Silvano Bolčić, sociolog: Kako rekonstruisati Srbiju

Bolčić je jedan od vodećih sociologa u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji. S obzirom na problematiku kojom se bavi i kako se njome bavi (prvenstveno sociologija rada i ekonomska sociologija), on je u Srbiji ugledan kao što su ugledni Veljko Rus u Sloveniji i Josip Županov u Hrvatskoj.

Na početku svoje knjige Bolčić je ispisao zanimljivu „autobiografsku napomenu“, iz koje se vidi da se rodio blizu Labina od oca Slovenca rudara i majke Istranke, Hrvatice. Dok je „po ženi i svojoj deci, po mestu njihovog rođenja, Srbin“. Bolčić zapisuje da je kao dete iz etnički mešovitog braka „s nestankom Jugoslavije nestao i važan deo njegovog identiteta“. Od oktobra 2007. godine teku Bolčićevi poslovi i dani kao penzionisanog profesora Filozofskog fakultetu u Beogradu. Moglo bi se reći da Bolčićeva knjiga sadrži elemente „autobiografije o drugima“, što se dobro vidi i iz posveta na prvim stranicama njegovih knjiga, posebno iz posvete sinu koji je tragično preminuo 1992. godine. Sadržaj posveta je deo autorove „lične jednačine“ koja se reflektuje na analizirane olovne godine razaranja svakodnevnog života u Srbiji.

Uprkos razorenoj svakodnevici u kojoj je živeo, Bolčić je uspeo da svoju knjigu piše i napiše sine ira et studio, sociološki profesionalno, po zahtevima dobre moderne sociologije.

Osvrnućemo se, ukratko, na ključna pitanja, koncepte, teme i probleme u obimnoj, sadržajno bogatoj i složenoj Bolčićevoj sociološkoj studiji.

Poznato je da se uzroci razaranja društva Srbije i raspada Jugoslavije mogu, pored ostalog, podeliti na unutrašnje i spoljašnje. Bolčić, s valjanim razlozima, tvrdi da su uzroci razaranja društva prevashodno unutrašnje prirode („unutrašnji rat“), ali pritom ne zanemaruje ni dejstvo spoljašnjih uzroka. On rangira uzroke po značaju tako što daje veću težinu unutrašnjim uzrocima i na taj način se pridružuje brojnijoj grupi beogradskih sociologa starije i srednje generacije. S tim u vezi je drugo ključno pitanje: čiji politički akteri i čije ratne politike su najodgovornije za razaranje društva i raspad Jugoslavije? Odgovor na ovo pitanje se nalazi u sledećim redovima Bolčićeve studije: „Iako to nije lako nedvosmisleno dokazati, većina navedenih globalnih okolnosti koje su generisale razaranje društva u Srbiji bila je neposredno ili posredno, vremenski i po karakteru, konsekvenca opisanih dešavanja u partijskim strukturama Srbije tokom osamdesetih, dešavanja koja su početno bila u znaku unutarpartijskih sukobljavanja, da bi potom bila nastavljena kao srpska antibirokratska revolucija, odnosno kao dešavanje naroda, čija je određujuća karakteristika bila u vaninstitucionalnom rušenju vlasti, ali i u vaninstitucionalnom načinu rešavanja niza bitnih društvenih pitanja u privredi, kulturi, obrazovanju, duhovnoj sferi, spoljnjoj politici i uređivanju odnosa s drugim narodima tadašnje Jugoslavije“ (str. 48). Personalizovano posmatrano, Slobodan Milošević je bio izričit u zalaganju za vaninstitucionalna rešavanja društvenih pitanja. Za rasturanje Jugoslavije, naravno, piše Bolčić, ima mnogo zaslužnih, s tim da bi na rang listi zaslužnih Slobodanu Miloševiću teško bilo osporiti prvo mesto (str. 48-49).

Centralni sociološki koncept u Bolčićevoj knjizi jeste – razaranje društva kao složeni dugotrajni proces, nesvodiv na promene koje se uobičajeno nazivaju procesom tranzicije ili postsocijalističke transformacije. Društvena razorenost postaje deo socijalne svakodnevice, obeležava sve bitne sfere društva, troši resurse i energije svih aktera, ali bez adekvatnih rezultata, kvari „lep dan i miran san“ običnih građana, ali i najmoćnijih ljudi.

