Ostavio sam studente koji su raspravljali sa profesorima, a zatekao decu spremnu da hvataju beleške kao u srednjoj školi

Onda je ostalo za raspravu manje-više formalno pitanje: hoće li studij sociologije biti vezan za Filozofski ili Pravni fakultet, kaže na početku intervjua za Danas prof. dr Dragoljub Mićunović. Ovaj razgovor vodimo u okviru serijala posvećenog pedesetogodišnjici zvaničnog uvođenja sociologije kao akademske discipline u našoj zemlji.

Čija reč je bila odlučujuća da studij sociologije bude na Filozofskom fakultetu?

– Mislim da je ključnu ulogu odigrao profesor Veljko Korać. Naravno, predavao je, kao honorarni profesor, i Radomir Lukić sa Pravnog fakulteta sociologiju prava. Miloš Macura je predavao demografiju. Ljuba Tadić je došao iz Sarajeva već kao redovni profesor i preuzeo predmet sociologija politike. Za metodologiju je došao Vojin Milić, za sociologiju sela Cvetko Kostić. Mene je profesor Korać pozvao na predmet „Istorija socijalnih teorija“ i tako sam zauzeo svoje mesto na Katedri za sociologiju.

Kad je ovde izbila studentska pobuna ‘68, najaktivniju ulogu imali su sociolozi. Studenti sociologije bili su na ključnim mestima tog studentskog protesta. Nakon kulminacije studentske pobune usledila je sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj, došli su Titovi govori. On je prvo održao jedan demagoški govor da smiri studente i ostavio rezerve za kasniji obračun.

Ostalo je da se odvoji žito od kukolja?

– Tada se dogodilo nešto što je bilo važno za društvo. Takozvano socijalističko samoupravno društvo bilo je zasnovano na organskoj teoriji – svi smo mi radni narod, unutar njega nema konflikta, postoji samo diskusija o samoupravnim interesima iz čega sledi da je reč o beskonfliktnom društvu koje bi trebalo da bude uzor svim društvima u svetu. Međutim, demonstracije ‘68. godine su pokazale da sve baš nije tako kako se serviralo. Prvo, otkrilo se da su ekonomske reforme, bez političkih i strukturnih reformi, dovele do raslojavanja stanovništva. Ceh je plaćala pre svih nezaposlena omladina. Dakle, društvo je bilo itekako konfliktno. ‘68. je raščistila sa tom iluzijom o beskonfliktnosti socijalističkog samoupravnog društva. To je na neki način bila zasluga sociologa i studenata.

Potom se dogodilo ono što u takvim situacijama inače biva, trebalo je „odvojiti kukolj od žita“. Trebalo je kazniti one koji su sve to „zamutili“. Budući da su debate na Korčulanskoj letnjoj školi, u časopisima Praksis, Filosofija, Sociologija, Sociološki pregled, na filozofskom i sociološkom društvu prethodile studentskoj pobuni, krivci su tu i traženi. Te debate se režimu nisu činile subverzivnim dok nisu počele njega da dodiruju. Načelna kritika je mogla da prođe, ali onoga trenutka kad je došlo do ukazivanja na konkretnu stvarnost i konkretni režim i do studentske pobune, odlučili su da treba te subverzivne ideje u korenu saseći.

Postoji anegdota zašto je Tito bio protiv „kritike svega postojećeg“, zašto je „kritiku svega postojećeg“ smatrao krajnje neprijateljskom parolom, mada je reč o jednoj Marksovoj rečenici, koja je uostalom izvedena iz nemačke klasične filozofije. Dakle, nije ni Marks tu rekao ništa epohalno novo. Ali, kad je Tito to čuo, rekao je: kritika svega postojećeg, znači i mene! E, to ne ide.

Onda je usledio pokušaj da se grupa profesora izbaci sa fakulteta.

Bilo je ideja da dobijete Nobelovu nagradu za mir?

– Želeći da nas spase fon Riht, norveški profesor i potpredsednik Norveške akademije nauka koja inače dodeljuje Nobelove nagrade, predložio je nas za Nobelovu nagradu. Dejanu Medakoviću, tadašnjem dekanu Filozofskog fakulteta stiglo je pismo iz Osla sa tim predlogom. Rekao sam mu: skloni to pod tepih jer ako se obelodani, stradaćemo svi. Ali, Mujašević, dekan Filološkog fakulteta, pošto su i oni dobili isti dopis, to pročita na sednici Filološkog fakulteta u najboljoj nameri. Kad je vlast to saznala, nama je bilo presuđeno. Nisu imali više vremena da pripreme postupak pravno, nego su doneli odluku Skupštine da se najure sa fakulteta osmoro profesora. Skupština Srbije je izglasala tu odluku, ali se pojavio problem kako da napišu rešenje. Ako bi napisali rešenje bez prava žalbe, ono bi bilo ništavno u upravnom postupku. A i kojoj instanci se žaliti na rešenje Skupštine. Onda su rekli, pa nećemo im ni dati rešenja. Čuli su preko medija šta je Skupština odlučila, to je dovoljno.

