Remek-delo evropske književnosti

Upravo tako će ga označiti i Gerhard Cajlinger: „Šnajderu je tim romanom pošlo za rukom da ispiše remek-delo evropske književnosti, panoramu sveta što se raspao, a koji se ponovo spaja jedino u oku pisca zagledanog u prošlost.“

Nije Cajlinger usamljen u tom stanovištu.

Višestruko nagrađivan u regionu i Hrvatskoj, preveden na nekoliko svetskih jezika, roman Doba mjedi ovog leta našao se u najužem krugu za Evropsku književnu nagradu koju dodeljuje Holandija.

Čitan širom Evrope, roman je dobio zasluženu pažnju i domaće i inostrane književne kritike. Od prvog izdanja 2015. do danas o njemu je napisano na desetine eseja, ogleda i književnih prikaza.

Gotovo svi Šnajderovi kritičari i kritičarke složili su se u jednom: da je Doba mjedi epski, porodični roman koji tematizuje migracije Folksdojčera i njihovu slavonsku sudbinu, ali i na smrt sučeljene ideologije.

Imaju pravo Šnajderovi kritičari i kritičarke, ponekad neprimerno i pretenciozno fokusirani na izvantekstovno – biografsko i testamentarno (slutilo se, mada pogrešno, da je Doba mjedi Šnajderova književna oporuka), što je impliciralo da se i sam pisac oglasi i naglasi da je njegov roman dominantno fikcija, da nije testamentarno zaveštanje i da namerava da i dalje stvara.

Svoje tvrdnje pisac je i dokazao, objavivši 2019. zbirku eseja Umrijeti u Hrvatskoj (Fraktura).

Naslov Šnajderovog romana jasno i asocijativno dvostruko ukazuje na glavne teme kojima se autor bavi: rat i ideologije.

Dvostrukost naslova pak ne upućuje na njegovu ambivalentnost, nego da jedno proizilazi iz drugog, kao uzrok i posledica.

U svom ogledu o Šnajderovim romanima Doba mjedi i Morendo Darko Gašparović ističe da je mjed metafora za oružje, i da samim tim doba mjedi označava doba rata.

Šnajderov roman, formalno podeljen na tri dela (Transilvanija, Folksdojčer Kempf i Revolucija u doba mjedi), najvećim delom obuhvata upravo razdoblje Drugog svetskog rata, doba do ekstrema sučeljenih ideologija.

Umetnički uobličavajući biografsko, postupkom preimenovanja glavnih likova čineći otklon od stvarnosnog i postižući fabulu dominantno zasnovanu na fikciji, pisac svoje glavne junake – budući par Veru i Georga Kempfa postavlja u ratu na dijametralno suprotne strane.

Georg Kempf, slavonski Švaba, bećar, pesnik i bodlerovac, silom prilika biće mobilisan kao vojnik Waffen-SS, gde će se od prvog streljanja talaca odbraniti tako što će pojesti sirov krompir, koji će izazvati visoku temperaturu i sprečiti ga da izvrši egzekuciju. Silovoljac Kempf iz Waffen-SS pobeći će u Poljsku gde će veći deo rata provesti kao civil i rob poljskim seljacima.

Kraj rata zateći će ga među Sovjetima.

Takav epilog doneće mu bumašku, koja će mu po povratku u oslobođenu Slavoniju sačuvati život.

Težak život i borba za egzistenciju Veru će u mladosti opredeliti kao komunistkinju. Ideji komunizma, zanosima šuma i gora, ona će ostati verna do kraja svog života.

U predsmrtnom ropcu, Vera, kao pacijentkinja sa dijagnozom Alchajmerove bolesti sanjaće u ritmu partizanske budnice.

I upravo ta njena opredeljenost, dodatno će podvući ono razlikovno i nepremostivo koje je bilo neminovno u braku partizanke, pobednice u ratu i odbeglog od zastave.

Da su se sreli u ratu u trenutku dok je Kempf bio u Waffen-SS Vera i on bi bili smrtni neprijatelji.

Nepomirenost ideologija, Verina dosledna vera u komunizam i Georgovo uporno htenje da ostane ništa učinilo je njihov brak nemogućim.

Kako piše sam Šnajder, Vera je bila subjekat, Georg, pak samo objekat revolucije. Georg Kempf, slavonski Đuka, ostaje trajan stranac i gubitnik u odnosu prema ideologijama.

Ključno je mesto u romanu ono u kome narator bira zvezdu za spomenik svoje majke, dosledne partizanke, postavljajući retorsko pitanje: „Koliko bi koštalo da se ukleše ništa?“

To ništa određuje Kempfa kao pojedinca i ontološkog stranca.

Stoga je upravo odnos ideologije i pojedinca ključan za razumevanje noseće ideje romana.

Drugo i dominantno značenje mjedi u Šnajderovom romanu biblijska je referenca i vodi poreklo iz Četvrte knjige Mojsijeve: nakon što se narod pobunio jer mu nije dato obećano, naredi Bog Mojsiju da načini zmiju od vatre i mjedi.

Svi koji su sumnjali, trebali su podići pogled ka zmiji i od te sumnje bi smesta ozdravili.

Sa iskustvom skeptika i onoga koji pita, Šnajder ukazuje na moć ideologije da upravlja životima onih koji u nju slepo veruju.

„U osnovi, ideja je samo jedna, i nju se stalno krade od Boga Jedinoga: U IDEJU VJEROVATI MORAŠ! Napose KAD ONA DOBIJE TIJELO!“, piše u narativno izdvojenim delovima teksta, onostranom monologu Nerođenog u kome iščitavamo autorsko ja.

Dakle, Šnajder dekonstruiše tradicionalno značenje zmije i Mojsijevim postupkom ukazuje na jednu paradigmu koja će varirati i u drugim segmentima romana.

Zmija od mjedi u Šnajderovom romanu javlja se kao lajtmotiv, figurira u vidu Hitlerove slike koja će u jeku rata biti postavljena u nuštarskoj školi na mesto odsutnog kralja, što ukazuje na istovetnost funkcije.

Odsutnost Kralja meri se prisutnošću Firera, kao što će se odsutnost nacional-socijalističkog vođe beleži prisustvom komunističkog.

Permanentno prisustvo zmije od mjedi ukazuje na cikličnost ideologija koje možemo definisati kao „društveno deljeno verovanje“.

Istu funkciju ima i šareni svirac hamelinski, koji je, kako legenda kaže namamio svojom sviralom nemačku decu i koji figurira u romanu u momentu kada treba zavesti ideologijom masu.

Njegovo poreklo je mitsko, pojavni oblik često animalni i demonski.

Premazan svim bojama, što će reći, lukav i prefrigan, svirac upravlja tokom migracija i zvuk njegove svirale nestaje u momentu seoba.

Služeći se lajtmotivima pisac uspostavlja analogiju doseljavanja Švaba u obećanu zemlju Transilvaniju sa šezdesetim i devedesetim kad se migracije usled ekonomskih razloga i potom rata opet ponavljaju, ali u drukčijem, suprotnom smeru.

No, melodija doba mjedi ostaje u biti ista.

Ostaje upitno, gledamo li i danas u zmiju od mjedi?

Mami li nas i dalje melodija šarenog svirca hamelinskog?

Sagledamo li stepen migracija, što na Balkanu, to i širom sveta, odgovorimo li potvrdno, doći ćemo do teze da je Šnajderov roman duboko aktuelan, angažovan i da su teme kojima se bavi svevremene i sveprisutne.