Uoči beogradskog koncerta jednog od vodećih tenora današnjice, Hoze Karerasa, njegov medijski zastupnik u Srbiji, AEG Grupa, predstavlja ga ovdašnjoj publici kroz iscrpan razgovor o odrastanju i Karerasovoj uzbudljivoj karijeri, predstojećem nastupu 2. oktobra u Beogradskoj areni – kao i o Fondaciji, za koju Kareras ulaže svoju svetsku slavu u ime humanitarnih ciljeva.
Hoze Kareras je jedan od vodećih lirskih tenora našeg doba. Njegov repertoar obuhvata oko šezdeset uloga, u nastupima širom sveta, pod dirigentskom palicom svetskih majstora, pre svih Herberta fon Karajana. Izvanredan je izvođač narodnih pesama. Tokom karijere, koja je u jednom trenutku prekinuta zbog teške bolesti, Kareras je osvojio niz nacionalnih i međunarodnih priznanja. Osnivač fondacije za medicinska istraživanja koja nosi njegovo ime, Hoze Kareras je danas jedan od muzičkih velikana sveta.

Na pustom ostrvu

Kada biste se našli na pustom ostrvu, a da ste sa sobom mogli poneti samo po jedno delo svakog velikog kompozitora, šta biste odabrali?

– Kakva bi to agonija bila odlučiti se! Definitvno bih poneo Mocartovu „Figarovu ženidbu“ i Belinijevu „Normu“. Ne bih preživeo ni bez Rosinijevog „Seviljskog berberina“, ili Donicetijevog „Ljubavnog napitka“. Poneo bih i Vagnerovu operu „Tristan i Izolda“, Bizeovu „Karmen“ i Pučinijeve „Boeme“. A kad je o Verdiju reč, kako bi se bilo ko uopšte mogao odlučiti između „Rigoleta“, „Travijate“ i „Il Trovatorea“?

Uz jednog od najboljih španskih dirigenata maestra Davida Gimeneza i soprana Ofeliju Sala, Hoze Kareras će publici u Beogradu, 2. oktobra, prirediti dvosatni koncert iz programa Mediteran Passion.

Centarfor Barselone

Čovek ste širokog spektra interesovanja. Postoji li oblast u kojoj ste želeli da se oprobate?

– Kada sam bio jako mali, kao što sam vam rekao, bio sam lud za fudbalom. Kao i bezbroj drugih dečaka u Španiji, sanjao sam da budem centarfor reprezentacije Španije, ili Barselone. Ali mislim da bi bilo preterano govoriti o frustraciji. Da nisam postao pevač klasične muzike, sigurno bih izabrao nešto vezano za umetnost.

