Preko Krleže do Dragiše Vasića 1Foto: Lična arhiva

„Dragiša Vasić kao književnik je naturalist, kome violentne snage nekih podsvijesnih poriva i razdornih nagona nikada ne previru preko solidne linije iskrenoga doživljaja, i kao takav je zarezao crte svoga književnog profila sigurno i markantno: te crte stajat će jasne, kada svim šarlatanima i snobovima i piskaralima, što drljaju danas po poslednjoj fazoni sedmorazrednih listova, već odavno neće biti ni traga ni glasa.“

Ovako je Miroslav Krleža, hrvatski i jugoslovenski književnik pisao o svom prijatelju Dragiši Vasiću, srpskom i jugoslovenskom književniku.

Bilo je to pravo prijateljstvo – a ne iznuđeno ideološko druženje – najsnažnije između 1922. i 1934, uz uzajamno poštovanje i divljenje, saradnju u književnim časopisima, porodičnim druženjima i zajedničkim letovanjima.

Vasić je Krleži posvetio pripovetku U praznom oltaru 1922, a Krleža mu je uzvratio posvetom pesme Rastenje grada 1931, u Knjizi pjesama, štampanoj kod Gece Kona u Beogradu.

Miroslav Krleža (1893-1981) zaslužio je svojim velikim opusom (proza, drame, eseji, pesme, putopisi, memoari, polemike) da mu Beograd 2012, u Kulturnom centru, priredi obeležavanje stogodišnjice prvog dolaska u srpsku prestonicu – „baveći se piscima važnim za istoriju i savremeni identitet Beograda“ kao i temama koje „omogućavaju da bolje razumemo sebe i zajednicu čiji smo deo“ – a da li je njegov prijatelj Dragiša Vasić (1885-1945) svojim velikim delom (proza, putopisi, publicistika) zaslužio obeležavanje svojih jubileja ove jeseni: 135 godina od rođenja, 75 godina od smrti i 100 godina od vojne vežbe na Kosovu, o kojoj je detaljno pisao (Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru)?

Dragiša Vasić došao je u Beograd kao dečak, tu je ostao, pohađao Drugu mušku gimnaziju i tokom noći uoči mature, postao svedok Majskog prevrata 1903, o čemu je takođe ostavio dragoceni zapis, a tog istog maja 1912, položio advokatski ispit kao sto dvadeseti u srpskoj prestonici, pa otišao u Prvi balkanski rat, što je veoma potreslo Krležu.

„Ratujući sedam godina kao rezervni kapetan na svim frontovima od Kumanova i Bregalnice do Kolubare, pa preko Albanije do Soluna pod političkom sumnjom zbog nekih iskrenih riječi o pravnom apsurdu Solunskog procesa, Dragiša Vasić godine 1922. već je autor pamfleta o Jugoslovenskom Sibiru i niza proturežimskih deklaracija u Progresu i u Republici; u prijateljskom kontaktu sa mnom on sprema svoju studiju Godina 1903, od koje će prve odlomke objaviti u Književnoj republici (časopis izlazio u Zagrebu).

Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru

Danas ćemo lakše shvatiti ovo druženje i vezu sa temom istorije, identiteta i razumevanja zajednice kad to jednostavno kaže Vlaho Bogišić, leksikograf, veliki poznavalac dela Miroslava Krleže. „Da bismo razumjeli Krležinu Srbiju tih davnih dana, bilo bi važnije od njegovih zapisa pročitati potresni putopis Dragiše Vasića s Kosova Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru. Dragiša Vasić je Krleži otključao Srbiju“ (Danas, 2. mart 2012).

A možda bi Krleža mogao Beogradu da otključa Vasića?

Iako su srpski književni teoretičari to odavno učinili – Gojko Tešić još pre trideset godina – jedan deo naše javnosti, po starom obrascu i navici, drži Vasića pod ideološkim ključem isključivog nacionalizma – srpskog, zaboravljajući da će Vasić pomoći u otključavanju Krleže mlađim generacijama koje hrvatskog pisca ne poznaju i koje bi ga, makar zbog potpisa na Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika 1967. godine, lako mogle strpati u isključivi nacionalizam – hrvatski.

