Pesme „slatke smrti“ Nenada Šaponje

Iako je teško definisati šta bi prava filozofska poezija mogla biti, ako nje uopšte ima – a ubeđen sam da to jeste slučaj – onda bi ona izgledala upravo ovako kakva Šaponjina najnovija jeste. I ne samo zato što se, počev od naslova kojim se osnovna Dekartova, vekovima papagajski ponavljana, maksima – srž njegova filozofska učenja – uzdrmava, već i zato što u njoj misao, doduše veoma često, makar prikriveno, sa emocijama združena, gospodari. Dekartovo “mislim” preobratilo se u “izgledam” (time je mišljenje ustumbano, pretvoreno u nešto podložno sumnji i neprekidnom proveravanju), a njegovo “jesam” naglavce se premetnulo u “nisam” s tim što to nisam nije totalna negacija već je dokaz kako i nijenje jeste jestvovanje, kako i ništavilo postoji naporedo sa samim bivstvovanjem, čak, i ne retko, u samom njegovom srcu. Nema nas ako nas ima, kao da nam poručuju nove Šaponjine pesme. Čitava njegova zbirka objava je tog nemanja koje jeste jedino naše imanje.

U zbirci je četiri ciklusa: “Proveravanje prisustva”, “Neumitnost gravitacije tela”, “Prostor u kome živim” i “Otvoreno ogledalo”. Svaki od njih ima po jedanaest pesama. Brojevi koji su u igri (4, 11 i 44) imaju i simboličko značenje. Pogledamo li naslove pesama, oni tvore “pesme” (dovoljno je samo intervenisati ubacivanjem interpunkcijskih znakova), svaki ciklus zasebnu. Zbirka, dakle, ima četiri pesme “viška”. One su njena, skrivena, lirska kičma. Dogurali smo tako do četrdeset i osam pesama. Svaki ciklus je “narastao” za po jednu pesmu i dospeo do već magične brojke dvanaest. Dvotačka je (p)ostala, jer bila je i ranije, osnovni interpunkcijski znak kojim se Nenad Šaponja u svojim pesmama služi. Koje je njeno značenje / uloga? S jedne strane najavljuje “objašnjenje” onoga što je pre nje bilo izrečeno, a s druge, prvom iskazu, kao sasvim ravnopravan, proizilazeći ili suprotstavljen, drugi se priključuje.

Osnovno gramatičko lice čitave zbirke Sve-lice je. Ono koje u sebi sadrži TI (često je samoobraćanje lirskog subjekta), ali i JA i On. Puno je pitanja, ponekad retorskih. Vlada ranjiva upitanost, ona koja boli. Čitava zbirka pokušaj je da se “ulovi” mesto na kojem se uvek “jeste”, ali tako što se nikad “nije”, odnosno ono na kojem se nikad “nije” jer se uvek “jeste”. Ma koliko izgledalo da je u pitanju tautologija, o pravoj tautologiji nije reč. Zapravo, Šaponja zna samo za “uvek-nikad” i “nikad-uvek”, odnosno za “jeste-nije” i “nije-jeste”. Bitno je, i jedino moguće – “između”.

Osnovne reči-teme čitave zbirke su: duša, samoća, privid, zamka. Mogli bismo i čitavu antologiju pesničkih slika (nju bi s radošću koristio francuski fenomenolog Gaston Bašlar) koje se u Šaponjinoj zbirci nalaze načiniti. Sasvim predvidljivo, pesnik kojem je svet rizomska tvorevina u koju se može prodreti iz svake tačke podjednako izvesno, ali u kojoj se ne može zadržati nikako jer jeste time što nije, jestvuje nijevanjem, koja nema svoju središnju tačku te “ova” ostaje neminovno decentrirana, fluidna, klackajuća, njihajuća, ne može da peva o prostoru koji bi bio stabilan i predvidljiv. Nekretanje je ovom pesništvu najveće kretanje, uvek se biva tamo gde se nije htelo biti, jer i ne postoji “ono” mesto u kojem bi se moglo biti, pošto je biti istovremeno, ako ne i više, zapravo ne-biti. Ono što važi za prostor, jednako vredi i za vreme. Ono je tada-sada-nekada.

Ljudski život je “priča”, ali ko je taj ko tu priču priča? Ko je pisac koji tu priču piše? Da li je takvo pitanje uopšte moguće u svetu koji se obesprostorio i razvremenio? Ima li odgovora koji ne bi bio istomahno praćen čitavom serijom drugih mogućih odgovora od kojih mnogi ni u kakvom saglasju sa ranijima ne bi bili.

Šaponjina nova poezija prepuna je pokreta i pogleda, pokretnih, nezaustavivih pogleda koji kruže i uranjaju. Jednako i mnogobrojnih “radnji” (i misaonih, najvećma – misaonih), čitavog vrveža radnji, pravog njihovog tumaranja koje “proizvodi” privremenost / nesigurnost / prividnu neutemeljenost (utemeljenost je i sama neutemeljenost u svetu čije su se dimenzije oneobičile, u kojem su ovladala druga snovna, snovno-misaona pravila). Iščilela je “životna podloga” o kojoj je pisao kada je govorio o svojim tragičnim junacima Miroslav Krleža tvrdeći kako im je izmakla ili se vezala za druge junake pa je tako utekla kontroli onih u jezgru čijeg života se morala nastaniti.

U čuvenom eseju iz 1921. “Metafizički pesnici” Tomas Sterns Eliot napisao je: “ … izgleda da pesnici naše civilizacije, ovakve kakva je danas, moraju biti teški“ (T. S. Eliot: “Izabrani tekstovi”, prevela Milica Mihailović, “Prosveta”, Beograd 1963). Nenad Šaponja je, nesumnjivo, “težak” pesnik.

Pred nama je sušta gramatika postojanja. Ona koja “pokreće” upitnost postojanja. Ali, i nigdine. Neprekidno treba proveravati prisutnost. Ne ušuškavati se u sigurnost. Treperi, nezaustaviva, sama/o ogoljena misao. Tamo i ovamo. Plamsa dvostrukost. Dvo-gled: iz prošlog i budućeg, iz jeste i nije, iz života i smrti… “Međusobnost” (“Kroćenje budućnosti: slika iz daljine i tuđine”). Mora se biti u ne biti, ne biti u biti. Gdeovati. Stalno smo ogledalo, ali tako što upravo mi to ogledalo jesmo. Nije(va)nje jestvovanja. Paklenstvo postojanja: vatra. Neprekidno nam duša izmiče. Telo gravitacija: i dvojnik sam ja, sam sam svoj dvojnik, a dvojnika nema. Janusovsko: ja i ne-ja, ali nema lica i naličja. Dvoličje je jedino “lice”. Biva se i u zlu; “da ne pomerim razmere opakog” (“Pokaži gde si bio: i više te neće biti na tom mestu”). Živi skrivenost postojanja: ne javnost, već više snovnost. Sanja se da se jeste, a onda je potrebno: ojaviti san. Moramo se / možemo se naći tamo gde nismo. Pošto nas tamo najviše ima. Moguće – jedino nas tamo (koje je i ovamo) i ima.