Seksualno nasilje u ratovima nije prioritet za Tužilaštvo 1Foto: Nenad Đorđević/FoNet

Procesuiranje ratnih zločina seksualnog nasilja nije prioritet za Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji. To proizilazi iz izuzetno malog broja predmeta – od ukupno 50 potvrđenih optužnica, Tužilaštvo u svega šest obuhvata ova krivična dela. Dakle, broj je izuzetno mali ako imamo u vidu rasprostranjenost zločina seksualnog nasilja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, koji ilustruje podatak da je više od pola od oko 160 optuženih pred Haškim tribunalom optuženo i za zločine seksualnog nasilja. Ne postoje tačni podaci, ali procenjuje se da je najmanje 50.000 žena silovano – kaže za Danas Milica Kostić, direktorka za pravna pitanja Fonda za humanitarno pravo (FHP).


Prema njenim rečima, državni organi odgovorni za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji nisu senzibilisani i obučeni za krivična dela seksualnog nasilja, a domaći zakoni ne predviđaju posebna pravila dokazivanja seksualnog nasilja, niti posebne mere zaštite žrtava.

– To su specifična dela koja zahtevaju posebne metode istrage i dokazivanja i odnos prema žrtvama. U najvećem broju slučajeva ne postoje dokazi o povredi, poput medicinske dokumentacije, a često ne postoje ni očevici koji su voljni da o tome svedoče. Malo je verovatno da će Tužilaštvo podići optužnicu za seksualno nasilje ako nema strategiju da baš ove slučajeve procesuira. A Tužilaštvo takvu strategiju nema. Niti nedavno usvojena Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina ne predviđa posebne mere, iako je FHP na tome insistirao u komentarima na Nacrt strategije – objašnjava Kostić i dodaje da se seksualno nasilje uglavnom tretira kao sporedno u optužnici.

Kako ukazuje, nesenzibilisanost institucija najbolje ilustruje činjenica da žrtve odbijaju da svedoče u ponovljenim postupcima zbog traumatizacije tokom prvog svedočenja.

– Sudovi, ne uvažavajući psihičke posledice koje seksualno nasilje ima po žrtve, njihova svedočenja ocenjuju neverodostojnim zbog, recimo, nesposobnosti da reprodukuju minorne detalje, poput boje odeće počinilaca. Mere zaštite žrtava ne primenjuju se konzistentno. Imamo pozitivne primere da je, recimo, u predmetu „Bijeljina“ primenjena mera udaljenja optuženog tokom saslušanja jedne svedokinje – žrtve seksualnog nasilja, s druge strane u predmetu „Ćuška“, svedokinji koja je kao 13-godišnja devojčica preživela silovanje nije pravovremeno dodeljen status posebno osetljivog svedoka iako je veštak psihijatar ukazao na njeno loše psihičko stanje i sklonost samoubistvu. Sudovi takođe nisu redovno primenjivali meru isključenja javnosti prilikom svedočenja žrtava – navodi naša sagovornica.

Ekstreman slučaj nekompetentnosti domaćih organa, po mišljenju Kostić je slučaj „Skočić“ u kom je sud zaključio da gotovo svakodnevno silovanje dve maloletnice i jedne mlađe žene od strane više lica i primoravanje da svojim zlostavljačima kuvaju, čiste i peru, nije izazvalo teške duševne patnje, te da nisu ispunjeni elementi dela nečovečnog postupanja.

– Srbija nema sluha za institucionalnu podršku žrtvama. Prema Zakonu o civilnim žrtvama rata, žrtve seksualnog nasilja nemaju nikakva prava zato što nisu pretrpele telesno oštećenje od preko 50 odsto. Nacrt novog zakona o civilnim žrtvama takođe ne prepoznaje žrtve seksualnog nasilja kao civilne žrtve rata – podseća sagovornica Danasa.

S druge strane, Kostić smatra da su praksa i standardi koje je Haški tribunal uspostavio u vezi sa procesuiranjem zločina seksualnog nasilja jedno od najvrednijih zaostavština toga suda.

– Tribunal je prvi međunarodni sud koji je silovanje kvalifikovao kao ratni zločin mučenja, procesuirao seksualno nasilje nad muškarcima u ratu, i prvi sud koji je činjenice, poput onih u Skočiću, presudio kao zločin protiv čovečnosti porobljavanja – ističe direktorka za pravna pitanja FHP. Takođe, naša sagovornica smatra da je pozitivna vest to što je kosovski Zakon o pravima civilnih žrtava rata izmenjen kako bi omogućio i žrtvama seksualnog nasilja da ostvare prava na pomoć i podršku.

– Međutim, tek treba da se vidi kako će ovaj zakon biti primenjen u praksi. Već se govori o tome da će mesečne novčane naknade za žrtve biti upola manje od očekivanih, čime se trivijalizuju patnje žrtava – zaključuje Kostić.

Dve osuđujuće presude

„U Srbiji imamo dve osuđujuće presude za seksualno nasilje u ratu – predmeti Lekaj i Bijeljina – od ukupno šest u kojima je seksualno nasilje optuženo, dok su u još jednom predmetu – Lovas – predočeni dokazi o seksualnom nasilju, ali ta dela nisu obuhvaćena optužnicom“, podseća Kostić.

U regionu bolje nego u Srbiji

„U regionu je situacija bolja nego u Srbiji. I BiH i Hrvatska su u krivičnim procesnim zakonima predvideli posebne mere zaštite žrtava i pravila dokazivanja zločina seksualnog nasilja u skladu sa Pravilnikom o postupku i dokazima Haškog tribunala. Bosna prednjači sa preko 100 procesuiranih predmeta koji su uključivali optužbe o seksualnom nasilju“, navodi Kostić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.