Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"Nekada su muškarci koji su se odlučivali na život bez žene, odnosno bračne zajednice, bili u obavezi da plaćaju porez. O istorijatu te dažbine, koju je sam list nazvao „porezom na slobodu”, kao i o čoveku koji je greškom proglašen mrtvim, a to saznao kada mu je rodbina došla u Beograd kako bi organizovala sahranu, pisali su predratni jugoslovenski listovi „Pravda” i „Vreme” pre osamdeset godina.
Istorija poreza na za neženje bila je duga, a cene ove dažbine bile su različite na svim krajevima sveta i u različitim razdobljima prošlosti, prenosi dnevni list „Pravda”. Sam list je ovu dažbinu okarakterisao kao „porez na slobodu”.
„Večiti momci i bećari nisu samo danas opterećeni porezom. Prviput se pominju takvi zakonski propisi u predplatonskoj Grčkoj. Neženja je u to vreme bio bez časnih prava, nije mogao da učestvuje u sportskim primedbama i velikim društvenim događajima.”
Prvi koji je zahtevao da se neoženjen čovek kazni bio je niko drugi nego Platon. Nije bio ni svestan da će postaviti temelj budućoj dažbini. Visina poreza iznosila je toliko koliko bi koštalo izdržavanje žene.
„U starom Rimu momci nisu mogli postati državni činovnici. Car Avgustin izdao je protiv njih oštre zakone ali nije mogao da uništi bekrisku lozu.”
Nemačka je ovakav zakon uvela tek oko jedanaestog veka. Srednji vek zabeležio je i brojne legende o tome kako je čovek bez žene kao bez senke, nepotpun.
„Ali samci su se branili, i čak su osnivali odbranbena društva. U jednom gradiću na reci Ari proslavilo je društvo samaca hiljadugodišnjicu svog osnivanja.”
Nemci nisu samo oporezivali samce, već su u osamnaestom veku i pripadnice ženskog pola plaćale „devojački porez.”
Kada su neke druge zemlje u pitanju, Engleska je ovaj zakon uvela 1695, dok je Italija to učinila tek 1926. godine. U Argentini je od 1909. godine bilo pravilo da porez plaćaju mladići koji su imali dvadeset ili više godina.
„Interesantno je da je statistika u Francuskoj pokazala da je od zavođenja poreza na neoženjene broj momaka porastao za dvostruko.”
Brojke u Francuskoj su skočile sa 150.000 neženja, na 300.000. Statistika u ovoj zemlji je pokazala i da na svakog samoubicu dolazi 111 neoženjenih momaka, ali i da večiti mladići žive u proseku petnaest godina manje od oženjenih.
Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.
Dnevni list „Vreme” preneo je neobičnu priču Stanka Radosavljevića, čoveka koji je proglašen mrtvim, a za ovu zabunu saznao je tek nakon što mu je rodbina doputovala u Beograd da bi mu organizovala sahranu.
„Još istoga dana za Beograd su krenuli Stankov sin i još jedan rođak. Čim su došli u prestonicu, odmah su požurili u bolnicu da bi dobili potrebna dokumenta, kako bi mogli rođaka da prenesu u Jošanicu.”
Nakon što su u bolnici pokazali telegram i dobili potvrdu o smrti, uputili su se u pogrebno preduzeće kako bi platili i organizovali prenos pokojnika iz Beograda u Aleksinac.
Kada su stigli u mrtvačnicu kako bi preuzeli pokojnika, zateklo ih je iznenađenje. Osoba koju su im pokazali nije bila Stanko.
Pored evidente razlike u imenima pravog pokojnika i ovog, administravinom zavrzlamom izazvanog, pokojnika, osoblje je i dalje tvrdilo da je to Stanko Radosavljević, a ne, zapravo Stevan Mirosavljević.
Bolničari su tvrdili da je u pitanju samo greška u imenu, dok su rođaci bili sigurni da to nije on. Na kraju, uspeli su da ubede osoblje kako to zaista nije Stanko, te da je on imao kraći prst na desnoj ruci, što Stevan nije imao.
Bolnica je obaveštena, potraga za krivcima za ovu zabunu, ali i pravu porodicu kojoj treba javiti tužne vesti, mogla je da počne, a Stanko je za sve to vreme ležao na jednom odeljenju, ni ne sluteći da je do tek pre par minut bio proglašen za preminulog.
„Bilo nam je čudnovato da je Stanko mogao tako brzo da umre u Beogradu, kad smo znali da njegova bolest nije tako opasna. Jednom je, bolestan, za jedan dan propešačio 60 kilometara. Pa velimo, kad je mogao toliki hod da izdži, nije valjda bolest tako strašna.”
Rodbina je ubrzo bila obaveštena o nesporazumu, te je ova priča dobila lep završetak, makar po Stanka Radosavljevića.
Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.
List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.
Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
