Slučaj Vladimira Radisavljevića

Za nepune dve godine u Opštini Klina vratilo se nekoliko desetina srpskih familija. Mnogima su izgrađene ili obnovljene kuće, mnogi su dobili sredstva za otpočinjanje nekog posla da bi svoj povratak učinili održivim. Međutim dvadesetak povratnika suočava se sa problemom zauzimanja imanja i falsifikovanjem posedovnih dokumenata. Po rečima Vladimira Radisavljevića, njegova kuća u strogom centru, nelegalno je prevedena na ime nekog koga on nikada u životu nije video, a kamoli sklopio bilo kakav kupoprodajni ugovor.

Jedan u nizu problema

Ljubinko Todorović, zamenik kosovskog Ombusmana kaže da ovaj slučaj u Klini nije jedini i da ih ima i u ostalim delovima Kosova

– Ovo pitanje bi moralo da se reši preko nadležnih institucija. Kuće i ostala imovina se moraju vratiti njihovim vlasnicima jer je privatna imovina svetinja. Mora se poštovati pravni poredak, kako svuda u svetu, tako i ovde na Kosovu – kaže Todorović.

– Sa tim ljudima se nikada nisam video, osim na sudu. Kuću su mi uzeli, a sa mnom nikada nisu hteli da kontaktiraju. Kada sam se vratio godinu dana sam živeo u bratovljevoj kući u Biči. Nakon godinu dana, opština nam je izašla u susret i opremila nam jednu sobu kod komšija gde i danas živim – priča Radisavljević.
On podseća da je 27. januara prošle godine započelo suđenje kod nadležnog suda za falsifikovanje dokumenata o zauzimanju srpskih kuća u centru ove kosovske varošice. Iako je suđenje završeno 6. juna prošle godine, sudskog rešenja još uvek nema i povratnici poput Radisavljevića, umesto u svojim, stanuju u tuđim kućama.
– O našim problemima bili su obavešteni administratori Kosova, počev od Holkerija, Petersena, do sadašnjeg, Rikera, ali još uvek ništa. Kod svih smo išli i svi su nam obećali da će ovo biti njihov prioritet, ali mi rešenje o useljenju u naše kuće još nismo dobili – kaže Radisavljević.
On ističe da zlo koje ih je snašlo Srbi ne doživljavaju od svojih predratnih komšija sa kojima imaju odlične odnose.
– Nijednom srpskom povratniku kuću nisu uzurpirale naše komšije, već ljudi koji nikada nisu živeli u Klini. Sa predratnim komšijama Albancima nemamo nikakvih problema. Javljaju nam se, iako među njima ima i onih koji su u ratu izgubili i po petoro-šestoro najmilijih. Ja sam radio 40 godina u Domu zdravlja i svi znaju da se ni sa kim nisam zamerio. Mnogima sam pomagao i to ljudi pamte.
Radisavljević se nada da će biti rešeno ovo pitanje i da će on, kao i još nekoliko njegovih komšija, napokon, ući u svoje kuće.
– Bez obzira što ovo preživljavam, ne kajem se što sam se vratio u rodnu Klinu. Ja nazad nemam gde. Sve što imam je ovde. Planiram da ostatak svog života provedem ovde, naravno ako sve bude kako treba i ako se situacija bude poboljšala. Nadam se da će mi se i deca vratiti. Imali smo restoran u centru Kline i to nam je obezbeđivalo pristojan život, tako da nam ništa više nije trebalo…