Teško je razumeti bilo koju epohu (npr. oslobodilačke ratove Srbije ili jugoslovenstvo) neopterećen kasnijim razočarenjima i lomovima, pogotovo iz političkog ugla, kako je to Krleža rekao: „To što se pričanjalo junaštvom godine 1912, danas se pretvorilo u sramotu. Biti nacionalist iz današnje perspektive politički je sumnjivo upravo tako kao što je politički bilo sumnjivo biti kozmopolit iz nacionalističke perspektive prije 1914.“ (Govori o učešću svog druga Đuke Cvijića u atentatu na hrvatskog bana Slavka Cuvaja 1912)

Vasić je podsećao da je avgusta 1914, antimilitaristička nemačka socijaldemokratija, najstarija i najveća socijalistička partija u Evropi, glasala za kredite potrebne kajzeru da vodi rat protiv Francuske i Rusije, jer kad je nemačka armija stupila u pokret, nemački socijalisti bili su prvo Nemci.

Krleža, komunista, bio je zadivljen Vasićem, liberalom, republikancem, ne samo kao piscem, već i borcem u oslobodilačkim ratovima i advokatom koji je 1922. na sudu branio Spasoja Stejića i grupu komunista za atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića juna 1921, kada je Vasić na sudu rekao sledeće: „Uostalom, gospodo sudije, da su ovi ljudi pokvareni i nevaljali, kako je to istakao tužilac, oni danas ne bi sedeli ovde na optuženičkim klupama, okruženi bajonetima vlasti, nego negde u toplim kancelarijama, a mnogi od njih – kao inspektori i načelnici za raskošnim pisaćim stolovima, za kojima sada sede bezbrojni hohštapleri koji ništa ne rade, koji ne znaju ništa da rade i koji po svojim sposobnostima njima nikada ne bi mogli prići. Ja moram da kažem, da otkad postoji redovno pravosuđe u ovoj zemlji, većeg skandala nije bilo od ovog. Pre svega, kukavički je iza jednog zakona kakav je onaj državnog tužioca, iza busije, gađati ljude koji nisu u mogućnosti da se odmah brane. A posle, hteo-ne-hteo, čovek dobija utisak kao da ovu tužbu nije pisao jedan nezavisni sudija prestonice, nego kakav vojni islednik nekakve konjičke divizije, koji je sastavio pete i mamuze i kaže, recimo, nekom zainteresovanom gospodaru: Satrću ih, za vašu ljubav, boga im komunističkog!“

Krleža je o toj odbrani zapisao, između ostalog: „Dragiša Vasić, republikanac, advokat Spasoja Stejića, dao je u svom obrambenom govoru 1922. lik vidovdanskog atentatora… austrijski dezerter, kaplar dobrovoljačkog korpusa, ranjavan i odlikovan za hrabrost, ratni invalid“ koji je „… ratujući samopožrtvovano i idealistički za ostvarenje viših moralnih i nacionalnih ideala, stekao uvjerenje kako je najveće poniženje za čovjeka šutjeti u sramoti usred zuluma, i tako uznemiren svojom savješću podigao svoj glas da bi se našao pred sudom kao izmrcvarena hrpa mesa…

… Braneći Stejića, Dragiša Vasić progovorio je o sebi, o svojoj vlastitoj moralno-političkoj krizi, u ime jedne generacije koja je sa Solunskim procesom doživjela rasulo svih svojih političkih ideala kakvi predstavljaju model svake demokracije. Ozlojeđeno političkom ludošću usred primitivnog zuluma i prevarom, gdje gola sablja, volujska žila i kundaci služe kao jedini politički dokaz, Stejićevo pokolenje pobunilo se na liniji svoje savjesti“.

