Sedamdeset godina NATO: Borba protiv „unutrašnjeg neprijatelja“ – Donalda Trampa

NATO je, činilo se tada, bio na vrhuncu svojih moći. Vojne akcije u Bosni stvorile su samopouzdanje u savezu koji je tragao za daljim smislom svog postojanja. Tri nove članice primljene su u NATO, na platformi proširenja, koja je postala okosnica novog NATO-a. Kolumnista „NJujork tajmsa“ Tomas Fridman, klicao je: „Dajte šansu ratu“, dokazujući da je samo NATO u stanju da zavede red u haotičnom svetu, a da su Kosovo i Srbija samo najbolja trenutna ilustracija takvih sposobnosti. Prvi put na Balkanu, NATO je presvukao kožu i od saveza stvorenog da brani svoje članice, krenuo u operacije van svojih granica koje je nekada zvao „humanitarnom intervencijom“, a nekada „odgovornošću da zaštiti“.

Dvadeset godina kasnije, uoči sedme decenije postojanja NATO-a, možemo da se zapitamo da li je NATO postao snažniji ili slabiji? U smislu broja članova i prostora na kojem se nalazi, NATO je nesumnjivo ojačao. Sada ima 29 država članica, a odnedavno nazvana Severna Makedonija trebalo bi da postane 30. članica. Ali, to je za sada sve. Čini se da širenje i unutrašnja harmonija nisu išli ruku pod ruku, pa je sve više nezadovoljnih članica, od Turske, preko Nemačke i Francuske, do Mađarske. A nezadovoljne su u SAD kao najvažnija među članicama.

Obeležavanje 70. godina postojanja NATO moglo bi da prođe bez specijalnog samita posvećenog ovom jubileju. Bilo bi to prvi put u istoriji NATO da se ne održi „dekadna svečanost“, iako ju je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg najavio u februaru. Ali, umesto da kaže kako će svečani samit NATO biti održan 4. aprila, na dan kada je potpisan njegov osnivački akt, Stoltenberg je najavio neodređeni datum u decembru, a kao mesto održavanja naveo London, pošto je to bilo prvo sedište NATO.

Stoltenberg je rekao da će samit da potvrdi spremnost NATO-a da se suoči sa izazovima i da očuva sigurnost „skoro milijarde stanovnika“ u svom članstvu. Iza ovoga nalazi se, međutim, sasvim drugačija realnost. Lideri vodećih članica NATO razmatrali su upravo da ne održe nikakav samit zbog straha da bi američki predsednik Tramp mogao da razbije sastanak i pretvori ga u kontroverzu kao što je to činio svaki put kada se sreo sa liderima NATO u poslednje dve godine.

Nedavni izveštaj harvardskog univerziteta koji su napisali dvojica bivših američkih ambasadora u NATO, Daglas Lut i Nikolas Barns, već u naslovu saopštava da je alijansa u krizi. NATO se suočava sa kompleksnim izazovima koji dovode u pitanje njegove ciljeve i jedinstvo. Ali, ne samo njih, nego „čak i njegovo postojanje“.

Ovako ozbiljnih apokaliptičnih dijagnoza o budućnosti NATO-a nije bilo nikad ranije, tim pre što su konsultanti u ovom projektu gotovo sva imena koja nešto znače ili su značila u „svetu NATO“. Mnogi od njih, naime, nisu na listi najomiljenijih osoba predsednika Trampa, a zašto, sami su dali da se razume na početku izveštaja, gde se „američko vođstvo“ razmatra kao prva pretnja NATO savezu. Već prva rečenica izveštaja konfrontira se sa Trampovom ocenom da je NATO „zastareo“, pa se ukazuje da je on „sve drugo, samo ne zastareo“, da predstavlja „najveći i najsnažniji savez demokratskih država u svetu“.

Izveštaj tvrdi da NATO obezbeđuje „odbrambeni kišobran“ koji brani Evropu od konvencionalnog i nuklearnog napada omogućavajaći tako za dve najsnažnije ekonomije na svetu, SAD i EU, bezbednu geopolitičku sredinu.

Izazovi unutar NATO-a su: obnova američkog vođstva u savezu, obnavljanje evropske odbrambene snage, održavanje demokratskih vrednosti NATO, jačanje procesa odlučivanja u NATO. Izazovi van granica NATO su: obuzdavanje Putinove Rusije, okončanje avganistanskog rata, držanje otvorenih vrata za buduće članove, dok su izazovi „na vidiku“ pobeda u tehnološkoj borbi u digitalnoj eri i takmičenje s Kinom.

