Papa Franja: Hrišćanin ima obavezu da živi svoj put na zemlji

U mnogim sferama društvenog života prepuštamo se drugim ljudima koji bolje poznaju stvari od nas. Imamo poverenja u arhitektu koji nam gradi kuću, apotekara koji nam preporučuje lek, advokata koji nas zastupa na sudu. Potreban nam je neko kome verujemo i ko poznaje Božije stvari. Isus, njegov sin, dolazi nam kao onaj koji nam objašnjava Boga (Jv 1,18). Hristov život, način na koji poznaje svog oca, život povezan sa njim, otvara novi prostor ljudskom društvu i omogućava nam da u njega uđemo. Sveti Jovan istakao je važnost ličnog odnosa s Isusom radi naše vere, koristeći na različite načine glagol verovati. Zajedno sa „verovati da“ što znači verovati u ono što Isus govori (Jv 14,10; 20,31), Jovan koristi i izraze verovati Isusu i verovati u Isusa. Verujemo Isusu kada prihvatamo njegovu reč, njegovo svedočanstvo, zato što je on istina (Jv 6,30). Verujemo u Isusa kada ga puštamo u naš život i poveravamo mu se, pristupamo mu u ljubavi, sledeći ga (Jv 2,11; 6,47; 12,44).

Da bi nam dozvolio da ga prepoznamo, da ga dočekamo i pratimo, Sin božiji poprimio je naš oblik tako da se ideja Oca obistinila i među ljudima. Hrišćanska vera je vera u otelovljenje Reči i u njegovom vaskrsnuću u telo. To je vera u jednoga Boga koji nam je blizak. Vera u Sina božijeg koji se otelovio u Isusu iz Nazareta ne razdvaja nas od stvarnosti, nego nam omogućava da shvatimo njegov dublji smisao, da otkrijemo koliko Bog voli ovaj svet i koliko ga usmerava ka sebi. To predstavlja obavezu svakom hrišćaninu da se angažuje i živi još intenzivnije svoj put na zemlji.

Imajući u vidu gledanje očima Hrista, apostol Pavle nam je u svojim spisima ostavio opis verovanja. Onaj koji veruje, prihvatanjem dara vere, postaje nova osoba, novo biće, postaje sin u Sinu. „Abba, Oče“ je najkarakterističnija reč Isusovog iskustva koje postaje centar hrišćanskog iskustva (Rm 8,15). Život u veri znači prepoznati prvobitni dar koji je suština ljudske egzistencije i može se čuti u rečenici izgovorenoj Korinćanima: „Šta li imaš što nisi primio?“ (1Kor 4,7). Tu se nalazi srce polemike svetog Pavla sa farizejima, rasprava o spasenju putem vere ili putem zakona. Sveti Pavle odbacuje stav onih koji žele da se opravdaju pred bogom čineći dobra dela. Onaj koji dela u skladu sa zapovestima, i kada čini dobra dela stavlja sebe u centar pažnje, ne priznajući da je centar dobrote Bog. Ko dela na taj način, neće moći da ostane veran zapovestima. Zatvara se u sebe, udaljava od Gospoda i od drugih ljudi, stoga njegov život vodi taština, dela mu postaju nevažna, kao biljka koja nema vode. Sveti Avgustin je to precizno protumačio: „Ne udaljavaj se od onoga koji te je stvorio ni kada ideš ka sebi“. Kada čovek pomisli da će udaljavanjem od Boga pronaći sebe njegov život polako nestaje. Spasenje putem vere podrazumeva priznavanje Božijeg dara, kako to objašnjava sveti Pavle: „Jer ste blagodaću spaseni kroz vjeru, i to nije od vas, dar je Božiji“. (Ef 2,8).

Nova logika vere koncipirana je na Hristu. Vera u Hrista nas spašava zato što se u njemu život otvara ljubavi koja nas menja u unutrašnjosti, koje deluje u nama i sa nama. Tako možemo da shvatimo novost kojom nas vera vodi. Vernika menja ljubav, kojoj se prepustio u veri, i u tom prepuštanju ljubavi, ljudsko postojanje postaje mnogo veće. Sveti Pavle to potvrđuje: „A živim – ne više ja nego živi u meni Hristos; a što sad živim u tijelu, živim vjerom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene“ ( Gal 2,20), i nastavlja: „Da se Hristos vjerom useli u srca vaša“ (Ef 3,17). U veri, vernikovo „ja“ pruža se dalje u nekog drugog, da bi živelo u nekom drugom , stoga se njegov život širi kroz ljubav. Tu je i delovanje Duha svetoga. Hrišćanin može gledati Hristovim očima, njegovim osećajima, zato što je osetio njegovu ljubav, koja je Duh. Kroz tu ljubav prima se sopstveno viđenje Isusa. Bez te percepcije ljubavi, bez Duha u našim srcima (Rm 5,5), nemoguće je ispovediti Isusa kao Gospoda (Kr 12,3).

Na taj način verničko bivstvovanje postaje crkveno bivstvovanje. Kada sveti Pavle govori hrišćanima Rima o jednom telu u Hristu, traži im da budu skromni, jer treba: „svaki (da misli o sebi) po mjeri vjere kako mu je Bog udijelio“ Rm 12,3). Vernik uči da vidi sebe kroz veru koju ispoveda. Figura Hristosa je ogledalo u kome otkriva svoj ostvaren odraz. Poput Hristosa koji u sebi grli sve vernike, koji čine njegovo telo, hrišćanin je deo tog tela u prvobitnom odnosu s Hristom i s braćom u veri.

Hrišćani su „jedno“ (Gal 3,28), bez gubitka sopstvene individualnosti, i u službi drugima svako dostiže punoću svog bića. Jasno je zašto van ovog tela, tog jedinstva Crkve u Hristu, bez Crkve za koju Romano Guardini kaže da je „istorijski nosilac celokupnog Hristovog pogleda na svet“, vera gubi svoju „meru“, ne pronalazi svoju ravnotežu, neophodan prostor za uzdizanje. Vera ima crkvenu normu, ispoveda se kroz unutrašnjost Hristovog tela, kao konkretno zajedništvo vernika. Iz tog pojedinačnog crkvenog mesta ona otvara vernika prema drugim ljudima. Hristova reč, upućena verniku, postaje odgovor, ispovedanje vere.

Vera se manifestuje kroz ljubav

Sveti Pavle tvrdi: „Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje. (Rm 10, 10). Vera nije privatna stvar, individualistički pojam, subjektivni stav, nego nastaje iz slušanja i namenjeno joj je da postane objava. Jer, „kako će, dakle, prizvati Onoga u koga ne povjerovaše? Kako li će povjerovati u Onoga za koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika?“(Rm 10,14). Vera se manifestuje u hrišćanima kroz primljeni dar, kroz ljubav koja ih usmerava ka Hristu: „Jer u Hristu Isusu niti što vrijedi obrezanje ni neobrezanje, nego vjera koja kroz ljubav djela“ (Gal 5,6), i time postaju učesnici na putu crkve, crkve hodočasnice kroz istoriju do ispunjenja. Onaj ko se promenio na ovaj način, otvara se novom načinu gledanja, a vera postaje svetlost za njegove oči.

(Iz knjige „Hodati s Isusom – srce hrišćanskog života“, pape Franje, koju će objaviti izdavačka kuća „NOVOLI“ u aprilu 2015. Oprema teksta redakcijska)