Da li ste kasnije dobili rešenje?

– Nikada nisam dobio rešenje da nisam profesor Filozofskog fakulteta. U vreme kad je Skupština donela tu odluku bio sam u Londonu. U decembru 1974. godine su mi vratili pasoš, a Skupština je donela odluku u januaru 1975. Pre toga sam šest godina bio bez pasoša. U Londonu sam preko BBC čuo da sam otpušten. Kad sam se vratio, zbivao sam šale. Otišao sam do dekana i pitao ga šta je sa mojim kabinetom. Bio je obijen i sve iz njega odneto. Ljudi iz DB u civilu su obili naše kabinete i pokupili sve. U mom kabinetu su bile i slike nekih mojih prijatelja slikara koji su ih ostavili tu da mi krase kabinet i da ih mogu uzeti kad im zatrebaju za izložbe. Odneli su mi i sve knjige. Nikada nisam uspeo, čak ni kao predsednik Savezne Skupštine da odem u taj njihov Institut za bezbednost i potražim opljačkane stvari. Sve je završilo u privatnim stanovima.

Posle toga se dogodila epizoda sa našim zdravstvenim osiguranjem kad je za ministra prosvete došao Milan Milutinović.

Milan Milutinović prati grupu profesora sa Filozofskog fakulteta kao zla kob?

– On je dosta zaslužan za naš progon. Odmah je dao nalog da nas brišu iz svih evidencija, pa izgubismo i zdravstveno osiguranje. Rečeno nam je da možemo da idemo na berzu rada i da se žalimo Sudu udruženog rada. To je bilo smešno. Bez ikakvog rešenja da se žalimo? Tako smo ostali i bez zdravstvenog osiguranja. Dva ili tri meseca smo dobijali neku socijalnu pomoć, a onda je i to nestalo.

Žalili smo se Ustavnom sudu. Ustavni sud Srbije se proglasio nenadležnim. Međutim, Ustavni sud Jugoslavije, gde je Nikola Sekulić bio predsednik tog suda, je doneo odluku u kojoj je pisalo da ima elemenata neustavnosti. Nikola Sekulić je bio odmah penzionisan, a Tito je naložio da se ta odluka ne sme objavljivati.

Mi smo se žalili Međunarodnoj konfederaciji rada (ILO). Za tri dana je došao čovek iz Ženeve i našoj vladi saopštio da je prekršena Konvencija 101 koja govori o tome da niko ne može biti zbog svojih političkih ili verskih uverenja otpušten sa posla. To je pogađalo milion i po naših radnika koji su radili u inostranstvu. Mogao bi svako da im kaže da su socijalisti, pa aut. Ili ih vratite odmah na univerzitet ili se ta konvencija gasi za Jugoslaviju – bio je zahtev Međunarodne konferencije rada. Bilo je leto. Pečujlić je bio rektor. Objasnio je da će Institut društvenih nauka uključiti u univerzitet, pošto ne mogu baš leti da ga preregistruju, to će uraditi u jesen, a onda bismo od jeseni navodno mogli da predajemo postdiplomcima i vratimo se u nastavu. Tako je stvoren Centar za filozofiju i društvenu teoriju, koji je kasnije prerastao u institut. Međutim, ne samo da nam nisu dozvolili da držimo nastavu, nego su pokušavali na sve načine da rasformiraju taj Centar. Vodili smo silne borbe da opstanemo. Mi smo bili u samoupravnom sistemu jedan OOUR. A OOUR je imao pravo da sam bira svoga šefa. Niko od nas nije bio „podoban“ pa nikoga nisu hteli da potvrde u opštini. A mi nismo hteli nikoga sa strane. Prvo je bila Zaga Golubović rukovodilac Centra, a onda sam ja preuzeo tu ulogu. Sedam godina sam to radio. Nikada me u opštini nisu registrovali kao direktora, ali nisam ni ja njih uvažavao. Postojala je obaveza da se prijavi gostovanje stranih naučnika, što sam ignorisao. Nikada nisam prijavljivao da su nam u poseti gosti iz inostranstva. Ko sve nije dolazio. Ignorisali smo mi njih i oni nas. Jednom rečju, sve vreme je trajala žilava i uporna borba da opstanemo. Pokrenuli su sudski spor da ukinu Centar, nisu uspeli.

