Možda Saša Ilić nije najbolji fudbaler Partizana u istoriji kluba iz Humske, barem ne za one čije pamćenje doseže do šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali je bez dileme jedan od najcenjenijih i najvoljenijih igrača među onima što su su špartali crno-belom stranom Topčiderskog brda za 69 leta postojanja “parnog valjka”.
I Partizanu najodanijih, pa će se teško naći neko ko će jednog dana, kao on prekjuče u Subotici, skupiti 700 utakmica za crno-bele, za dva mandata i 14 sezona u njihovom dresu dati 229 golova (računajući sve takmičarske i prijateljske mečeve), od toga rekordan 121 pogodak u prvenstvu, pomeriti klupske granice u broju nastupa i “hitaca u metu” u evropskim duelima, biti akter 24 večita derbija s Crvenom zvezdom…
– Nikada nisam voleo da me ima mnogo u novinama i na televiziji, ali eto razne brojke me u poslednje vreme često guraju u prvi plan. Hvala bogu, pa mi se ime pominje lepim povodima, a ne u nekom negativnom kontekstu – priznaje čuvena Partizanova “dvadesetdvojka”, osvajač devet državnih titula, tri nacionalna Kupa, učesnik dve Lige šampiona i tri Lige Evrope.
Da li vam je neka od tih silnih brojki posebno draga i značajna?
– Ponosan sam i na najmanji uspeh s Partizanom, jer sam ih napravio u klubu koji jedino volim od kada znam za sebe. Svaki meč, svaki gol, svaki trofej… Sve pamtim. Sve mi je bitno. Žalim jedino što nismo odigrali neku više Ligu šampiona i što ni u jednoj od dve sezone u njoj nismo prošli grupnu fazu.
Kako ste reagovali kada ste pročitali izjavu saigrača Danka Lazovića u kojoj vas je uporedio s Rominom legendom Frančeskom Totijem i zaštitnim znakom Liverpula Stivenom Džerardom? A nije jedini.
– Nisam kao njih dvojica baš ceo fudbalski vek proveo u jednom klubu, ali mislim da volim Partizan i služim mu sve ove godine kao oni Romi, odnosno Liverpulu. Takav profesionalni život ima svoje prednosti i mane, ali kada se podvuče crta tvrdim da je privilegija provesti ga u svojoj kući. Kamo lepe sreće da nam naši klinci jure za loptom u jednoj Engleskoj ili Italiji, pa da nemaju potrebe da idu negde tamo daleko.
Šta najradije savetujete dečacima koji odrastaju uz vas u Humskoj?
– Ne volim da pametujem drugima, makar to bili i duplo mlađi momci od mene. Samo ih povremeno podsetim da bi sve u životu trebalo da rade postupno, bez jurbe, stihije i preskakanja stepenika u fudbalskom i drugom odrastanju. Svakom klincu iz Partizanove škole trebalo bi da bude san da uđe u prvi tim, uzme makar jednu titulu s njim, da gol Crvenoj zvezdi…. Pa, tek onda razmišlja o odlasku. U moje vreme su tako učeni i vaspitavani budući sportisti.
Na vašem mestu bi mnogi “peške” igrali fudbal, birali poziciju u timu, određivali sami svoju minutažu, birali saigrače… Zašto radite sve kontra od toga?
– Živimo u neka čudna vremena, s naopačke okrenutim sistemom vrednosti, gde su normalne stvari nenormalne. I obrnuto. Zar ne bi trebalo svi da rade najbolje što mogu ono što vole i za šta su plaćeni?! Još ako su stalno gladni pobeda, kao ja, onda se nerviraju i “jedu” i kada ih na treningu neko pobedi. To nema veze s godinama, stažom, statusom i ugledom. Ili si pošten prema fudbalu, ekipi, klubu i sebi ili samo otaljavaš stvari i gledaš jedino lični interes. Meni je Partizan uvek bio na prvom mestu. Čim me prođe ta strast i postanem ravnodušan povući ću se s terena.
Godinama vas pitaju za taj dan. Jel se primakao?
– Ni ja još nisam načisto kada ću u “penziju”. Znam samo da neću dugo biti besposlen, jer sam se nagledao kolega koji su zalutali u životu bez obaveza. Znam i da je fudbal jedino što znam, volim i želim da radim. Na ovaj ili onaj način. Videćemo, ko zna gde me mogu odvesti putevi gospodnji – kaže Ilić, za čije je ime fudbalska Srbija čula 26. oktobra 1996, kada ga je trener Ljubiša Tumbaković uveo u igru prvog tima Partizana, protiv Borca u Čačku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