Odsustvo „snažnog, principijelnog američkog predsedničkog vođstva“ „jedini je“ i „najveći izazov“ za NATO po „prvi put u njegovoj istoriji“. Tačnije, to se sve odnosi na američkog predsednika Trampa, koji se poimenično navodi kao najvažniji „unutrašnji neprijatelj“ NATO. Izveštaj dalje čašćava predsednika Trampa ocenom da je u prestonicama NATO saveza „viđen“ kao „najhitniji i najteži problem“. Osim što je zbog njega doveden u pitanje svečani samit NATO posvećen 70. godišnjici njegovog postojanja, Tramp je „otvoreno ambivalentan prema vrednosti NATO za SAD“, dovodeći javno u pitanje američke obaveze prema saveznicima na osnovu člana 5. Pored toga, američki predsednik neprestano kritikuje evropske demokratske lidere i hvali „antidemokratske članove“. Na kraju, on permanentno „pokazuje slabost u konfrontiranju sa primarnim neprijateljem NATO, ruskim predsednikom Vladimirom Putinom“. Sve to, dovelo je savez u „najveću krizu koja se pamti“.

Autori smatraju da nema razloga da se veruje da će američki predsednik da promeni svoje ponašanje u sledeće dve godine. Zato oni pozivaju republikance i demokrate da se zajedno usprotive Trampu i njegovoj politici, jer će „Tramp napraviti još veću štetu, sve dok bude bio na položaju“.

NATO je od kraja hladnog rata više puta pokušavao da nađe pravi put za svoju budućnost. Odmah posle velikih promena, činilo se da je savez izgubio smisao svog postojanja. Sukob u bivšoj Jugoslaviji obezbedio je, činilo se, jedan pravac za buduće delovanje: širenje NATO u centralnoj i istočnoj Evropi. Uspešne vojne intervencije na Balkanu potvrdile su da je savez vojno delotvoran i efikasan, te da u vojnoj komponenti niša ne treba da se menja. Potrebna je ekspanzija i naglašavanje demokratskih vrednosti koje će postati dominantno obeležje svih članica.

Za Amerikance, održavanje NATO je potvrda pobede u „hladnom ratu“. Na jednoj svečanoj večeri u Vašingtonu, organizovanoj u njegovu čast, tadašnji državni sekretar Kolin Pauel, osvrnuo se na zahteve da se raspusti NATO. „Zašto raspustiti organizaciju koja je pobedila u hladnom ratu“, upitao se Pauel. Drugim rečima, ne treba menjati tim koji pobeđuje.

U izveštaju Radne grupe za transformaciju NATO 2009. godine, a kojoj je na čelu bila Madeln Olbrajt, osnovni zaključak bio je da će NATO postajati sve više politički, a sve manji vojni savez. Deset godina posle ove ocene, postavlja se sasvim obrnuti sled: NATO mora da bude dominantno vojna organizacija, a politička će biti onoliko koliko može.

NATO strategija je obišla pun krug i sada se vraća na rane faze razmeštanja kopnenih NATO snaga u Evropi, uz mešavinu zahteva da Evropa preuzme odbranu na sebe, onako kako je to radio svojevremeno predsednik Dvajt Ajzanhauer.

Posle nestanka Sovjetskog Saveza 1991. SAD su u sledećoj deceniji smanjivale konvencionalne snage, usmeravajući se u istoj deceniji na borbu protiv terorizma, dok nisu ponovo otkrile potrebu za „uverljivim kopnenim snagama u Evropi“.

Pre tri godine, vojni analitičari su skoro jednoglasno zaključili da SAD treba da imaju značajne snage u Evropi kako bi se suprotstavili „agresivnoj Rusiji“. Posle samo 7 godina od deaktiviranja dve brigade koje su postojale u Evropi, SAD su ušle u novi ciklus u kojem povećavaju svoje snage u Evropi. Najavljeno je da će američka vojska poslati novih 1 500 vojnika u Nemačku do 2020.

Biće to svojevrsna „reokupacija Nemačke“, budući da je reč o prvom takvom kontigentu koji se šalje u ujedinjenu, izmenjenu i može se reći, slobodnu Nemačku, tri decenije nakon kraja hladnog rata.

Ova činjenica nije značajna samo zbog puke kvantifikacije broja vojnika nego zbog toga što se u novom vremenu pokazuje položaj Nemačke kao još uvek delimično slobodne zemlje, na čije tle će se bez pitanja smestiti vojska jedne strane države, pa makar bilo reči i o vodećoj vojnoj državi iz NATO saveza u kojoj je Nemačka još uvek član.

NATO ponovo pokušava da uspostavi kopneno prisustvo u Evropi. Čini se da je najveća opasnost NATO-u, pomanjkanje inventivnosti i intelektualna nemogućnost da izađe iz koordinata „hladnog rata“, tim pre što njega u stvarnosti nema i što je jasno da ga neće biti. Razilaženje sa realnošću može od NATO da napravi „prevaziđenu“ organizaciju, baš onakvu kakvom je vidi Donald Tramp.