Pamćenje žrtava i potiskivanje odgovornosti

Naprotiv, za razliku od često praktikovane balkanske političke maksime, kako je u interesu svog naroda umesno i lagati, afrička izreka o proždiranju srži drugih, da bi se održala ili zaposela vlastodržačka pozicija unutar sopstvenog plemena, deluje mnogo poštenije i sociološki egzaktnije. Njome se, zacelo, priznaje da i unutar okvira krvne zajednice postoje hijerarhijski odnosi koji, s vremena na vreme, izazivaju snažno nezadovoljstvo i želju za promenom koja bi obezbedila veću jednakost i sigurnost većine podređenih. Slično priznanje odnosa nadmoći i potčinjenosti može se uočiti i kod drugih plemena pa, tako, kod melanezijskih, novokaledonskih primitivnih društava nailazimo na ideje o uobičajenim suprotnostima kao što su: poglavice/podanici, veliki ljudi/mali ljudi, orokau (oni koji raspolažu vlašću i prestižom)/kamoyari (mlađi pojedinci i članovi podređenih rodovskih grupa).
Zašto razmišljanje o problemu međunacionalnog i međureligijskog pomirenja, nakon surovih ratova na prostorima bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, počinjem podsećanjem na još žive relikte pradavne tribalističke prošlosti? Jedan od odgovora bi se mogao naći u erupciji savremenih potraga za identitetom i potreba za pripadanjem što ne idu dalje od klasične podele na nas i njih. Iza formule: mi i drugi, koja prividno unosi red u haotičnu svakodnevicu postkomunističke krize promene, poznato je, najčešće se kriju kolektivističke ideje zajednice sudbine, krvi i tla, a one ne dozvoljavaju da se jedinka otrgne iz višemilenijumskog zagrljaja mističnog opšteg.
Recimo još jedan razlog posmatranja problema straha, mržnje, tolerancije i nade u uspostavljanje ponovnog poverenja, i to kroz vizuru koja je svesno ili nesvesno sklonjena u budžake naše kolektivne svesti i o kojima nerado javno raspravljamo. Reč je o teskobnom osećaju autora ovog teksta da su nedavni ratovi na prostorima bivše SFRJ, koliko posledica nasleđenih plemenskih mentaliteta zakasnelih građanskih nacija, toliko i pretnja koja stalno vreba da nama i našim potomcima opet pokvari budućnost. Traumatična istorija, prepuna primera „modernog“ varvarstva, može biti učiteljica života jedino ako se iz nje izvuku mudre pouke. Naprosto, u odsustvu takvog civilizacijskog zrenja, napredak nije neminovan. Može se desiti da i dolazeća pokolenja, u nekim sudbonosnim istorijskim momentima, ostanu uskraćena za mnoge građanske vrline na čijem vrhu se nalaze saosećanje i solidarnost sa drugima.
Dakako, iluzorno je očekivati rađanje nekog surogata dojučerašnjeg „bratstva i jedinstva“ među narodima „zapadnog Balkana“. Poverenje među ljudima različitih nacija i osećaj pluralnog, integrativnog jugoslovenskog identiteta pokazali su se krhkom biljkom koja nije izdržala oluje poslednjeg rata i reaktiviranih drevnih matrica podozrenja i neprijateljstva. Videli smo da u dušama mnogih ljudi ni u tragovima nije bila prisutna ona hrišćanska maksima: Čini drugome ono što želiš da drugi tebi čine. Štaviše, obeshrabrujući je bio utisak da su, u jednom kratkom periodu, svi narodi na ovim etnički haotično izmešanim balkanskim prostorima zapanjujuće lako dopustili da budu omamljeni plemenskim etosom žrtve i nevinosti, što je uporno medijski podupiran porukom o „ničim izazvanoj mržnji i davno skovanoj zaveri naših komšija, pa i čitavog sveta protiv nas“. S druge strane, dželatstvo, agresija i pokor, bili su bez po’ muke pripisani fondu genetskih odlika onih drugih, posebno kada su se pojavile potresne slike stvarnih zločina nad sunarodnicima. Uz asistenciju takvih slika, posve je prirodno što je javnim poljem gospodarila zvanična poruka da smo mi činili zla samo u nužnoj odbrani integriteta, teritorije i identiteta našeg napaćenog i nevinog naroda!?
U razgovorima sa mnogim ljudima, akterima i žrtvama ovovekovnih ratova uočio sam da na svakoj strani jugoslovenskog etničkog mozaika porodice najbrižljivije neguju bolno autentična sećanja na sopstvene žrtve i nečuvena zlodela onih drugih, istovremeno potiskujući problem odgovornosti za zločine svojih sunarodnika nad pripadnicima drugih nacija. Premda socijalna psihologija nudi racionalna objašnjenja takvog traumatičnog sindroma svesti, što osnovnu krivicu (pra-greh) najčešće pripisuje drugima, za mene je najveća enigma bilo stravično saznanje da su u najnovijim etničkim sukobima, pod utiskom stvarnih i zamišljenih žrtava svog naroda, čak i mnoge majke bile surovo bezosećajne prema stradanjima „tuđe“ dece koja, uzgred budi rečeno, neretko imaju i ista prezimena kao i „naše pleme“. Nažalost, „naše žrtve“ i neizmerne patnje bile su dovoljan razlog za moralnu amneziju i onih bića koja najbolje znaju šta znači stvoriti i odnegovati novi život.
Nastavlja se