Recite nam nešto više o radu Centra za filozofiju i društvenu teoriju?

– Pored nas sedam, jer Trivo Inđić se prethodno već bio zaposlio, kasnije smo doveli Vojislava Koštunicu, Božu Jakšića, Lasla Sekelja, Zorana Đinđića, Vesnu Pešić, Kostu Čavoškog i troje asistenata: Zorana Obrenovića, Milana Subotića, Stjepana Gredelja. U Centru je radilo dvadesetak naučnih radnika. Bila su dva akademika. To je bila najjača istraživačka kuća u oblasti društvenih nauka u zemlji. Pri tom, sve su to bili ljudi koji su imali opozicioni stav prema režimu i većina proganjana. Imali smo, naravno, silne probleme. Pokrenuli smo tribinu, razgovarali o knjigama koje su zabranjivane, branili sve ljude čije su knjige zabranjivane. Doktorska disertacija Nebojše Popova je osuđena na spaljivanje. Jedan skup, konferencija o Gorbačovljevim reformama nam je policijski onemogućen. Trebalo je da govori Zdenjek Mlinarž, koji je bio sekretar CK KP Čehoslovačke u vreme Dupčeka, a za vreme studija u Sovjetskom Savezu Gorbačovljev cimer kolega u studentskom domu. Mlinarž je posle 1968. napustio Čehoslovačku i bio profesor u Austriji. Husakov sin, koji je ovde bio čehoslovački ambasador je protestovao što čehoslovački disident uživa naše gostoprimstvo i preko Milutinovića koji je bio portparol MIP-a tražio da se zabrani skup. Ujutru je došlo šest policajaca i zapečatili su sale.

Zapečatili sale?

– Da. U međuvremenu je Mlinarž pozvao Dizdarevića koji je u to vreme ministar spoljnih poslova a sa kojim se znao još iz Praga gde je Dizdarević bio sekretar u našoj ambasadi u vreme Dupčeka. Dizdarević je bio „zaprepašćen“, jer su i Rusi bili „šokirani“ i tražio da se skup obavezno održi. Rekli smo: Ne može! Gotovo! Neka ostane da ste ga zabranili! Mlinarž je dao intervjue i Borbi, i NIN-u, i Politici. Ali, skup nije održan.

Bilo je besmislenih zabrana, zabranjivali su ljude, a ne dela, meni su zabranili predavanje u Domu omladine o Rusou i to o njegovom delu „Razmišljanje usamljenog šetača“. Jednostavno je došao policajac pred salu i nema predavanja. Na Kolarcu mi je sa programa skinuto predavanje o Imanuelu Kantu. Dvadeset godina nisam mogao da održim nijedno predavanje na Kolarčevom univerzitetu.

Kad je taj pritisak počeo da popušta?

– Krajem osamdesetih. U stvari još malo kasnije, nakon pada Berlinskog zida.

Kad sam izabran za narodnog poslanika, Berlinski zid je već bio pao, prepreke više nisu važile. Na fakultet smo se vratili Zaga Golubović, Sveta Stojanović i ja. Životić se vratio pre nas. Mihajlo Marković i Ljuba Tadić su bili u penziji.

Držao sam pristupno predavanje studentima „Pravo na pobunu“, došla je televizija da snima. Kad su me oterali sa Fakulteta, ponašali su se kao razbojnici – obili su mi kabinet, kad sam se vratio dočekali me sa pompom, a da nigde nema pravnog traga da sam bio izbačen sa Fakulteta.

Kako ste se osećali ponovo na Filozofskom fakultetu?

– Dobro. Ali mi je žao što su mi uzeli petnaest najkreativnijih godina. Voleo sam da predajem studentima. Ne laskam sebi kad kažem da sam to dobro radio. Doživeo sam ipak malo razočarenje. Ostavio sam generaciju studenata koji su bili kritični, koji su čitali, raspravljali sa profesorima. Zatekao sam neku decu spremnu da hvataju beleške kao u srednjoj školi. Pitao sam ih: šta radite to? Kažu: hvatamo beleške. Ali postoje knjige koje ćete čitati. Uči se iz knjiga, ne iz beležaka. U tih 15 godina propala je gimnazija, srozalo se srednjoškolsko obrazovanje.