Da li vas je muzika prvi put privukla u detinjstvu?
– Imao sam prilično srećno detinjstvo. Posebno se sećam jednog zaista značajnog trenutka. Imao sam svega četiri godine kad se moja porodica odselila iz Barselone, gde sam, uzgred, rođen 5. decembra 1946, i emigrirala u Argentinu. Vremena su postala vrlo teška u Barseloni, u kojoj su se osećale mučne posledice Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata. Iz političkih i ekonomskih razloga, moji roditelji su odlučili da oprobaju sreću na drugoj strani Atlantika. Ali, ubrzo su se razočarali, pa smo se nakon jedne godine vratili u Španiju. Ali, ono čega se tako dobro sećam u toj našoj ekspediciji, jeste prelazak. Sjajno sam se provodio na brodu i, mislim, zabavljao ostale putnike imitiranjem tango pevača i plesača.
Da li ste se samo zabavljali, ili mislite da je to već bio znak vašeg muzičkog poziva? Kako ste postali pevač?
– Zahvaljujući čitavom nizu slučajnosti, naravno, a ne iz neke iznenadne inspiracije. Kao i svi ostali petogodišnji, šestogodišnji dečaci u Kataloniji, sanjao sam da igram fudbal i dajem najviše golova. Hteo sam i da što više vremena provodim u bioskopu. Tih dana se u slobodno vreme nije radilo mnogo šta drugo. Imali smo sezonske karte za bioskop i ponekad bismo gledali filmove jedan za drugim. Uživao sam da oponašam popularnog pevača Luisa Marijana. Ali, ono što me je zaista ohrabrilo da počnem da pevam, jeste film „Veliki Karuzo“ sa Mariom Lancom u glavnoj ulozi. Počeo sam da ga imitiram čim sam video film, i shvatio sam da sam u stanju da, sa zapanjujućom preciznošću, reprodukujem gotovo sve arije iz „Velikog Karuza“, koje ranije nisam čuo. Moji roditelji nisu bili ljubitelji opere, ali su i sami bili toliko impresionirani da su se zapitali da li je moja ljubav prema muzici zaista znak moje životne vokacije. Dali su mi gramofon i ploče „Velikog Karuza“ i napuljskih pesama, koje je izvodio Đuzepe di Stefano. U osmoj godini otac me je upisao u Konzervatorijum u Barseloni, i prvi put me odveo na izvođenje Verdijeve „Aide“ u Teatro del Liceo. To je bila čista magija. Prisustvovati živom izvođenju opere, sa svim tim pevačima, orkestrom, scenografijom, čitavom atmosferom – to je bilo presudno iskustvo za mene. Tri godine kasnije, u jedanaestoj, ukazala mi se šansa da se pojavim na sceni Teatra del Liceo, kad sam igrao dete u „El Retablo de Maese Pedro“ Manuela de Falje. To je bila teška uloga, jer je pisana za sopran. Posle tog obećavajućeg debija, moji roditelji su počeli ozbiljno da se premišljaju da li bi trebalo da se upustim u građenje pevačke karijere. Toliko su pravili haos oko toga, da je pijanista i dirigent Hoze Iturbi pomislio da bi bilo mudro malo im smanjiti entuzijazam, pa im je objasnio da bolje da sačekaju da mi glas mutira pre nego što donesu bilo kakvu odluku.
A u međuvremenu?
U međuvremenu, ohrabren sam da izučavam nauku, i upisao sam studije hemije. Ali, jedino sam na pevanje mislio. Na kraju, prilikom mog 21. rođendana, tokom akademske 1967/68, konačno sam odlučio da radim ono što je očigledno najbliže mom srcu. Ubrzo sam se upoznao sa osobom koja će biti jedna od mojih najbližih prijateljica, Monserat Kabalje. Imala je veliko poverenje u mene od samog početka. Sredila je da pevam sa njom u Teatro del Liceo 1970. I tu sam pevao Đenara iz Donicetijeve „Lukrecije Bordžije“. Posle toga, usledili su pozivi iz operskih kuća širom sveta.
Šta muzika znači za vas?
– To je pre svega moja profesija, što je važno za mene. Iznad svega toga, međutim, muzika je jedino sredstvo kojim mogu da izrazim neka od svojih najdubljih osećanja. Iako sam sklon da budem rezervisan i zatvoren, kad pevam ja otkrivam lične emocije i prenosim ih publici. Komunikacija je u osnovi pevanja. Zbog toga je tehnika tako važna. Što je bolja tehnika, bolji su izgledi uspešne komunikacije. To, međutim, nije dovoljno. Pevač mora da bude u stanju, kroz tehniku, da unese životnost i sadržaj u muziku, da joj da dušu. Tehnika i lep glas nikad nisu dovoljni.
Zato mislim da „savršenstvo“ snimka, postignuto tehničkim intervencijama, nikad ne može da nadiđe živo izvođenje, sa svim njegovim neizbežnim manama. Često govorim, kad ste tenor, morate početi da pevate iz srca, pa pređete u glavu i potom pustite glas. Vaše srce, koje želi da izrazi emocije, jeste mesto sa kog polazite, ali, neće biti dobro ako vaša glava ne preuzme komandu i upozori vas da ne preterujete ili, sa druge strane, da pružite više. To je ta suptilna kružna veza koja omogućava glasu, uz pomoć tehnike, da izrazi emocije srca, dok u isto vreme sledi instrukcije uma.
Da li je opera jedini oblik pevanja koji volite? Šta mislite o flamenku, na primer, popularnoj umetnosti zasnovanoj na „cante jondo“, „dubokoj pesmi“, koja nekima zvuči suviše strano a drugima izvanredno?
