Ove nedelje obeležena je 50. godišnjica od poslednjeg vešanja u Britaniji. Rezultati istraživanja koja se od tada sprovode pokazuju da je većina ljudi u Velikoj Britaniji za smrtnu kaznu za najozbiljnije zločine, iako njihov broj svake godine opada.
To samo po sebi ne čudi. Svima koji su mlađi od 60 godina je potpuno strana zamisao da se neko na kraju suđenja suoči sa sopstvenim pogubljenjem. Naše iskustvo u vezi sa smrtnom kaznom potiče ili od zastrašujućih priča iz inostranstva (kamenovanje do smrti zbog preljube, traljav proces u američkim zatvorima) ili od lekcija iz istorijskih udžbenika.
Najnovije istraživanje, koje je sproveo YouGov, pokazalo je da je 45 odsto javnosti za smrtnu kaznu, dok je 39 protiv. Broj onih koji su „za“ viši je među starijim glasačima. Slično istraživanje je pre četiri godine pokazalo da je 51 odsto javnosti bio za ponovno uvođenje smrtne kazne.
Članica Evropskog parlamenta iz redova Partije za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) Luis Burs iskoristila je godišnjicu da uputi apel da se ponovo uvede smrtna kazna, rekavši da ne postoji „etički razlog“ da se u životu održavaju ubice dece i policije. „Smrtna kazna neće među žive vratiti mučeno i ubijeno dete, ali izgleda prirodno da se pravda zadovolji tako što će porodica znati da je ubica platio najvišu cenu i da više ne diše, pošto ni njeno dete ne diše“, rekla je Bursova.
Ja sam lično rezervisan prema državi koja ima moć da bilo kome oduzme život. Slučaj Dereka Bentlija ukazuje na to kako može da se donese pogrešna odluka, čak i ako je niz bezbednosnih mera na snazi da bi se to sprečilo. Lord Godard, sudija koji je vodio njegov slučaj 1952. u kojem je bio optužen za ubistvo, rekao je 1970-ih da smatra da bi Bentli, koji nije ispalio metak kojim je ubijen policajac za čije se ubistvo on teretio, bio pomilovan. Bentli je patio od onoga što bismo mi danas nazvali teškoćama u učenju, imao je nizak IQ i verovatno je patio od postraumatskog stresa nakon „blica“, kada se kuća u kojoj je bio srušila.
Dodajmo tome sporne reči „Napadni ga, Kris“, što se moglo shvatiti kao instrukcija njegovom naoružanom partneru da preda pištolj, a ne da puca u policajca, i to izgleda čak i laiku kao nepouzdana osuda. U slučaju smrtne kazne neko se može pomilovati samo posthumno. Nema povratka slobodi kao što je to slučaj s preinačenim zatvorskim kaznama. Ali što se mene tiče, to pitanje se ne završava samo tu. UKIP veruje u direktnu demokratiju – odnosno u to da narod treba da odlučuje. Prošle godine je na blogu Gvido Foks sprovedena peticija koja je dobila 26.350 potpisa. Cilj je bio da se u parlamentu pokrene debata o povratku smrtne kazne na snagu. Ali stavka koja je nedostajala jeste to da je ta odluka, kao što je to slučaj s mnogim važnim odlukama koja se tiču pravosuđa i unutrašnjih poslova, oduzeta i Parlamentu i britanskom narodu.
Neki ljudi iz tog razloga podržavaju Evropski sud za ljudska prava i naše članstvo u EU. Takvim zakonima se sprečava da se smrtna kazna vrati u naš statut. Ali čak kao neko ko bi glasao protiv ponovnog uvođenja smrtne kazne, ne zato što mislim da su svi u suštini dobri, već zato što ne želim da država odlučuje o životu i smrti, to je osnovno pitanje suvereniteta o kojem prema mom mišljenju treba da odlučuje narod, a ne birokrate.
Autor je lider Partije za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) i član Evropskog parlamenta iz Velike Britanije
(Tekst preuzet iz Indipendenta)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
