Foto: Medija centarVolim da pričam, raspravljam, prepirem se, ali ne volim da „vrtim“ film svog života javno, niti da o tome pričam javno. To mi se čini razmetljivim i neugodnim. Naravno, kao feministkinja znam da je „lično političko“, ali svaka od nas odabira šta je iz lične istorije javno.
Mislim da na takav stav mnogo više utiče odluka da napravim prostor da druge/i govore o sebi, pogotovo one/i koji su proživjele i preživjeli užasne strahote rata.
***
Rođena sam i odrasla u radničkoj porodici, radničkom gradu i kvartu. Išli smo na fudbalske treninge Sutjeske, dobacivali lopte igračima, to je bio neki rodni emancipatorski potencijal fudbala za djecu iz radničkih kvartova.
***
Sjećam se igranja krpenjačom – djevojčica i dječaka zajedno, nas iz kvarta. A oni iz oficirskih zgrada su imali pravu loptu, a mi smo ih pobjeđivali! Zvali smo ih „oficiruše i njihova djeca“. I mnogo kasnije, shvatila sam da je to moj rani antimilitaristički duh, ali i klasno sazrijevanje!
***
A svi su mi u porodici, i sa majčine i očeve strane, bili u partizanima – i muškarci i žene – a niko nije volio oružje ni vojsku a ni miliciju. A niko i nije bio na vlasti – ni u partiji ni u armiji; moj otac, njegovi najbliži rođaci i ujaci su zaglavili 1948. na Golom otoku i drugdje… Posle bili autsajderi, bez ozlojeđenosti, uvijek ostali antifašisti, po kućama držali fotografije narodnog heroja, LJuba Čupića, crnogorskog Če Gevare. LJubo mi se i brat zove, nimalo slučajno!
***
Mi smo u komšiluku živjeli kao velika ljudska zajednica, takoreći komuna, ispomagali se, spavali, jeli jedni kod drugih, išli kolektivno na Zetu, na kupanje. Moja majka Vasiljka imala je tri Olge u komšiluku, bile su kao sestre. Slike i prizori moje majke i njenih drugarica presudno su uticale na moj feministički angažman. Mi cure se povjeravale jedna drugoj jer u radničkim porodicama nema se vremena za „emotivno bdenje“ što bi rekla Simon de Bovoar. Na tome mi je moja drugarica Slavica iz „oficirskih zgrada“ silno zavidjela i htjela da se kod nas preseli! Živjeli smo, u našoj porodici a i u kvartu, po principima slobode i odgovornosti, takoreći anarhizma!
***
Moj rodni grad Nikšić je imao Sutjesku ali i pjevačko društvo Zahumlje gdje su pjevali bel canto. Neću da kažem da se gusle nisu slušale, ali moje društvo je to zaobilazilo u širokom luku! U gradu je bilo puno „siromašnih, ali genijalnih“ slikara. Govorilo se „na Cetinje pjesnici, a u Nikšić slikari“. Ponosili smo se i Gradskom bibliotekom-čitaonicom. Tamo nas je bibliotekarka Vera (Cerović) upućivala šta da čitamo, od kuće otac i najstarija sestra Senka ponavljali „da čitate ruske i francuske klasike“, a sestra Ješa nabavljala je sestre Bronte i Džejn Ostin… A Gorski vijenac, to se podrazumijevalo da znamo napamet, što sa mnom nije bio slučaj!
***
U gimnaziji „Stojan Cerović“ bilo je svakojakih profesora – od odvratnih autoritarnih budala do zanesenih, nekih među njima jako slobodoumnih, kao što je bio Slavko Bojanić, profa istorije i latinskog. Toliko se zanese da sav razred ode a on i ne vidi! Meni se latinski jezik činio najživljim mogućim i iako nisam bila „odlikaš“. Slavko mi je davao da držim časove latinskog! Valjda je i to uticalo na moj izbor studija filologije. Mi sa društvenog smjera, na koji nisu išli „odlikaši“, bježali smo stalno sa časova onako kolektivno, a samo su dvije štrajkbreherke ostajale u učionici, bile u partiji i služile i u onom a i u Milovom režimu.
***
Mislim da sam imala oko osam godina… LJetna sparina, mi oko kuće, odjednom otac skoči i potrči na ulicu… I dovede Džonija iz Gane, student, zatekao se u našem gradu. Toliko smo bili uzbuđeni i veseli, nikad ranije nismo vidjeli „crnca“.