„Šekspirovski scenario“ Solunskog procesa

O Solunskom procesu, koji je imao šekspirovski scenarij, Krleža je najviše slušao od Vasića, koji nije bio crnorukac, ali je bio užasnut suđenjem oficirima usred rata. Tako je Krleža i zapisao: „Smrtna presuda Apisu, glavnom organizatoru zavjere 1903, tada je izrečena formalno zbog insceniranog atentata protiv regenta Aleksandra, a Rade Malobabić je de facto strijeljan po srpskom ratnom sudu kao austrijski špijun, a zapravo zbog smrti Franje Ferdinanda.“

Kao odbegli kadet vojne akademije Ludoviceum u Pešti, mladi Krleža boravio je prvi put u Beogradu pet dana maja 1912. godine „u predvečerje Kumanovske bitke bez identiteta, bez punoljetstva i bez tisuća birokratskih formanlosti“, sa namerom da ponudi svoje usluge Srbiji u Prvom balkanskom ratu – zanet srpskim pesnicima Vojislavom Ilićem i Đurom Jakšićem. Iz te posete, sećao se kasnije gazda-Menahema iz Balkanske ulice koji mu je zamenio austrijski dukat za srpski dinar, sve pljuckajući: Sefte, sefte!

Kad se vratio u Akademiju, sprovedena je istraga, koju Krleža opisuje u Izletu u Madžarsku 1947.: „Što sam radio u Beogradu?… Kako to da čitam srpske pjesnike? Srpski i hrvatski jezik to je jedan te isti jezik. Od koga sam to čuo? Od Daničića. A tko je to? To je jedan filolog, sekretar Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. A šta je to Jugoslavenska akademija? To je Akademija u Zagrebu. Tako. To nismo znali. Međutim, ako se na toj zagrebačkoj akademiji njeguje takva filologija, koja dokazuje da je hrvatski jezik identičan sa srpskim, onda to nije nikakva filologija nego politika, i to još veleizdajnička.“

Mada najuren iz Srbije, Krleža je i drugi put preduzeo avanturističko-patriotski bijeg i pokušao da se ponudi srpskoj vojsci. Za vreme uskršnjeg raspusta, aprila 1913. otišao je kući u Zagreb, pa se nekako, u junu dočepao Skoplja, tek oslobođenog od Turaka, putujući iz Zagreba preko Pariza i Marseja, brodom do Soluna. Najurio ga je, kao austrijsku špijunčinu lično tada čuveni pukovnik Miloš Vasić (tek kasnije general), sproveden je za Beograd, pa je završio u zatvoru u Zagrebu.

Krležini biografi ipak nisu uspeli, uz sav trud, da nađu odgovarajuća dokumenta o tome ni u Pešti, ni u Zagrebu, ni u Beogradu – ni školske, ni policijske, ni vojne izveštaje, ni poternice, ni zatvorske naloge. Teško da je pukovnik Vasić, u to vreme delegat Srpske vrhovne komande pri Grčkoj savezničkoj komandi, imao vremena za kadeta iz Pešte, jer je „bio zaokupljen krupnim vojnopolitičkim problemima rata s Bugarskom“ (Đorđe Zelmanović: Kadet Krleža, Školske novine / Sveučilišna naklada Liber, Zagreb 1987). Dirljivo i pohvalno, čak i da je mladi kadet sve samo priželjkivao.

Za mladog Vasića, međutim, dva balkanska i Prvi svetski rat (1912-1919. kad je demobilisan), bili su jeziva java: između balkanskih ratova se oženio (1913); mobilisan opet jula 1914, ćerka mu se rodila odmah početkom avgusta; žena mu je umrla 1917. dok je bio na Solunskom frontu; dva puta teško ranjavan.

Krleža uz Andrića najznačajniji jugoslovenski pisac

Krleža jeste moćno pisao o dekadenciji građanskog društva, o nemoći pojedinca, o negaciji rata, kritikovao habzburšku tradiciju, malograđanštinu, čopore i nametnute autoritete; bio je uzor generacijama, školovani smo na njegovoj dramaturgiji, znali napamet njegove dramske dijaloge, ali Dragiša Vasić je uspeo, ne samo svojom prozom, već i svojim životom, svojom egzistencijom da otvori večito pitanje o odnosu žrtve i odgovornosti, koje je „postavljao na jedan klasičan, a na njega odgovarao na jedan moderan način“ (Milo Lompar).

