Slutim, a slutiti još jedino znam

Može li umetnost tu biti od pomoći budući da je, koliko god nedvosmisleno vidljivim rečima, bojama i notama predstavljena, plod unikatnih moći koje se samo delimično daju objasniti pravilima a mnogo više onim što je mistično, intuitivno, neuhvatljivo. Onaj ko u poslednje vreme najupornije pokušava da prodre u tu tajnu je, nema nikakve sumnje, Haruki Murakami, jedan od najčitanijih pisaca u svetu, čije se knjige prodaju u milionima primeraka a na strane jezike prevode još iz rukopisa.

Označen kao magijski realista koji neviđeno uspešno meša stvarnost i fantastiku, Murakami se zapravo opire svakoj temeljnoj klasifikaciji svoje proze. On je jednostavno maštar koji raskriljuje teške žaluzine svakodnevice, puštajući da nas zapahne dah sveta fikcije, mitova i bajki, ostavljajući nama da odlučimo da li ćemo se njima igrati ili ih shvatiti kao poruku da svet nipošto nije onakav kakvim nam se čini.

U osnovi Murakamijevih novijih dela su arhetipovi, ali do njihove srži sve je teže doći i njemu samom, a nekmoli čitaocu. Što više uranja u njih izvrćući kao rukavicu svet naopako, i vraćajući nas iskonskom, to je teže pratiti ga. Iako ovaj pisac oseća suštinu sveta i bića, i bira mnoštvo puteva ka njima, vidno je da se muči da krene onim pravim iako te napore nadoknađuje maestralnim darom pripovedanja koji čitaoca vuče da grozničavo čita sve dok, u očekivanju katarze, ne shvati da ju je pisac negde zagubio.

Tako je i sa najnovijim romanom Ubistvo Komtura (Geopoetika, Beograd 2018, prevod s japanskog Nataša Tomić) u dva toma: prvi ima podnaslov Ideja se ukazuje a drugi Metafora se kreće. Naslov je izvučen iz centralnog motiva knjige, slike Ubistvo Komtura jednog od likova, slavnog slikara Tohika Amade koji, dementan, leži u staračkom domu. Sliku, skrivenu na tavanu, pronalazi glavni, bezimeni junak Murakamijeve knjige, takođe slikar, koji posle razlaza sa ženom i višemesečnog lutanja u bunilu od patnje konačno dolazi u Amadinu usamljenu kuću na vrhu jednog brda. On Ubistvo Komtura spušta sa tavana, odvija omot u kojem je do tada prebivala i tim činom pokreće nepredviđene događaje.

Na slici je scena iz Mocartove opere Don Đovani kad slavni zavodnik ubija Komendatorea, oca Dona Ane, koji ćerku brani od napasnika. Naslikana u japanskom stilu, ova slika krije nešto odnekud o nečemu iz nekog razloga – te se reči u kurzivu ponavljaju u romanu, ali prazno odjekuju jer iza njih ne dolazi razjašnjenje – no, slutimo, a slutiti još jedino znamo – (eh, da je Murakami samo znao za Disovu veličanstvenu pesmu Možda spava, gde bi mu kraj bio) – da će se u njoj nalaziti ulaz u, ovom piscu omiljeni, podzemni svet. I tu počinje neomeđeno polje na kojem se besomučno trkaju ideje, metafore, simbolika, i pisac koji ih jedva stiže.

Izuzmemo li odluku prevodioca i izdavača da u naslov romana unesu nemački naziv za komandanta Komtur umesto italijanskog Komendatore, kako glasi i srpski prevod iz Mocartove opere kada se izvodi na beogradskim scenama, a koji je mnogo bliži uhu i znanju čitalaca, ostaje pretežak pokušaj da se ovo delo prepriča. Ubistvo Komtura odlikuje bezbroj suvišnih meandera i krivudanja; u njihovim mrtvajama guše se započete priče i novi sporedni likovi, lišeni sveže vode i kiseonika koji bi ih oživeli.

