a svuda je prisutan i „ejdžizam“ – diskriminacija na osnovu godina, pa se za muškarca sa iskustvom u jednoj profesiji kaže da je „bard“, a za ženu najčešće da je – baba. I dalje su u svim našim medijima prisutni stereotipi, pa se još uvek kaže da su „nežne ruke za volanom“, još uvek se o ženama govori kao o „pripadnicama lepšeg pola“ što ukazuje na (ne) svesno omalovažavanje, još uvek postoje rubrike samo za žene…. Još uvek 80 odsto ekspertskog mišljenja za medije iznose muškarci, žene su još uvek sinonimi za konzumentsku kulturu, što će reći da one ili reklamiraju proizvod ili se proizvod reklamira tako da je namenjen isključivo ženama kao publici.

Organizovanje okruglih stolova i radionica, emisije u elektronskim medijima, novinski tekstovi, načini su koji mogu uticati da se ovakvo stanje prevazilazi, kako bi se menjao odnos prema ženama, ali i prema manjinama i manjinskim grupama. Neophodno je, međutim, aktivnije raditi i na konkretnim oblicima pomoći, bilo da je reč o ekonomskoj ili pravnoj, jer su multietničke sredine još sklonije diskriminaciji i predrasudama, pošto je u takvim sredinama složenija i borba za moć i uticaj.