Kad je Nemačka napala Jugoslaviju 1941, Dragiša Vasić se ponovo odazvao na mobilizaciju kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske i posle kapitulacije zemlje ostao da se bori protiv okupatora iako je imao već 56 godina. Kao ugledni književnik, akademik i advokat, nije bio u Londonu kod svog prijatelja Slobodana Jovanovića, predsednika Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, nego u brdima sa generalom Mihailovićem, ministrom vojske te vlade priznate od saveznika, da bi stradao pod nerazjašnjenim okolnostima: u Jasenovcu od ustaša ili streljan od partizanske Ozne. Tokom rata je bio izbačen iz Advokatske komore kao borac protiv okupatora, a posle rata je bio izbačen kao saradnik okupatora, sudski proglašen izdajnikom naroda. Njegova supruga Nataša, Natalija Sergejevna Aleksandrova, izbeglica iz Rusije, izbačena je tokom rata iz gimnazije gde je predavala strane jezike, bila u logoru na Banjici šest meseci sa ćerkom Tanjom, a posle rata nije ni imala pristup državnoj službi.

Miroslav Krleža je kao komunista imao otvoreni poziv, ali nije otišao u partizane i sve vreme rata proveo je u Zagrebu, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Njegova supruga Bela, Leposava Kangrga, po ocu Srpkinja i pravoslavka, uhapšena je bila nakratko aprila 1941, ali je „tijekom NDH neprekinuto djelovala u Zagrebačkom kazalištu i dobivala, uglavnom, vrlo pohvalne kritike“. Posle rata, Bela je potpisala izjavu da od 1941. do 1945. nije bila „u neprijateljskim formacijama niti političkim ustanovama“ i nastavila rad u pozorištu, a Krleža je, uz Ivu Andrića, bio najznačajniji jugoslovenski pisac.

Prijateljstvo i razlaz dvojice pisaca (pojednostavljeno tumačen ljutnjom Krleže zbog Vasićevog odbijanja saradnje sa časopisom Danas, uz šalu: „A bio bi mi dobra kamuflaža u Beogradu!“ ili zbog Vasićevog učešća u osnivanju Srpskog kulturnog kluba), predstavlja paradigmu 20. veka kod nas i prava je drama za otvaranje 21. veka u kojoj glavni protagonista ipak nije Krležin angažovani intelektualac-polemičar čvrstog stava, jakih reči koje nas bude, već je to Vasićev tragični junak koji je dao sve, koji više nema šta da da, a zna da je još uvek dužan i da to treba činom da izvede, a ne rečima.

U svom Dnevniku (1977) na više mesta tokom rata, Krleža kritikuje svog prijatelja, ali mada je bio protiv retuširanja sjećanja, zapisi imaju ukus vremena posle 1945. godine: „Gdje je Dragiša? London javlja da je on jedan od intelektualno-moralnih generalštabnih oficira Dražinih. Požarevački Ribarčev mentalitet doveo je toga čovjeka do Draže, pogled na svijet tog deklasiranog srbijanskog rezervnog oficira bio je oduvijek palanački. S njime tone jedan od najzanimljivijih talenata naše beletristike poslije Prvog svijetskog rata.“

„Bio je na najboljem putu spram moralne katarze. Solunsko krvoproliće sasvim je poremetilo njegovu političku ravnotežu i mjesto da sprovede reviziju svojih konzervativnih pogleda i uvjerenja, on se izgubio u moralističkom cjepidlačenju da bi na kraju, po zakonu tromosti duha, podlegao Slobodanu Jovanoviću.“

Veoma često, Krleža sanja prijatelja i pominje njegovu odmerenost, uzdržanost, doslednost: „… volio sam Dragišu, a gdje se izgubio, tko zna… Motiv tihe simpatije javlja se čitavoga ljeta, a tu je i Dragiša Vasić“, itd.