***
Moj otac je najviše volio moje drugove „čupavce“. Valjda srodnost po drugosti, a možda i isključenosti. Taj antifašistički internacionalistički duh mog oca nas je nekako „zarazio“. Sjećam se kad je inženjer Čeh Miroslav, koji je bio u Željezari na nekoj „razmjeni“ saznao da su sovjetske trupe upale u njegovu zemlju, svi smo plakali…
***
Kao studentkinja, radila sam i u studentskoj zadruzi i u Italiji i drugdje kao bejbisiterka, a najviše da zaradim za putovanja. Putovala sam stopom po Evropi, išla sam i po sjevernoj Africi, najviše mi se dopao Maroko. Sve je to bilo upoznavanje sa drugošću.
***
U Beogradu sam se sedamdesetih i osamdesetih intenzivno družila sa političkim izbeglicama iz Čilea, upoznavala duh latinoameričke levice. Radila sam i kao turistička vodičkinja po Španiji i 1978. sam prvi put u životu bila u nekom gej klubu. I to mi je bilo važno političko i kulturno iskustvo. I nekako shvatila da su pravi levičari/ke, naravno ako nisu dogmatični, ni etablirani ni salonski – antifašisti/internacionalisti, obavezno i antihomofobični – ne prave hijerarhiju u solidarnosti!
***
Filološki fakultet je pretežno konzervativna ustanova… Tu sam sve u roku završila, što bih se dalje zadržavala kad već nemam neke akademske ambicije. Živjela u Studentskom gradu, bazala po čitavom gradu, sa ekipom išla u „Cepelin“, u SKC, na žurke … To mi dođe kao aktivizam kad već nisam bila ni u „omladini“, ni u partiji… Doduše, sa drugarima su me uhapsili 1984… Slučaj Dvadesetosmorice zbog tribine Milovana Đilasa…
***
Inače, kao prekarijat radila od završetka studija, uvijek radila … najviše u stranim predstavništvima, posebno novinskim agencijama… nikad u državi i nikad za stalno… Prevodila stalno sa španskog i italijanskog a posebno sam ponosna na prevod Budućnost demokratije, Norberta Bobia, najpoznatijeg italijanskog političkog filozofa.
***
Centar za antiratne akcije mi je bio kao druga kuća, i zbog odnosa i zbog politike: Vesna, Stojan, Zorica, Lina, Violeta, Tanja, Borkica, Hamdija, Dejan… Bila su to nekako romantična, a i „herojska“ vremena“. Tu su bile i sveće… počele su 8. oktobra 1991. I svi smo bili zajedno, raspravljali, ponekad se zanosili da ćemo zaustaviti rat… Kao feministkinja/antimilitaristkinja, odlučila sam da je važno da se osnuje ženska mirovna grupa kako bi ženski rad bio vidljiviji i priznatiji.
***
Septembra 1991. došle Žene u crnom iz Italije sa Međunarodnim mirovnim karavanom. U Sarajevu, 27. septembra 1991. imale smo stajanje. To je za mene bilo izuzetno snažno osjećanje… Kad sam se vratila u Beograd, išla sam danonoćno da ubjeđujem žene da je to najbolji vid borbe. I tako je 9. oktobra 1991. bilo prvo stajanje Žena u crnom, ispred SKC – javni čin otpora ratu i agresorskoj politici srpskog režima.
***
Prva stajanja i to svake srede bila su ispred SKC – to nam se činilo simbolom drugosti. SKC je bila neka vrsta demilitarizovane institucije, tamo su nastajale autonomne inicijative, izvan a uglavnom i protiv oficijelnih struktura. Tamo je nastala i feministička grupa Žena i društvo u kojoj sam bila od početka (1984.). Međutim, SKC su brzo „kidnapovali“ julovci i njihovi, mi smo se premestile na Trg Republike, svake srede punih šest godina a onda ponekad i više puta nedeljno…
***
Kad su Žene u crnom iz Beograda započele svoj protest (9. oktobra 1991.) u znak podrške organizuju se grupe Žena u crnom u skoro svim evropskim zemljama, SAD kao i u Latinskoj Americi, Aziji… Uz solidarnu podršku prijateljica iz celog sveta, posebno Žena u crnom iz Italije, pokrenule smo Mrežu ženske solidarnosti protiv rata, koja je kasnije prerasla u Međunarodnu mrežu Žena u crnom.
