Ako pažljivije pratite dnevnu sportsku štampu mogli ste primetiti da su novopazarski sportisti razasuti širom planete. Gotovo svi slavu su stekli tamo negde u belom svetu. Sportskom Novom Pazaru dali su vrlo malo ili ništa. Objektivno nisu ni mogli, jer grad u njihov razvoj nije ni ulagao. Za stečene pozicije sami su se izborili.
Kada ste i gde pročitali da je neki novopazarski trener ostvario rezultat vredan pažnje u zemlji ili inostranstvu? Setićete se davnih vremena i Abdulaha Gegića. I to bi bilo sve. Ova godina nudi izuzetak u pogledu te neslavne tradicije. Pozitivan iskorak delo je Esada Karišika. Fudbaler najbolje i najuspešnije generacije u istoriji novopazarskog fudbala, i u nekoliko navrata trener Novog Pazara, gradi svoj trenerski profil u inostranstvu. Nešto više od godinu dana predvodi albanskog prvoligaša, ekipu Apolonije iz Fira. Mnogi ugledni ljudi iz sveta fudbala namerno zaobilaze rečenicu koju bez imalo patetike često izgovaraju i najzvučnija trenerska imena, a ona glasi- danas svi igraju fudbal. Da se ne vraćamo u prošlost i prisećamo kako je albanska fudbalska reprezentacija znala da baca u očaj slavni nemački tim, igrajući nerešeno bez golova. Znali su Albanci da iznenade i još neke kvalitetne državne timove. Nedavno su u kvalifikacijama za odlazak na naredni šampionat sveta odigrali nerešeno 1:1 sa pobednikom prve grupe, nacionalnim sastavom Danske. U toj zemlji uz selektora reprezentacije hrvatskog stručnjaka Josipa Kužea, trenutno radi još jedino Novopazarac Esad Karišik. Donedavno u Albaniji je bilo mnogo poznatih trenerskih imena. Otišli su, kao što je to slučaj i u drugim državama, jer njihov rad nisu pratili i odgovarajući rezultati. U Albaniji, kao i u većini evropskih zemalja, trenutno je pauza u prvenstvu, Karišik je koristi za odmor u rodnom gradu.
Svakako nezaobilazno pitanje je otkud i kako ste se našli u Albaniji. Poznato je da ta zemlja nekada nije bila Eldorado za fudbalere i trenere?
– Mnogo toga se promenilo u svetu fudbala. Albanija je poslednjih godina postala ozbiljna i zanimljiva fudbalska destinacija. U mom slučaju sve se odigralo brzo i neočekivano. Jedan telefonski poziv iz oktobra prošle godine promenio je u momentu moj život. Nazvao me je Bujar Rizvanović, čovek iz ovih naših krajeva, iz Ribarića, koji godinama živi u Albaniji. Bio je konkretan, rekavši da su ljudi iz albanskog prvoligaša Apolonije zainteresovani da me vide na klupi njihovog tima. Tek tada sam se setio priprema koje je Novi Pazar imao u Ulcinju tokom leta. Naime, ta ekipa u to vreme je boravila u ovom primorskom mestu. Imali su problem sa odigravanjem prijateljskih utakmica. Ekipe iz Srbije nisu bile voljne da im sparinguju. Izašao sam im u susret i odigrali smo pripremnu utakmicu. Tada nisam znao da su čelni ljudi Apolonije pomno pratile moj rad na treninzima. To ću saznati tek posle telefonskog poziva o kojem sam govorio. Odmah sam stupio u kontakt sa Medžitom Hadžijuom, jednim od vodećih ljudi kluba, ali i trenerske organizacije Albanije. U večernjim satima već sam bio u Tirani. Sledećeg dana za nepun sat dogovorili smo saradnju, a sutradan sam održao prvi trening sa ekipom i bio predstavljen na vrlo posećenoj konferenciji za štampu. Prvenstvo Albanije je već trajalo.
Dobri fudbalski poznavaoci znaju da su vodeći albanski klubovi Dinamo i Tirana. Gde je mesto Apolonije u tamošnjem fudbalu?
-Klub se godinama selio iz Prve u Drugu ligu i obrnuto. U trenutku kada sam ga preuzeo nalazio se na 11. mestu, u ligi koju čini 12 klubova. Zaostajali smo sedam bodova za ekipom koja nam je bila konkurent za ispadanje, imali negativnu gol razliku. Vrlo nezgodna situacija. Od velikog značaja bilo je to što sam u timu zatekao Novopazarca Semira Hadžibulića. Bio je jedan od najboljih fudbalera tima, a mnogo mi je pomogao i u prikupljanju informacija o albanskom fudbalu. Pored njega u Apoloniji su već igrali Brkić, bivši napadač Mladenovca i Mladosti iz Apatina, kao i Srećković nekadašnji omladinac Crvene zvezde, i dva Brazilca vrlo skromnih kvaliteta. Već na polusezoni bili smo deveti. Tokom zimskih priprema u klub su stigli, na moju preporuku Sead Hadžibulić ( Glorija- Rumunija, Javor ) i Edin Ferizović, igrači koje sam dobro poznavao još iz vremena dok sam radio u Novom Pazaru. Šampionat smo na opšte iznenađenje završili kao sedmi tim lige. Za ovaj klub bio je to veliki uspeh. Utakmice Apolonije su bile posećene, ali stadion nikada nije bio pun. U tom prolećnom delu prvenstva tražila se karta više. Na svakoj utakmici, bez obzira ko nam je bio rival, bodrilo nas je svih 7000 navijača, toliki je kapacitet stadiona. Osim rezultata povratku publike kumovao je i naš način igre. Albanske ekipe gaje defanzivni stil igre, jer je dosta prisutan uticaj italijanskog fudbala. Otkad predvodim Apoloniju igramo napadački, za gol više. Navijači to vole, a stigli su i rezultati.
