Mnogobrojni su bili znaci teškog stanja u Vinkovcima. Njušeći opasnost, pacovi su počeli da napuštaju brod. Najpre je otišao predvodnik. Komandant garnizona, potpukovnik Marković, početkom jula otišao je na „zasluženi“ godišnji odmor.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (9)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može se poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
Sa odmora je otišao u prekomandu. Vojsku su počele da napuštaju i mnoge starešine. U jeku rata Vrhovna komanda dozvolila je da starešine mogu da podnesu molbu za „otpust“ iz JNA. Slovencima i Hrvatima molbe su redom usvajane, a prihvatane su uglavnom i molbe Muslimana i Makedonaca. Srbima, koliko se znalo, nisu nikako. Retki oficiri Srbi, koji su molbe podneli, imali su i neprijatnosti zbog toga. Iz LAP (Laki artiljerijski puk) je prvi otišao potporučnik Salih Mujić iz Komandne baterije.
Dežurao sam u popodnevnoj smeni. Bilo je prošlo radno vreme kad je na kapiju došao Mujić, odeven u civilku. Pošto je kapija od 26. juna posle radnog vremena bila uvek zaključana, Mujić je pozvonio. Otključao sam kapiju, ali on nije želeo da uđe unutra. Zamolio je da javim vojniku Kemalu Šećiću, njegovom zemljaku koji mu je bio odan kao posilni, da mu iz kancelarije donese neke stvari. Postavio sam glupo pitanje:
– Idete malo na odmor, druže potporučniče?
– Odlazim iz vojske, Miliću! Iz ove jebene vojske koja je spremna pucati na svoj narod! Jučer sam se razdužio, a danas se prvi put osjećam kao čovjek – odgovorio mi je Mujić ponosito, kao da su ga poslali negde za vojnog atašea.
– A, tako. Pa, lepo. Neka je sa srećom – nisam ga baš dobro razumeo.
JNA, koliko je meni bilo poznato, do tada ni na koga nije pucala. Na vojsku je pucano. Ali, dobro. Pozvao sam Kemala. On je brzo dotrčao. Mujić me je zamolio da dozvolim Kemi da u Kafiću preko puta popiju piće. Nisam pustio Kemu. Bio sam iskren:
– Pustio bih ga ja, Mujiću, ali se iskreno bojim da će pobeći sa tobom. Samo mi treba da neko strugne pored mene kroz kapiju. A ti pogledaj prvi levi prozor komande mešovitog! Stoji li pored prozora kapetan Pavlović?
– Stoji, vala.
– E, onda mi je još više žao.
– Smije li Kemo barem izać’ pred kapiju da se nas dvojica oprostimo?
– Što, bre, ti, čoveče, ne uđeš unutra? Nije ti ovo karantin. Do juče ti ništa nije falilo.
Mujić se malo nećkao, pa je ušao. Oprostio se sa Kemalom kao sa švalerkom, pa je uzeo svoje stvari. Onda je prišao meni i pružio mi ruku.
– Oprosti, Miliću, ako si što ružno doživio od mene. Ljudi smo pa griješimo.
– Ničeg ružnog nije bilo, druže potporučniče – namerno sam ga tako oslovio.
– Živio. I da što prije kući odeš!
– Svako dobro, druže potporučniče!
Mujić je izašao iz kasarne žurnim korakom, ne osvrćući se. Prizor je sa prozora svoje kancelarije posmatrao Pavlović. Sutradan sam pred Lješevićem stajao mirno.
– Što si se, more, zdravio juče s onim Turčinom?! – prosiktao je bezbednjak.
– S kojim Turčinom, druže kapetane? – pravio sam se blesav.
– S Mujićem! Nemoj se pravit’ lud!
– Pružio ruku čovek. Šta sam mogao?
– Da otjeraš gada u pičku materinu!
– Zašto, druže kapetane?
– „Zašto, druže kapetane? Zašto, druže kapetane?“ Znaš li da se on skinuo?!
– Znam. Pa, šta ja mogu?
– Ej, kakva ja goveda imam na prijavnici?! Istresi mi pikslu i bježi mi s očiju!
Nekoliko dana kasnije garnizonski kuvar Đorđe Miković otišao je nakratko do svoje kuće. Na povratku su ga na mostu preko Bosuta zaustavili gardisti i prilično ga izmaltretirali. U tom poslu najviše se istakao Salih Mujić, tada već „časnik“ ZNG.
Za Mujićem je otišao sanitetski zastavnik Stjepan Koledić, ćutljiv i mrzovoljan čovek. I on se odmah stavio na raspolaganje Zboru narodne garde. Treći je iz garnizona otišao kapetan Mato Kizivat iz Intendantske čete. Onda i mnogi drugi.
Koliko je vojni vrh imao dvojne aršine u odlučivanju po molbama za otpust govori i slučaj potporučnika mešovitog puka Mihaila Jugovića iz Leskovca. On je podneo molbu za otpust, zbog čega je, čak, stražarno sproveden u komandu Korpusa u Tuzli. To je bila jasna poruka drugim starešinama Srbima da molbe ne podnose. Jugović je bio nekoliko dana u pritvoru pa je vraćen u Vinkovce na dužnost. Učestvovao je u odbrani kasarne i hrabro se držao. Odmah posle izlaska iz Vinkovaca napustio je vojsku.
U bežaniju su udarili i kadrovci. Do kraja jula gotovo smo se prepolovili, pa su dezertiranja stala. Krajem jula otišli su Slovenci. Tarapana je mogla da počne… Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