***
Od 1992. organizovale smo deset skupova Međunarodne mreže, u kojima je učestvovalo oko 2.000 žena iz svih zemalja bivše Jugoslavije, Evrope, Afrike, Azije, Latinske Amerike, SAD i Kanade. Na skupovima je profilisan politički karakter Mreže: odbijanje svih oblika politike rata i nasilja, pre svega one politike koju vodi država ili zajednica u kojoj živimo a potom i svih ostalih… Artikulisana je globalna ženska mirovna politika zasnovana na denunciranju lokalnog/regionalnog/globalnog militarizma, neodvojivosti feminizma i antimilitarizma…
***
Najkraći bilans ŽUC : – 25 godina gradimo aktivnu politiku mira, nenasilja, solidarnosti, feminizma, pacifizma/antimilitarizma, antifašizma, antihomofobije, alterglobalizma… Do sada smo organizovale oko 2 000 akcija na ulici. I dalje smo na ulicama…
***
Mrežu Žena u crnom pokrenule smo 1997. u njoj deluju grupe iz cele Srbije, kao iz cele bivše Jugoslavije. Ženska mreža Kosova i Mreža Žena u crnom Srbije pokrenule su 2006. Žensku mirovnu koaliciju . Pokrenule smo i antimilitarističke/antifašističke/internacionalističke antiratne mreže i koalicije… Izgradile smo nove vidove pravde iz feminističke perspektive… Prvi Ženski sud na teritoriji Evrope, održan je u Sarajevu, od 07. do 10. maja 2015. ŽUC je koordinisao taj proces. Na suđenjima na Specijalnom sudu u Beogradu, od decembra 2005. do septembra 2016. godine provele smo oko 700 dana.
***
Grupa za videoaktivizam ŽUC uradila 120 dokumentarnih filmova o našim uličnim akcijama, kao i za potrebe obrazovnih programa. Organizovale smo preko 1000 radionica, okruglih stolova, diskusionih kružoka, panel diskusija… Do sada smo objavile oko 250 raznih publikacija. I dalje trčimo, mislimo, delimo…
***
Izumljujemo nove modele pravde iz feminističke perspektive: – koordinišemo nastavak procesa Ženskog suda u celoj ex YU, jačamo pokret ženskog mirovnog aktivizma, organizujemo obrazovne programe po celoj regiji, proizvodimo znanje povezujući teoriju i praksu, gradimo etiku i estetiku otpora na osnovu našeg aktivističkog iskustva – kroz zajedničku refleksiju i razmenu… I dalje smo dežurne u solidarnosti – već dve godine na graničnim prelazima, parkovima… sa izbeglicama sa Bliskog istoka, sa marginalizovanima, isključenima iz ekonomske, političke, društvene moći, kako u našem okruženju, tako i u celom svetu… I dalje na ulicama, uvek neposlušne!
***
Jedini period kada nismo imale problema … to je bilo onih dve i po godine Đinđićeve vlasti. Inače, nijedna vlast ne voli ŽUC. Šta ima vlast da voli preskakačice, dezerterke, prekršiteljke svih nametnutih politika nacionalnih država, armija, crkava… Nismo prestale niti ćemo prestati da uznemiravamo vlast i javnost pitanjima o odgovornosti za zlodela iz prošlosti. Nećemo pristati na ćutanje o tome u ime „projektnog partnerstva“ sa državom ili u ime „integracionih procesa“.
***
Žene u crnom su meta napada i državnih i nedržavnih aktera, desničara svih vrsta … Navijačkih grupa, klerofašističkih i neonacističkih organizacija. Napadi su sistematski, organizovani i nekažnjeni, podstaknuti, podržani ili pak, tolerisani od delova vlasti. Na primer, jedan od nasilnika, R. Počuča, portparol protivterorističke jedinice MUP Srbije, bio je državni službenik. I ama baš ni na nijedan od zaista “impozantnog“ broja napada na ŽUC država nije adekvatno reagovala. Stanje je pogotovo loše od dolaska SNS na vlast. Oni hoće da izbrišu i proglase nevažećom zločinačku prošlost. Po onoj Orvelovoj – Ko kontroliše prošlost, kontroliše i sadašnjost, a ko kontroliše sadašnjost, kontroliše i budućnost ! Neka čita premijer malo i Orvela i Hakslija pa da vidi čemu vodi strah od istine…
***
Osnov estetike Žena u crnom je preokretanje tradicionalnih, patrijarhalnih, nametnutih, najčešće tlačiteljskih simbola i formi, u simbole i forme koje smo mi odabrale: – antipatrijarhalne, alternativne, „subverzivne“, buntovničke… Što se tiče komemorativnih rituala, ŽUC baštini tri simbola: crninu, ćutanje i telo.