Posle takvog uspeha , cilj kluba pred početak ovog prvenstva sigurno je prevazilazio devizu- važno je učestvovati?
-Narasli su prohtevi kod svih koji vole klub. Posle takvog uspeha obnovio sam saradnju pod znatno boljim finansijskim uslovima. Letošnje pripreme obavili smo u Sjenici. Od nemerljive koristi bile su nam i prijateljske utakmice sa našim superligašima u Jagodini i Ivanjici. Rezultat je stigao na kraju ove polusezone. Zimujemo na trećem mestu. To je najveći uspeh kluba u njegovoj istoriji. Ako bi se tu zadržali na leto bi igrali kvalifikacije za Ligu Evrope. Želja gazde kluba je da se ekipa podigne i stepenicu više. Međutim, to je skoro nemoguće u konkurenciji dva vodeća albanska kluba, Dinama i Tirane.
Igru Apolonije nose nekadašnji fudbaleri Novog Pazara. Šta kažete o njihovim nastupima?
-Svi su se odlično uklopili. Letos nam se pridružio i Kenan Ragipović. Koloniju Novopazaraca upotpunjava i Kenan Kolašinac, koji je moj prvi saradnik u Apoloniji. Trenutno najtraženiji napadač albanske lige je Sead Hadžibulić. Najveći problem je što po pravilniku na jednoj utakmici mogu nastupiti samo petorica stranaca. Ako izuzmemo Crvenu zvezdu, Partizan i Vojvodinu albanska liga je u rangu naše najjače lige. Najveći problem albanskog fudbala je veliki uticaj moćnika i evropskih kladionica. No, taj problem prisutan je i u razvijenijim evropskim državama. Imamo sve uslove za dobre rezultate. Klub je odlično organizovan. Tu je izvanredna infrastruktura. Teren sa veštačkom travom je izuzetan. Apolonija ima svoj hotel u kojem je fudbalerima na usluzi sve što je neophodno za normalan život. Oni koji imaju svoje porodice žive u stanovima u centru grada.
U Albaniji su dugo radila i neka jako poznata trenerska imena?
-Reprezentaciju ili klubove predvodili su: Hans- Peter Brigel, Ari Han, Blaž Slišković, Ivan Katalinić, Lončarević, Dalić. Nije lako opstati u albanskom fudbalu. Gazde klubova nemaju mnogo strpljenja, žele uspeh sad i odmah. Trenutno, osim mene, rade selektor državnog tima Josip Kuže i njegov prvi pomoćnik, nekada saigrač iz zagrebačkog Dinama Džemal Mustedanagić. U svakoj situaciji gazda kluba se štiti ugovorom po kojem trenera može da smeni kad se njemu prohte. U ovom trenutku meni su se zbog uspeha sa Apolonijom širom otvorila još neka vrata. Imam ponude najboljih albanskih ekipa da ih preuzmem, a to su Dinamo, Tirana, Vlaznija. Ove godine posle punih 20 godina Apolonija je tukla Tiranu 2:0. Sve to je uticalo na podizanje mog rejtinga. U junu sam imao nameru da promenim klub. To se nije dogodilo jer su se navijači okupili ispred zgrade opštine, njih 1000, i tražili od predsednika da me zadrži. U ovom trenutku ne znam kako će izgledati moj dalji fudbalski put. Jedno je sigurno, ostajem u Albaniji.
Pratite li dešavanja u FK Novi Pazar?
-Onoliko koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju. Gledao sam dve, tri utakmice, i posredstvom satelita snimak meča sa Crvenom zvezdom koji smo odlično odigrali. Šteta što završnica prvenstva nije bila kao i start. Mada smo neke utakmice na domaćem terenu prilično srećno dobili. Ipak, nedovoljno poznajem ekipu da bih ozbiljnije analizirao postignuto. U ovom trenutku prioritet Novog Pazara trebalo bi da bude stabilizovanje kluba u Prvoj ligi i poboljšanje uslova za rad, a ne Super liga. Pored toga Novom Pazaru nedostaju školovani treneri, oni koji imaju A i Profi licencu. Školovanje jednog takvog trenera traje 5, 6 godina, i za tu svrhu je potrebno izdvojiti nekih 15.000 evra. Tu bi država mogla da pripomogne i da u trenerski kadar ulaže onako kako to čini u prosveti.
Prošlo vreme Envera Hodže
Ne samo o albanskom fudbalu, pretpostavljamo da ni o Albaniji kao zemlji niste imali mnogo informacija?
-U svakom pogledu bio je to izazov za mene. Sad kad sam obišao Albaniju uzduž i popreko mogu da kažem da je to zemlja koja nema ništa zajedničko sa vremenom vladavine Envera Hodže. U poslednje vreme izgrađeno je 250 km evropskog autoputa. Gradi se na sve strane, ne samo u Tirani. Grad Fir u kojem živim i radim nalazi se između Jadranskog i Jonskog mora. Inače, izlazi na Jadransko more. U blizini su i Otranska vrata. Jedan izuzetno moderan grad. Albanija je zemlja koja ima 450 km morske obale. Plaže su predivno uređene. Savetujem svima da godišnji odmor provedu u ovoj zemlji. Ne znam koliko je poznat taj podatak, ali ove godine albanska letovališta posetilo je više od 200.000 turista iz Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