„Hvala, ne, hvala, on ne pije bowleu, hvala, on ne puši, hvala, on ne pije kave, hvala, ni čaja, hvala, on je sit, hvala, on ne treba ničega, hvala na svemu. Kisela, gorka sjenka sentimentalnog trenutka koji bi se u prilikama, u kakvim smo se našli, mogao prozvati i jedinstveno sretnom šansom. Međutim, ovaj neće ništa, hvala na svemu. Ja znam, ovo nas je zanovijetalo prozrelo, njemu je jasno da je naša ljubav sazdana na konvenciji, da nema unutrašnje vrijednosti nikakve, i on se samo smješka, kao biva, braćo moja, čemu se oblagujete slatkim bowleama?“ (San u kome Krleža sedi sa Ševom i Markom Ristićem, a tu je i Vasić.)

Duhovito i dirljivo, kao i slika ostarelog Krleže, koji, putujući sa drugovima automobilima u Titovo Užice 1961. na proslavu dvadesetogodišnjice Užičke republike, zahteva da se zadrže u Gornjem Milanovcu i da mu pokažu rodnu kuću prijatelja Dragiše Vasića, ali niko od drugova ne zna ni gde je kuća, ni da je u nemačkom napadu izgorela, niti sme ime da mu izgovori.

Otadžbina je i Pravda i Uprava i Sloboda i Sigurnost i Blagodet

U Krležinoj zaostavštini sačuvano je oko 13.000 pisama, ali samo jedno Vasićevo predratno, i to upućeno Krležinoj ženi Beli – napisano svojeručno, latinicom:

Poštovana i draga Bela,

Vaše sam pismo primio u subotu, te toga dana nisam ništa mogao da uradim, a sutradan bila je nedelja. Tek juče bio sam u Umetničkom odeljenju, gde mi je Velmar Janković rekao da je stvar svršena i tantijema 20 odsto za LEDU odobrena. Predmet je juče imao biti ekspedovan za Zagreb. Dakle, sve je u redu.

Čuli smo da je Krleža u Milinima kod Dubrovnika, gde smo Nataša i ja nekad proveli oko tri meseca. Dobro je što ćete i Vi tamo, jer lepšeg mesta na našem primorju valjda i nema.

Što se nas tiče, mi se još nismo odlučili gde ćemo. Za dan-dva ići će Nataša sa decom u Milanovac kod moje majke, i tek u avgustu izabraćemo, nadam se, koje mesto u Boki Kotorskoj. Hvala Vam na pozivu da zajedno provedemo u Mlinima, ali to je nemoguće zato što toga meseca ja moram ostati u kancelariji.

Nataša Vas mnogo pozdravlja i moli vas da pozdravite Krležu kad ga budete videli, a i ja se njoj pridružujem.

Budite dobri pa me izvestite je li Velmar Janković rekao istinu tj. je li predmet Krležine tantijeme stigao tamo.

Očekujući da me o tome izvestite, srdačno Vas pozdravlja i voli

Vaš Dragiša.

Od Vasićevih zapisa iz Drugog svetskog rata nemamo ništa. Sa velikom radoznalošću očekujemo obelodanjivanje njegovih pisama, dnevnika, beleški, izveštaja i dokumenta koje je zaplenila Ozna, a koje je Aleksandar Ranković dao Dobrici Ćosiću kao materijal potreban za romane, a Ćosić, prema ličnom kazivanju, predao Krleži.

Šta je zapisao i šta bi još Vasić napisao da nije ubijen u svojoj šezdesetoj godini, kako bi izgledala naša književnost i da li bi bila pošteđena „takvih epizoda kakve su romaneskne deobe ili prozne trivijalnosti noževa“, jer je „moralna dilema Vasićevog junaka uverljivija od komesarskih kožuha ili crvenih šalova tzv. posleratne srpske proze“ (Aleksandar Jerkov)?

Kad će Vasić biti uključen u pisce „važne za istoriju i savremeni identitet Beograda“ i teme koje „omogućavaju da bolje razumemo sebe i zajednicu čiji smo deo“?

Koje zajednice, koje istorije i deo čijeg identiteta je delo Dragiše Vasića?

Uz zahvalnost Krleži na pomoći, ovo podsećanje završavamo ipak Vasićevim rečima: „Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleni lugovi, bistri potočići i zvonici! Otadžbina je i Pravda i Uprava i Sloboda i Sigurnost i Blagodet!“

Autorka je dramaturškinja

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.