Spaljena Filozofija

– Želeli smo da objavimo u časopisu Filozofija izveštaje o našem radu koje su napisali akademici i profesori univerziteta, njih četrdeset, kako bi se čuo glas naučnog javnog mnjenja, kako bismo pokazali da je reč o političkom hiru, a nikako o nekoj našoj neprijateljskoj delatnosti. Tome je bio posvećen jedan broj časopisa Filozofija. Broj je odštampan u štampariji preduzeća „Filip Višnjić“. Jagoš Đuretić je bio direktor „Filipa Višnjića“. Titova tajna služba je saznala da štampamo časopis. Probudili su Gradski komitet, digli Jagoša Đuretića iz kreveta, obili kancelarije i magacin. Utom su i radnici počeli da dolaze na posao, pa su pozvali policiju koja je intervenisala da ne dođe do sukoba. Broj je bio odštampan, ali nije bio ukoričen, stajao je poslagan u jednom uglu, trebalo je da ga ujutru prevezu na koričenje. Na kraju je neko podigao ciradu i video da je Filozofija naslagana ispod nje. Pokupili su sve do poslednjeg primerka bez ikakvog sudskog naloga, rešenja, bez bilo kakvog zvaničnog akta. Jednostavno su kao razbojnici, došli sa kombijem, pokupili tiraž i strpali u podrum za ugalj Gradskog komiteta SK na Studentskom trgu. I tamo je Filozofija spaljena i zajedno sa ugljem nestala u plamenu.

Kada je Filozofsko društvo ponovo htelo da pokrene časopis Filozofija, ustao sam i rekao da sam protiv toga. Bilo bi to svetogrđe. Neka se zna da je Filozofija u Srbiji izgorela u vatri. I onda su časopisu dali ime Teorija. Kasnije je Ministarstvo za nauku platilo štetu preduzeću „Filip Višnjić“.

Nismo postali liberalni tek posle pada Berlinskog zida

– U Centru za filozofiju i društvenu teoriju je vođena živa debata, objavljivane su knjige. Centar je bio relevantno mesto. To je Katedru automatski stavilo u drugi plan. Mnogi su se uvukli u usko disciplinarnu struku.

Nedavno je jedan od vaših sagovornika rekao: „Gro šezdesetosmaša je odmah 1990-ih konvertirao“… Ne znam šta je to značilo i na koga se odnosilo. Ali ima nerazumevanja koje nekad postaje nekorektno. Nikakvog konvertitstva tu nije bilo. To je bila prirodna evolucija svih kritičkih marksista u svim socijalističkim zemljama – u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i kod nas. Ta evolucija je tragala za liberalnim elementima u Marksovoj misli, i zato je mladi Marks uziman kao primer, jer je deficit u političkim slobodama i deficit liberalnih ideja bilo ono što je karakterisalo totalitarni režim. Ove grupe su želele to da nadoknade. O tome uostalom svedoči i ono što sam pisao.

Napisao sam svega nekoliko tekstova o Marksu. Napravio sam izbor tekstova „Javnost i birokratija“ koji je objavio „Vuk Karadžić“ i napisao tekst „Marksovo shvatanje birokratije i javnosti“. To se odnosi na period u kome je Marks bio liberal, na vreme kada je Marks pisao o slobodi štampe. Ti njegovi tekstovi su čak bolji od Veberovih. Izabrao sam ih, i dao jedan pozitivan osvrt na njih. To se vladajućim ideolozima nije svidelo. To je jedan deo priče. Drugi deo priče vezan je za tekst „Marks i spoljna politika“ u kojem pokazujem Marksove naivnosti u razumevanju svetske politike i predrasude koje je o tome imao. U tekstu o Pariskoj komuni izdvojio sam neke demokratske elemente u toj Marksovoj analizi Pariske komune kroz građanski rat u Francuskoj. U raspravama koje smo organizovali još šezdesetih „Marks i savremenost“ itekako se probijaju već rasprave o teoriji otuđenja. Bilo je važno jedno savetovanje koje smo imali na Tari 1973. godine. Tu smo upoređivali socijalizam i liberalizam u raznim tačkama slobode. A, onda, prvi skup koji smo održali u Centru za filozofiju i društvenu teoriju nosi naziv „Socijalizam i liberalizam“. Dakle, hoću da kažem da nismo mi postali „liberalni“ tek kad je pao Berlinski zid, pa sada imamo neke liberalne ideje, pa smo sada konvertiti. Ima i takvih koji su obnoć postali liberali, ali to se za ove ljude ne može reći, nego se mora govoriti o jednoj evoluciji koja jako dugo traje. Moglo bi se sa sigurnošću reći da je to obeležje epohe. U svim socijalističkim zemljama imate ljude koji su prošli sličan put od Lešeka Kolakovskog, Karela Kosika, Zigmunta Baumana, Stefana Moravskog do grupe Đerđa Lukača sa Agneš Heler.