Konkretnije, razaranje društva podrazumeva procese razaranja samih temelja društva kao moderne civilizovane zajednice usled destruktivnog (nasilnog, ratnog) metoda razrešavanja nagomilanih problema iz proteklog socijalističkog razdoblja u razvoju jugoslovenskog društva. Tu spadaju i procesi etnifikacije (nacionalizacije) svih novih društava nastalih na razvalinama dojučerašnjeg višenacionalnog jugoslovenskog društva, koje je uprkos mnogim ranijim međunarodnim omrazama, trvenjima, ipak opstajalo kao relativno stabilna, nehaotična, društvena zajednica tokom pet decenija, nakon Drugog svetskog rata. Potom, razaranje društva se odnosi na proces naglog i drastičnog urušavanja kvaliteta svakodnevnog života većine građana ove zemlje. Najzad, tiče se i procesa uspostavljanja turobne svakodnevice, gde većina živi s intenzivnim strahom da ne izgubi i ono što trenutno ima, gde je većini vlastita budućnost i budućnost njihove dece postala razlog za najozbiljnija strahovanja.

Razaranje društva kao složeni i nimalo lak za operacionalizaciju koncept koji je prvi put uveo Bolčić u radu Sociologija i jugoslovenska svakodnevica početkom devedesetih (1993), pa zatim u knjizi Tegobe prelaza u preduzetničko društvo: Sociologija tranzicije u Srbiji početkom devedesetih (1994) imao je uticaja na razvoj domaće sociologije „Beogradske škole“. Tako je Mladen Lazić priredio knjigu pod naslovom Razaranje društva (1994). Karel Turza je išao dalje pišući o sociocidu, S. Vujović o „gradu u senci rata“ i o urbicidu. Bolčić i Anđelka Milić su 2002. godine priredili obimni zbornik radova (13 autora) pod naslovom Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život. Ivana Spasić se najviše bavila konceptima svakodnevice napisavši knjigu Sociologije svakodnevnog života (2004). Ona je o razaranju društva Srbije 1990-ih pisala kao o procesu haotizacije, dok su neki drugi sociolozi aktualizovali Dirkemov pojam anomije.

Slažemo se sa Bolčićem da je razaranje društva plodan koncept koji treba produbljivati i dalje razvijati, kako on to predlaže. Autor precizira da u podtekstu njegove sociološke analize nije katastrofično viđenje Srbije kao „razorenog društva“. Trebalo bi shvatiti, upozorava Bolčić, da se u uslovima društvene razorenosti stalno troši više, a dobija manje. Ma koliko menjali političare, dok se suštinski ne dovedu u pitanje određene politike koje su generisale razaranje društva, nema realnih izgleda za društvenu normalizaciju, za normalizaciju svakodnevnog života ljudi u datoj zajednici, za istinsku rekonstituciju društva.

Na kraju svoje knjige Bolčić piše o akterima i strateškim pravcima budućih promena u društvu Srbije, o angažovanosti sociologije u razumevanju razaranja društva Srbije, kao i o bitnim pretpostavkama i šansama za rekonstituciju društva Srbije.

Reklo bi se da je autorov stav u pogledu rekonstitucije društva Srbije umereno pesimistički ili veoma oprezno optimistički. On procenjuje da se s obzirom na razmere dvodecenijski dugotrajnog razaranja društva Srbije ne čini izglednom skora uspešna rekonstitucija toga društva. Razlozi su i u tome što svetska ekonomska kriza, započeta 2008. godine, još uvek traje. Bolćić smatra da je u korenu procesa društvenog razaranja Srbije bilo njeno ekonomsko propadanje.

Prva decenija 21. veka u Srbiji je potrošena na njeno izvlačenje iz ratova na jugoslovenskom prostoru u kojima Srbija „kao nije učestvovala“, (…) za njen povratak u institucije i organizacije međunarodne zajednice, iz kojih je bila isključena devedesetih; za obnovu njene državnosti, koja se takođe bila urušila tih godina; za reaktiviranje vlastitih privrednih potencijala i pribavljanje svih oblika ekonomske pomoći i podrške iz inostranstva, kako bi se što više ljudi moglo vratiti na posao i zaustaviti i preokrenuti trend pauperizacije. U prvoj deceniji 21. veka bilo je i deblokiranja tranzicije, uz donošenje zakona za privatizaciju i njenu praktičnu primenu. Najzad, započeti su poslovi od značaja za pridruživanje EU.

Bolčić ukazuje da se svakodnevni život ljudi u Srbiji 21. veka znatno razlikuje od svakodnevice istih ljudi tokom 1990-ih. Pa ipak, u doživljaju nemalog broja ljudi u današnjoj Srbiji, devedesete kao da još nisu okončane, kao da ima znatnog kontinuiteta s onom „lošom svakodnevicom“ iz tih godina, kao da su na društvenoj agendi i dalje one društvene nevolje i dileme koje su obeležavale te godine. Analitičar današnjih zbivanja u Srbiji mora, tvrdi autor, tragati za objašnjenjem takvih doživljaja kontinuiteta ako traži bitne pretpostavke i izglede za skoru rekonstituciju društva Srbije.