U glavnim tokovima ostaju, međutim, Murakamijevi neizbežni prozni elementi – čovečuljci, amajlije, omaži umetnosti Zapada kroz literarna i muzička dela od klasike do savremenog doba, kao i umetnosti Japana, čime pisac odavno snažno sugeriše jedinstvo kultura i civilizacijskih tekovina celoga sveta. Ostaju i hipnotični onostrani podzemni svetovi i podrazumevana ukrštanja vremenskih dimenzija, koji u Ubistvu Komtura počinju od Amadine slike i zvuka zvonca iz mistične šume.

Ta šuma, nadalje, u koju nas uvlači pisac, postaje nasumično nizanje lančanih metaforičnih karika. U šumi je staro svetilište, pored svetilišta tajanstvena humka, iz humke izlazi mali čovek Komtur koji je, u stvari, ideja sa slike. Ta ideja dalje vodi ka drugom malom čoveku koji je sam po sebi metafora, iza koje čekaju još dve metafore, zle i opake za razliku od prve, oličene u malom čoveku… Paralelno sa njima teče stvarna prošlost, osvit Drugog svetskog rata, Amadin boravak u Beču i njegovo učešće u grupi mladih zaverenika koji pripremaju atentat na visokog nacističkog poglavnika pa bivaju uhvaćeni i poubijani. Među njima je i Amadina devojka, dok Amada jedini ostaje živ zahvaljujući diplomatskim vezama, i vraća se u Japan.

A ne, ne, tu nije kraj, tu je komšija bezimenog junaka (neuspešna aluzija na Ficdžeraldovog Getsbija) koji od njega naručuje portret, potom i portret svoje (nepotvrđeno) trinaestogodišnje ćerke, opsednute pitanjem da li će joj grudi porasti (!). Devojčica odjednom nestaje, bezimeni kome je ona draga kreće da je traži u podzemnom svetu gde ga vode čovečuljci da bi se, kad je nađe, vratio ženi. Ona je u međuvremenu ostala trudna pa ostavila ljubavnika; naš bezimeni prihvata dete kao svoje i konstatuje da smisao naših života ne treba tražiti u prostoru između ništavila i postojanja, već u moći da verujemo.

Mnogim zamislima u ovoj Murakamijevoj pričaonici nedostaju motivi, pa od njih ostaju samo skice. One druge, među kojima je priča o zanosnom snu u kojem glavni lik, ispunjen nesvakidašnjom žudnjom, strašću i emocijama, vodi ljubav sa svojom ženom dokaz su piščevog mara i dara. Kao i priča o putovanju kroz podzemni svet, u kojoj se ne prepoznaje toliko grčki mit koliko narodne bajke o junaku koji savladava prepreke i iskušenja da bi najzad spasio drago biće.

I to je ono, to su ti esejistički pasaži zbog kojih ovom divnom japanskom piscu opraštamo nepotrebnu dužinu Ubistva Komtura, zbrzani kraj, ovlaš ocrtane ženske likove od kojih je na ivici da bude uspešan jedino lik ljubavnice bezimenog, inače udate gospođe koja, za razliku od junaka, čvrsto stoji na zemlji. Opraštamo mu i nemarni odnos prema jeziku, ponavljanje reči, rečenice na školskom nivou, tipa: „Mora da je u tim trenucima bio potpuno sam, sa nekom tajnom na duši“…

Ubistvo Komtura, Murakamijev najnoviji roman koji je ispustio poentu Don Đovanija, ono demonsko što se najavljuje zvukom (zvuk zvona, sa apsolutno savršenom metaforom u potpuno drugačijem kontekstu daje Laslo Krasnahorkai u romanu Satantango, izdavač Dereta, prevod Zoltan Moguščij, redakcija Marko Čudić, Beograd 2016), valja čitati usredsređivanjem na izabrane delove koji najuspešnije idu tragom od Platona do Junga. Ali najvažnije što ga krasi nalazi se izvan svih tih priča. Nad pripovedanjem, naime, lebdi ideja o jedinstvu umetnosti. Muzici i književnosti, koje je i do sada posmatrao zajedno, Murakami dodaje slikarstvo pa tako Mocart, veliki slikar Amada i Murakami postaju zalog vere da nam se, zahvaljujući toj sintezi, najzad otvaraju tajna vrata svekolikog kreativnog umeća. Nije malo, ali ne jedino što se od pisca ovog kalibra očekuje.