***
Crnina je svedočenje o ratu i zločinu, ona je „intervencija“ u stvarnost i iznošenje onog poricanog u domen javne sfere, na Trg… Nakon rata crnina predstavlja simbol borbe protiv zaborava zločina od strane oficijelne politike i protiv poricanja zločinačke prošlosti. Crnina kao sećanje na zločine i crnina kao pamćenje zločina počinjenih u naše ime. Kao i izraz solidarnost sa žrtvama rata.
***
Ćutanje je u patrijarhatu ženama nametnuto, ćutanje prekriva ili negira iskustva žena; kod Žena u crnom ćutanje se odvija u javnom prostoru; to je javni čin osude onih koji proizvode rat i nasilje, pre svega u državi i zajednici u kojoj živimo a potom i svim ostalima. Ćutanje smo odabrale jer nemamo reči da izrazimo tragedije, patnje, bol koju izazivaju ratovi i nasilje.
***
Izlaganje tela na javnim mestima sa tradicionalnim simbolima čiji je smisao potpuno suprotan tradicionalnim, predstavlja čin građanske neposlušnosti i antipatrijarhalne pobune. Crnina, ćutanje i telo kroz estetiku Žena u crnom postaju javni, jasni i vidljivi činovi antipatrijarhalne pobune.
***
U drugim akcijama ŽUC iznosi na javnu scenu mnoštvo boja, zvukova, slika… Višedecenijski zajednički rad sa umetničkim kolektivima, pre svega Škartom, Dah teatrom, Art Klinikom predstavlja jedno od najuzbudljivijih političko/etičkih/estetskih iskustava.
***
Praksu posećivanja mesta zločina počinjenih u naše ime smo počele tokom ratova a intenzivirale nakon njih. To je politika uvažavanja dostojanstva žrtava, solidarnosti sa njima. Aktivistkinje i aktivisti Mreže iz svih delova Srbije odlaze organizovano i kolektivno svake godine na komemoracije genocida u Srebrenici, zločina u Vukovaru, Višegradu, Zvorniku, Prijedoru… kao i na druga mesta zločina u BiH, Hrvatskoj, Kosovu, Srbiji. Sa preživelima, sa žrtvama zločina razvile smo i mnoštvo drugih aktivnosti – solidarnih mreža, obrazovnih programa…
***
Iskustvo višegodišnjeg procesa Ženskog suda je fascinantno: stvorena je solidarna zajednica žena – žena žrtava zlodela i nepravdi i u ratu i u tzv. miru, žena raznih etničkih pripadnosti, izvan i iznad etničkih i državnih granica i podela. Ova solidarna zajednica žena, povezana je kako zajedničkim iskustvom proživljenih patnji, tako i iskustvom individualnog i kolektivnog otpora. Zajedno sa preživelima ratnih strahota, aktivistkinjama, ekspertkinjama, umetničkim kolektivima kreiraju se nove paradigma znanja, feminističke etike, brige i odgovornosti…
***
Najvažniji etički principi Žena u crnom, prvenstveno u vezi s odgovornošću za rat i ratne zločine su: Ne u naše ime! … Javni, jasni i glasni nenasilni otpor režimu koji je vršio agresije i vodio ratove u naše ime, a nakon ratova otpor svima onima koji poriču, umanjuju, relativizuju ili glorifikuju zločine počinjene u naše ime. Zatim : Ne dajmo se od svojih prevariti ! … Feministička etika odgovornosti uvek nam nalaže da se prvo suprotstavimo nacionalistima, militaristima, svim patrijarhalcima u državi u kojoj živimo a potom i svima ostalima. Naša feministička etika je preuzimanje odgovornosti i brige za određeno vreme, kontekst i prostor, ali i za ceo svet u kojem živimo.
***
Uvek neposlušne! … Svim vidovima patrijarhata. Neposlušne smo jer smo odgovorne građanke, autonomne žene, slobodnomisleća bića… ŽUC je aktivistička grupa i mreža feminističko / antimilitarističke/ antinacionalističke/ antifašističke/ alterglobalističke orijentacije, koju čine žene, ali i muškarci, različite generacijske i etničke pripadnosti, obrazovnog nivoa, socijalnog statusa, životnih stilova, seksualnih izbora…
O sagovornici ...Staša Zajović je rođena 25. januara 1953. godine u Nikšiću. Diplomirala je španski i italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Feministička aktivistkinja postala pre rata, a 9. oktobra 1991. godine osnovala je žensku mirovnu grupu feminističko-antimilitarističke orijentacije Žene u crnom. Bavi se prevođenjem sa španskog i italijanskog. Živi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
