Foto: Z.S.M.„Kosovo je Srbija, Krim je Ukrajina“ – dočekuje nas natpis na stepenicama Hotela „Sidar i skvoš”, u selu Prnjavor, desetak kilometara od Kragujevca, u kojem se smestilo nekoliko ukrajinskih porodica koje je rat proterao iz njihovih domova.
– Znamo da srpski narod većinom podržava Ruse u ovom ratu, ali nismo mi postavili ovaj natpis već vlasnik hotela Mihail koji nas je primio. U, svakom slučaju, svima smo zahvalni na gostoprimstvu, pomoći i podršci koju smo ovde dobili, kaže Olga Manmar dok nas uvodi u objekat u kome sada žive,
Ima snage za širok osmeh i posle svega što je zadesilo nju i njenu porodicu.
Trenutno su u ovom hotelu tri ukrajinske porodice Manamar i Njižegarodova iz Kijeva, i Skotar iz Harkova.
Olga, koja je radila u obrazovanju, a kasnije u nevladinoj neprofitnoj organizaciji u Srbiju je stigla sa troje dece. Ćerka Arijana je dvanaestogodišnjakinja, stariji sin Andrijan je osmogodišnjak, i najmlađi Arijan ima pet godina.
Ana Njižegarodova je naša koleginica, novinarka, koja je potom radila u zabavnoj industriji u Prnjavoru. Tu je sa sinom Grigorijem (16) i devetogodišnjom ćerkom Marijom.
Marina, turistička radnica, i Bogdan Skotar, koji je radio u poreskom, tu su sa Sofijom koja za dva dana slavi 10. rođendan, trogodišnjim Mironom i jednomesečnim Damirom. Iako muškarci ne mogu da izađu iz zemlje zbog ratnog stanja očevi troje dece su oslobođeni te obaveze, pa je Bogdan u okolinu Kragujevca stigao sa svojom porodicom.
Olgine i Anine porodice su znale od ranije i družile u Kijevu, a sa Skotrima su se upoznali u Prnjavoru.
– Prvog dana rata probudila nas je jaka eksplozija koja je pukla baš u našem naselju. Strčali smo u skolnište i u njemu proveli tri sata, kaže Olga koja uprkos prvobitnom šoku nije htela da napusti svoju kuću koju toliko voli.
Ipak, kako kaže, ubedili su je njen otac, kao i suprug, tvrdeći da nigde nije sigurno.
– Mslili smo da se sklonimo u zapadni deo zemlje, a ne da idemo u inostranstvo. Ali, dok smo prolazili kroz razne gradove u svakom su se čuli zvuci sirena. Shvatili smo da nije bezbedno. Nismo imali plan gde bi smo otišli, iskrena je ona, dodajući da nikada, kao ni Ana nisu bile u Srbiji.
Mihaila nisu poznavali ali su se povezali preko zajedničkih prijatelja i on ih je pozvao da se smeste kod njega.
Olga i Ana su stigle u 28. februara, dok su Skotari došlu pre četiri dana. Pre toga, kada su prešli granicu sa Rumunijom, pet dana proveli su u Bukureštu a za ovo njihovo utočište saznali su preko volenetrskog veb sajta koji ih ovde uputio. Pre nego što su ušli u Rumuniju, u pograničnom mestu Černovce uspeli su da krste bebeu.
– Moram malo da se oporavim od stresa, pa da vidim šta i kako dalje, još vidno premoren i uzrujan je Bogdan
Beba Damir dok razgovaramo spava ili plače. Zbog dana i dana provedenih u skloništu i kolima dobio je infekciju očiju. U poseti im je i kragujevački Crveni krst koji je doneo kapi, lekove i igračke za decu, ali i najpotrebnije stvari, kao što je garderoba. Dete je trebao i da pregleda lekar ali je trenutno zapelo jer Prnjavor nije pod kragujevačkom već batočinskom zdravstvenom ingerencijom, kao da Damiru nije dosta muke za ovih mesec dana života.
Njihova kuća u Harkovu je skroz razorena i na mestu gde je bila sada nema više ničega. Ana i Olga znaju da su njihovi kijevski domovi, za sada, ostali čitavi.
– Ljudi koji su ostali u Kijevu su se organizovali u socijalnu grupu „Telegram”. Imaju kamere obilaze lokalcije, snimaju, šalju i javljaju, kažu nih dve dodajući da se Kijevljani preko ove grupe informišu i gde mogu da kupe hranu, gorivo i lekove.
Teško im je i ne znaju koji je datum ili dan.
– Na fejsbuku ljudi stalno pišu i navode „danas je 13., 14. ili 15. dana rata” a nama se sve stopilo u jedno. Ne računamo i ne brojimo dane i nedelje, ne gledamo na kalendar, kažu svi.
Vreme provode neprestano pokušavajući da se čuju ili povežu sa članovima porodica i prijateljima, koje je rat rasuo na sve strane sveta.