Živimo u laboratoriji koja se javlja jednom u hiljadu godina

Šta danas sociolozi mogu da urade?

– Mogu da urade mnogo, da otkrivaju i pokažu društvene mehanizme – kako se menjaju vrednosti i društvene strukture, da pokažu kako bogatstvo nema više nikakvog spoja sa životom niti sa moralnim vrednostima. Možete da budete nesvršeni đaci, potpuno neškolovani ljudi, a milijarderi. Živimo u laboratoriji koja se javlja valjda jednom u hiljadu godina. Uz sve to postoji brz hod tehnologije, tako da predviđanja skoro da nisu moguća. Kad je tehnologija bila spora, čovek je mogao da predvidi šta čeka sledeću i onu narednu generaciju. Danas otkriće može za mesec-dva da uđe u masovnu proizvodnju. Niko pre deset godina još nije slutio koliki deo naših života će okupirati internet, kakve posledice će imati po kulturu, komunikacije, istraživanja. Šta će se sutra dogoditi kad se u upravi pređe na kompletnu digitalnu komunikaciju? Dakle, postoji jedno ubrzanje koje ovaj naš trom, spor ritam ne može da dostigne. Ulazimo u „brzo vreme“mašinu sa neizvesnošću šta će nam se dogoditi. Sve su to izazovi za sociologe.

Imam utisak da se više ne postavlja pitanje u kakvom društvu treba da živimo, a ako se društvo tretira kao nezanimljiva kategorija, onda sociologija gubi svoj predmet istraživanja?

– To je zato što se društvo raslojilo, atomiziralo. Zatim, tu je uticaj fundamentalističkih ideologija bilo da je reč o nacionalizmu ili verskom fundamentalizmu. Odigrale su se različite regresije. U toj velikoj zbrci svako ispitivanje društva bi dobrodošlo da se bar u neki mozaik sve to složi. Nažalost, nisu krivi samo sociolozi. Kriva je opštedruštvena klima, koja bi to trebalo da podstiče. Svemoć profita onemogućava danas da bilo ko nešto ozbiljno istražuje i radi. Ipak, treba zaključiti da je nauka uvek najbolja investicija, a tu svakako ima mesta za sociologe.

Osveta na studentima

– Pošto „službi“ nije pošlo za rukom da iskali bes na profesorima, osvetili su se na studentima. Uhapsili su Pavluška Imširovića. Njemu su pridružili Milana Nikolića. Pošto im je za „neprijateljsku grupu“ bio potreban treći član, da bi mogli da optuže grupu, priključili su Jelku Kljajić Imširović. Oni su svi troje odrobijali: Jelka godinu i nešto, a Pavluško i Milan po dve godine. U dva maha su hapsili i osudili Vladu Mijanovića. Jedanput je robijao zbog nekog spisa koji su na geštetneru izvukli on i Svetlana Slapšak – Frontisterion. Najstrašnije je ipak što su ga osudili što je protestovao protiv američkog bombardovanja Kambodže. Bila je to potpuna smutnja u glavama tih ljudi na vlasti. Studenti su platili cenu, ali i sociologija kao naučna disciplina.

Sociologija je postala neka vrsta subverzivne profesije. Sociolozi su se teško zapošljavali. Pre toga su se diplomirani studenti sociologije zapošljavali u fabrikama kao sociolozi rada, u školama kao profesori, u institutima… Dugogodišnje satanizovanje profesora sa Filozofskog fakulteta imalo je za posledicu sumnjičenje u sociologe. Brzo su nestali i projekti o društvenim sukobima, o društvenoj strukturi. Društvo se ‘proučavalo’ kroz javno mnjenje gde je dokazivano da je Milka Planinc najpopularnija ličnost Balkana. Dogodilo se još nešto. Na Fakultet je nastavljen pritisak – zašto su nas branili, ko nas je branio… I najveći broj ljudi se povukao. Pogubili smo kontakte. Obrisali su nas iz mnogih projekata u kojima smo radili. Predgovore koje je trebalo da pišemo preuzeli su drugi. Udžbenik za srednje i više škole koji smo nas nekoliko napisali i koji je bio tri godine u upotrebi u školama, povučen je i zamenjen udžbenikom Mire Marković.