Naš autor ponekad normativno formuliše pretpostavke rekonstitucije društva Srbije, ali sve one slede iz prethodno sprovedenih analiza o uzrocima, tokovima i posledicama razaranja društva. Najkraće, u pretpostavke rekonstitucije društva spadaju: neophodnost prevazilaženja procesa etnonacionalizacije društva (Ivan Čolović je dobro zapazio: „U Srbiji se 'dogodio narod' tako što se 'radni narod' transformisao u 'srpski narod'“). Prihvatljiv je Bolčićev stav da je proces etnonacionalizacije društva u ovom istorijskom vremenu nemoderan, neodrživ, te stoga i veoma društveno razoran proces. Po njegovom mišljenju prvi znak napuštanja etnonacionalizacije društva biće u doslednoj svakodnevnoj reafirmaciji ustavnog statusa građanina, ma kom etničkom ili socijalnom korpusu on pripadao. S tim u vezi, on je ubeđen da je „raspetljavanje kosovske zavrzlame uslov svih uslova za normalizaciju ukupnih društvenih zbivanja u Srbiji“.

Da bi se rekonstituisala ekonomija, nemoguće je da „svetost“ privatne svojine i korupcija idu zajedno, potrebna je drugačija, nova svojinska transformacija, kao i koegzistencija liberalnog načela slobode i socijalističkog načela jednakosti, tj. socijalne pravde. Rečju, Bolčić je na strani „obnovljene socijaldemokratije“.

Uz to, da bi se otvorio proces istinske rekonstitucije srpskog društva, nužno je stvoriti društvene uslove za ubrzano smanjivanje, sada već gotovo milionske mase nezaposlenih ljudi u Srbiji i za obnovu perspektiva i realnih šansi za rad radnosposobnih i za rad osposobljenih članova društva, kao i za smanjenje „odliva mozgova“ i povratak u Srbiju barem nekih od njih.

Za uspešnu rekonstituciju društva Srbije neophodna je, veli Bolčić, rekonstitucija celokupne politike kao domena za ljude časnih usmerenja, poštene i kompetentne. Da bi politika bila izrazito odgovorna delatnost, važan činilac društvene kontrole politike jeste kontinuirano aktivno civilno društvo.

U vremenu ozdravljenja privrede i svih drugih delatnosti, trebalo bi da postepeno nestaje masovno osećanje egzistencijalne ugroženosti i bazične nesigurnosti, da prestane raširenost straha kao svakodnevne emocije, čime se ponovno stvaraju uslovi za regeneriranje javnosti i za njeno pozitivno delovanje po konstituisanje politike kao časne i odgovorne delatnosti. „Nažalost, piše Bolčić, ni posle više od decenije praktikovanja nove politike u Srbiji, kreirane i primenjivane od novih, po očekivanju, boljih ljudi u odnosu na one iz Miloševićevog vremena, nije radikalno promenjen tip politike, ni modalni tip političke ličnosti. Zbog toga se Bolčić zalaže za moralnu obnovu i nove uslove za društvenu promociju. Njegova vizija društva jeste „pristojno društvo“, zdravo društvo zdrave ekonomije i održivog razvoja.

Odeljak Bolčićeve knjige pod naslovom „Angažovanost sociologije i razaranje društva Srbije“ posebno je preporučljiv za mlade sociologe, ali ne samo za njih, zarad razumevanja odnosa znanja i moći, kao i zbog preispitivanja vlastitog profesionalnog identiteta, moralnog integriteta i formiranja samosvesti. Čitalac se ovde susreće sa znalački napisanim i dobrodošlim prilogom o kritičkoj sociologiji odnosno sociologiji angažovanih sociologa. Ovim povodom Bolčić pokazuje da sociologija treba da se pozicionira kao autonomna nauka s određenim korpusom saznanja, koji ima sopstvene kriterijume kritike. Takav njen status je prvo i najvažnije. U drugom planu je sociologija kao primenjena disciplina, zatim kritička sociologija koja ima svoje mesto u intelektualnom miljeu. Smeštanje sociologa u polje delovanja nauke ne isključuje društvenu intervenciju, pod uslovom da on odvoji svoju ulogu naučnika od uloge savetnika, animatora, intelektualca. Bolčić je valjano shvatio razne uloge sociologa zato što je svojom knjigom potvrdio primarno naučni karakter sociologije.