– Svako je na drugom mestu i u drugačijoj situaciji. Svi naši napori usmereni su ka tome da dođemo do neke informacije i onda se trudimo se da je podelimo i prosledimo dalje, ljudima kojima je ona najvažnija, priča Olga.
Za to vreme, deca se igraju sa poklonima od Crvenog krsta, boje i crtaju a tu su i dve mačke, Palačinka i Kolačić, koje su sa Manamarovim stigle iz Kijeva u Prnjavor.
– Od njih se ne može sakriti činjenica da kod nas rat, pitaju za svoje prijatelje ali nisu još uvek sve do kraja shvatili i prighvatili. Za njih je ovo juoš uvek samo jedna velika avantura, objašnjavaju Ana i Olga.
Najstariji Grigorij ipak sve shvata. Ovaj učenik 11. razreda već, kao odrastao razmišlja o budućnosti.
– Tužno je ostaviti svoj dom i ja čitam vesti po ceo dan. Ali, trudim se da učim srpski jezik jer moram da razmišljam kako i gde ću nastaviti svoje obrazovanje, potpuno zrelo razmišlja on.
Arijana kaže da se obradovala „što idu na put” kada im je majka rekla prvog dana da pakuju stvari jer napuštaju kuću.
– Mislili smo da se sklonimo u Lavov, što se nije pokazalo kao dobra ideja, potom Vinica, gde isto tako nije bilo sigurno, nabraja ova dvanaestogodišnjakinja ratom razorene gradove kroz koje su prošli dok se nisu dokopali Rumunije, i potom Srbije.
Sada je dobro i trudi se da „ne juri samo informacije”.
– Uprkos osećaju izgubljenosti pratim obrazovne video sadržaje da ne gubim mnogo od škole, dečije iskreno i ozbiljno kaže ona
Nisu želeli da žive u državi koja nešto otima od komšija, na odličnom srpskom objašnjava Golupcov, građevinski inžinjer i projektant, svoju odluku da proda firmu i kuću i doseli se u Srbiju.
Golupcovi su želeli 2015. godine da se nasele nešto južnije, oko Niša, ali im je naletela povoljna prilika da kupe kuću kakva im je odgovarala baš u Prnjavoru a potom su u njoj pre neku godinu otvorili hotel. Njihovo troje starije dece studira u različitim zemjama, a sa njim i suprugom Verom je samo najmlađi sin Maksim, učenik druge godine Prve kragujevačke gimnazije.
Mihail je, jer stalno pliva zbog kičme, otvorio hotel za ljude slične njemu, kojima treba mir i tišina, a sada je on dobrodošao kao utočište za brojne izbeglice iz ratom uništene Ukrajine. Do juče je kod njega bila smeštena i devetočlana ukrajinska familija koja je otputovala u Bratislavu da se nađu sa ocem porodice kojeg je početak rata zatekao u Americi.
– Nisam ni u jednom trenutku pomislio da bilo kome tražim novac za boravak kod nas. Možda ovi ljudi imaju pare ili ne, ali ako imaju trebaće im sigurno za kasnije. Nije bitno ko je Rus ili Ukrajinac, isto bih uradio za bilo koga bez obzira na boju kože, veru, naciju. Jednostavno, mora se pomoći ljudima koji su u nevolji, ne okoliša on da iznese svoje razmišljanje toliko retko danas i ovde.
A njegovim, nuždom „gostima”, pomoć je potrebna i tek će im trebati. Svi su oni izgubili posao, članove porodice, domove…
– Nismo se još pomirili da su naši raniji životi zauvek okončani. Sve se tešimo, kao deca, da će ovo da potraje još par dana i mi ćemo se vratiti tamo gde smo stali. Tešimo se, a duboko u sebi znamo da se to nikada neće dogoditi i da moramo da krenemo u potpunu neizvesnost i od početka, ispraća nas iz Olga, sada ipak bez onog osmeha sa kojim nas je dočekala.
„Anđeli“
Bez obzira na većinsko mišljenje u Srbiji o ratu koji je pogodio njihovu zemlju, Ukrajinci kažu „da ovde imaju dva anđela”. Jedan je mladi Kragujevčanin Filip Gojković koji je naišao na njih kada su prvi put bili u Kragujevcu, ugostio ih, pomaže im oko daljeg smeštaja, obavestio novinare i Crveni krst da „oni postoje” i gde se nalaze.
Drugi, koji ima i anđeosko ime Mihail, je vlasnik hotela „Sidara i skvoša”, hotela u kome žive. Mihail Golupcov koji za sebe kaže da je „baš pravi Rus” iz Jekaterinburga, na Uralu ali, po njegovom mišljenju, pravi Rusi su uvek na pravom mestu i strani pravde. Golupcov je sa porodicom napustio Rusiju kada je napala i anektirala Krim. Zbog toga onaj natpis sa početka teksta.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