– Kad se dobro izvodi, cante jondo je izuzetno senzitivan, sofisticiran i ekspresivan oblik pevanja, naročito kad je emotivni naboj takav da pevač, baš kad izgleda da je već dao sve od sebe i da je na izmaku snaga, nekako uspe da sabere još energije i pruži onaj završni izraz pesmi, toliko lični da postaje unikatan. Veliki sam fan cante jondo, a pod tim mislim na izvorni cante jondo. Ono što ne podnosim jeste razvodnjena verzija koja se tako često servira.
Da li cenite i ostale vrste muzike, džez ili rok?
– Molim vas, nemojte misliti da profesionalni klasični muzičari, a naročito oni koji su vezani za operu, svoje vreme provode neprestano slušajući Vagnera ili Verdija. Ja volim klasičnu muziku, volim simfonijsku muziku, ali takođe volim i pop, rok i druge vrste muzike – sve zavisi od raspoloženja u kom sam. Volim pop muziku kad je dobro izvedena. A ponekad je stvarno obožavam. Uzmite Bitlse, na primer. Počeli su da ih slušaju širom sveta u vreme kad sam bio tinejdžer. Ostavili su dubok trag na moju generaciju. I dalje ih smatram velikim muzičarima. Kad je dobra, ta vrsta muzike je nešto na šta snažno reagujem.
Dakle, jedina razlika koju pravite je podela na dobru i lošu muziku.
– Apsolutno. Dok smo kod toga, dozvolite da predupredim pitanje koje mi često postavljaju – da li bi operski tenori trebalo da pevaju takozvanu popularnu muziku. Mislim da bi trebalo, pre svega zato što volim da slušam tu vrstu muzike, volim da je pevam, a potom i zato što to može biti način da se u operu privuče nova publika.
Sledeće pitanje je upravo bilo vezano za optužbe za elitizam, koje se često upućuju operi i klasičnoj muzici uopšte.
– Istina je da se često optužuju za elitizam. Nekada bi takva optužba i mogla izgledati opravdano. Ali vremena su se promenila. Danas klasičnu muziku i operu sluša brojna publika, širokog spektra socijalnog porekla. To je delom zasluga samih izvođača, koji se danas više ne ponašaju kao primadone. Ali, glavni razlog za ovu promenu leži u uticaju audiovizuelnih medija, koji su omogućili stotinama hiljada ljudi da upoznaju i uživaju u takvoj muzici. Kao i svakom drugom obliku umetničkog izraza, muzici je potrebna publika. Ona se može dekodirati i postati pristupačna samo ako dosegne publiku – ne možete je voleti ako je ne poznajete.
Mislite li da slikarstvo, na primer, može inspirisati niz emocija, od najdublje sete do divlje euforije, tako moćno kao što to može muzika?
– Nije moguće. Ali može literatura, naravno, koja je u tom smislu najbliža muzici. Konačno, opera je brak reči i muzike.
Koje su vaše omiljene operske role?
– Rodolfo (La Boheme) i Don Hoze (Karmen) dve su koje najviše volim. Volim i Nemorina iz „Ljubavnog napitka“.
Drugog oktobra pevate u Beogradu.
– Za svakog umetnika, verujem, prilika da dođe u grad kao što je Beograd i zemlju kakva je Srbija, jeste čast. Beograd i Srbija su veoma značajni za kulturu sveta i muziku sveta, i svaki dolazak je lepo iskustvo. Sećam se sjajne publike sa mog poslednjeg nastupa u Beogradu, i divnih ljudi iz Srbije.
Da li ste i dalje nervozni pred premijeru?
– Ne znam da li je to osećanje baš nervoza. Pred veliku premijeru, počinjem da se preispitujem od samog jutra. Proveravam svoj instrument, dakle, glas. Pokušavam da se uverim da je sve u redu, fizički i psihološki, i da moj glas adekvatno reaguje na instrukcije uma. Zašto neko tako reaguje? Možda zato što ako ste član orkestra, mala greška može proći nezapaženo, ali kad ste solista, jedna spetljana nota može imati strahovit značaj.
Često se govori da opera prolazi kroz krizu. Da li se slažete?
– Izgleda da je to oduvek slučaj – ali to je veoma kontroverzna tema. Lično vidim krizu u najavi, zbog toga što nema dovoljno mladih u ovom trenutku, koji bi održali složenu strukturu opere. Ta nestašica talenata poprimila je alarmantne razmere. Ukoliko se nova generacija uskoro ne pojavi, opera je u opasnosti od nezadrživog propadanja.
Da li vam profesionalni angažman ostavlja vremena da se posvetite nekim drugim aktivnostima?
– Trudim se da ne nastupam više od dva ili tri puta nedeljno. Težim da pomirim profesionalni i privatni život. Nije uvek lako, posebno sad kad imam još jednu obavezu – fondaciju koja nosi moje ime, i koja je posvećena borbi protiv leukemije.
Šta vas je navelo da osnujete Hoze Kareras fondaciju?
– Sopstveno iskustvo sa leukemijom. Kao što možda znate, bio sam bolestan gotovo godinu dana. Tokom tog vremena, od mnogih ljudi sam dobio veliku podršku i ohrabrenje, što mi je konačno pomoglo da pobedim bolest. Tada sam otkrio i da tenori, koje inače predstavljaju kao moje rivale, Lućano Pavaroti i Plasido Domingo, ne samo da su sjajni operski pevači već su i predivni ljudi. Prilikom jedne njihove posete, jedan od njih je na odlasku rekao „Hrabro, ortak!“, a drugi, „Hoze, moraš se izvući, ili neće biti nikog s kim se možemo meriti“. Takva podrška, kao i podrška ljudi koji nisu poznati, pomogla mi je da izdržim. I to mi je dalo ideju da, ako se ikad oporavim, ustanovim fondaciju koja će pomoći u borbi protiv te strašne bolesti.