„Saniranje štete“ ili „opravdana prevencija“: Kako pojačano prisustvo policijaca ispred škola utiče na đake i roditelje?

Upućivanje većeg broja policajaca u obrazovne ustanove bio je jedan od prvih poteza države posle masovne pucnjave u OŠ „Vladislav Ribnikar“, a u skladu sa merama Vlade za povećanje bezbednosti najavljen je hitan prijem novih 1.200 policajaca.

I dok se pojačano prisustvo policije obećava i za narednu školsku godinu, u oči upada za prethodnih dana niko nije pomenuo zapošljavanje novih psihologa i pedagoga u školama, što je najavljivano krajem prošle godine nakon serije incidenata po školama.

Luka Babić, učenik Treće beogradske gimnazije, predsednik i osnivač neformalnog udruženja srednjoškolaca “I mi se pitamo”, izjavio je nedavno za Danas da ne podržava pojačano angažovanje policajaca u školama jer ta odluka predstavlja samo saniranje štete, a ne prevenciju.

– Mislim da je to potpuno promašena mera, to je saniranje štete, a ne prevencija da ona ne nastane. Policajci mogu samo da spreče da se tako nešto ne dogodi, a to nešto je već nekom palo na pamet i to je problem samo po sebi – kaže Babić.

Prema njegovim rečima, da bi se ovakve stvari sprečile potrebno je da se stimulišu socijalni radnici, psiholozi i ostali kako bi svoj posao radili kako treba, a ne da se uvode mere represije.

Ana Dimitrijević, potpredsednica Foruma beogradskih gimnazija, kaže za Danas da veći broj policijaca u školskim dvorištima i školama ne izaziva uznemiranje, ali da je lični osećaj svakog pojedinca da li mu to uliva sigurnost.

– Deca to tako vide, policajci su tu, šetaju, neki i po 12 sati provedu u školi jer ih nema dovoljno. Kao i na čuvara, deca će se navići na prisustvo policajaca u školi i mislim da nije loše da oni budu tu, ali to nije dovoljno i neće rešiti probleme. Policajci su tu ako dođe do onoga do čega mi ne želimo da dođe, ono što bismo trebali da predupredimo, a oni treba da budu tu samo za svaki slučaj – kaže Dimitrijević.

Iskustva više roditelja i nastavnika sa kojima smo razgovarali su slična. Svi svedoče da osim školskih policajaca koji su od ranije obilazili škole, sada u obrazovnim ustanovama boravi više policajaca. U školama koje imaju angažovane čuvare, sede pored njih na ulazu u zgradu, povremeno obilaze školu i školsko dvorište…

– Svaka škola bi trebalo da ima svog školskog policajca, za to se odavno zalažemo i to svi roditelji i deca žele iz bezbednosnih razloga. Ove pojačane mere razumem kao trenutne, jer je sve što se dogodilo još sveže, ali to nije dugoročno rešenje. Niti treba specijalne jedinice policije da stoje ispred škola, niti za to imamo dovoljno policajaca da bi čuvali škole. Treba raditi iznutra, u samim školama, na jačanju podrške deci, nastavnicima i roditeljima – smatra Dragana Soćanin, iz Udruženja „Roditelj“.

Ona kaže da je odavno trebalo pojačati psihološko-pedagošku službu u školama i napominje da u svakoj školi treba da postoje bar jedan psiholog, kao i pedagog.

– U malim školama sada nemate nijednog od njih, negde jedan psiholog radi u dve škole, negde je zaposlen samo psiholog, a negde samo pedagog. Treba imati na umu da psiholog i pedagog nije isto, njihov opis poslova je različit. Dok se ne zaposli veći broj stručnih saradnika treba videti šta može da se uradi sa postojećim kapacitetima. Najpre mapirati slabe tačke u svakoj školi i potrebe, pre svega, učenika i nastavnika, da se vidi koga deca posmatraju kao podršku i kome mogu da se obrate. Ovde ne govorim o nasilju u školi, nego o prevenciji. Ako dete ima kome da se obrati rizik od nasilja je manji, pa i onog koje dete, na primer, trpi kod kuće i nema kome da se poveri – kaže Soćanin.

Ona ukazuje da škola mora da priđe učenicima, a ne da se samo kaže „imamo psihologa, kome treba, može da se obrati“.

– Džabe je i 10 psihologa u školi, ako će da kažu: „Mi smo tu, a vi dođite“. Potrebno je da se izgradi most poverenja između učenika i odraslih, da deca zaista požele da dođu. Moraju se ojačati odeljenjske starešine i predmetni nastavnici da uspostave dobar odnos sa decom. Nemaju ni oni kapacitet, moraju znaju šta i kako dalje ako im se učenik obrati za pomoć – kaže Soćanin.

Ana Dimitrijević se slaže da je neophodno uspostaviti drugačiji sistem psihološkog praćenja dece i njihovog razvoja, uz napomenu da i odnos prosvetnih radnika prema đacima i njihovim problemima treba da se menja.

– I mi nastavnici treba da reagujemo ako nam se dete požali i primetimo da nešto nije u redu, a ne da to pripisujemo njihovim tinejdžerskim godinama. Naš odnos prema deci treba da se promeni, da budemo fokusiraniji i oprezniji, da ne oklevamo da pozovemo roditelje ako uočimo problem, da imamo razumevanja kada učenik kaže da nešto nije u redu, umesto što najčešće pomislimo da nas zavlači da ga ne bismo ocenjivali. Ima toga dosta po školama – ukazuje Dimitrijević.

Ona pita zašto ne bi sva deca jednom godišnje otišla razgovor sa školskim psihologom, koji bi trebalo da im uvek bude dostupan.

– Ali taj psiholog treba da bude osoba koja učenicima uliva poverenje. Problem je i što su se psiholozi pretvorili u administrativne radnike, a neki nemaju stručno iskustvo da se bave ozbiljnijim problemima – ukazuje naša sagovornica.

Šta će biti naredni koraci države, osim slanja policijskih službenika u obrazovne ustanove, tek treba da saznamo.

Za sada je Vlada Srbije formirala Savet za sprečavanje vršnjačkog nasilja i donela odluku o obrazovanju Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih.

Jedan i po stručni saradnik po školi

Prema podacima Ministarstva prosvete, u školama je zaposleno 2.605 psihologa i pedagoga, što je u proseku 1,5 stručni saradnik po školi.

Radna grupa za prevenciju nasilja koja je kao jednu od mera za borbu protiv nasilja u decembru 2022. predložila je povećanje broja stručnih saradnika u školama. Ministarstvo prosvete je od početka školske godine samo za osnovne škole odobrilio 93 izvršioca stručna saradnika, sa različitim procentom radnog angažovanja, rečeno je Danasu u tom ministarstvu.