Šta će Bogu svemirski brod?

Džin Rodenberi je u svoje vreme bio otvoreni nevernik. Pročitajmo njegove misli o poseti običnoj crkvi: „Prisećam se kompletne začuđenosti, jer su stvari o kojima su pričali bile prosto lude. Bilo je vreme pričešća, kada se jede ta nafora, i time jedeš Hristovo telo i piješ njegovu krv. Moj prvi utisak bio je – Isuse, stavili su me među gomilu kanibala… . Pretpostavljam da mi je od tog doba postalo jasno da je religija u suštini besmislica, da predstavlja magijske, sujeverne stvari.“ Njegov oštar um figurisao je na sličan način u razvoju celokupnog serijala Zvezdanih staza, gde je religija kritikovana iz mnogo uglova. Rodenberi je, štaviše, ustanovio određeni modus operandi još u prvobitnoj seriji (koja je počela da se emituje krajem šezdesetih) – centralna priča često se svodila na otkriće nekakvog naizgled natprirodnog-neprirodnog elementa, da bi se do kraja epizode sve stavilo na svoje mesto i razotkrilo objašnjenje mistične instance. Svakako je, u tom kontekstu, najpoznatiji film Neotkrivena zemlja, u kome novi antiheroj, Sajbok, inače Spokov brat, iako Vulkanac, predstavlja suštu suprotnost Spoku. Nije zainteresovan za logiku, razum i nauku – njegov cilj je da pronađe Boga. Batalivši nauku i zdrav razum, Sajbok želi da pronađe vuklanski mitološki raj – Ša Ka Ri, u kome, sudeći po staroj Vulkanskoj mitologiji, obitava Bog, u samom centru galaksije. Protagonisti zvezdanog broda /Enterprajz/Enterprise/ odista dolaze do centra galaksije i susreću se sa entitetom koji im se predstavlja kao Bog. Međutim, ono što se zatim dešava odveć je neočekivano – Bog od njih traži prevoz (sic!), išteći svemirski brod za svoje potrebe. Kirkov besmrtni odgovor je bio prost – Šta će Bogu svemirski brod? Ubrzo postaje jasno da biće koje obitava u centru Mlečnog puta nije nikakvo božanstvo, već jedno moćno biće kome je dosadno i koje želi da napusti raj. Posada svemirskog broda Enterprajz tražila je Boga – i nije ga našla.

Drugi po redu serijal Zvezdanih staza, i poslednji na kome je Rodenberi lično radio, bio je Zvezdane staze: Sledeća generacija/Star Trek: The Next Generation, gde se već u prvoj epizodi javlja entitet znan pod imenom „Q“, koji će se javljati tokom čitavog serijala, uključujući i poslednju epizodu Sve dobre stvari/All good things…, pa čak i u serijalima Duboki svemir 9/Deep Space 9 i Vojadžer/Voyager. „Q“ predstavlja, moglo bi se reći, sve što bi čovek mogao nazvati imenom Bog. To je svemoćno, sveprisutno biće, koje je u stanju da stvori, uništi, i u suštini uradi šta mu je god po volji. U stanju je da stvori nove rase i da uništi stare. Sposobno je da stvori planetu u treptaju oka, u potpunosti je sveprisutno i svemoćno. Svi atributi Boga su tu. Međutim, da li i jedna individua na palubi broda, od kapetana Pikarda do emotivnog Klingonca Vorfa, čak i jednom pretpostavi da je „Q“ jednako Bog? Odgovor je negativan. Bog nikome nije više ni potreban. I sam Niče je u svoje vreme uskliknuo – Bog je mrtav – dok danas francuski filozof Mišel Onfre govori kako Bog nije mrtav, već je živ – no samo kao fikcija.

Serijal od sedam sezona, Duboki Svemir 9 vodi do možda najjače indirektne kritike religije koju Zvezdane staze poseduju. U rodenberijevskom duhu predstavljanja ljudskih osobina raznim rasama, u Dubokom svemiru 9 nailazimo na rasu Bejdžoranaca. Živeći na planeti Bejdžor, na samom rubu Alfa Kvadranta, Bejdžoranci su jedna odista religiozna rasa. Više je no jasno da, kao što Vulkanci predstavljaju razum i logiku, Klingonci emocije i impulsivnost, Bejdžoranci predstavljaju pobožnost. Locirana nedaleko od planete Bejdžor, nalazi se crvotočina koja vodi direktno do druge strane Galaksije. Crvotočina predstavlja kamen temeljac religije slabo razvijene rase Bejdžoranaca, budući da oni misle da u Crvotočini obitavaju božanstva. Grade im se hramovi, uspostavljaju se crkve i striktna crkvena hijerarhija. Bejdžoranci doslovce obožavaju jednu rupu u svemiru. Međutim, imajući u vidu da je nauka izrazito razvijena u svetu Zvezdanih staza, brzo postaje jasno da bića koja obitavaju u Crvotočini nisu ništa drugo do jedna rasa vandimenzionalnih bića koja ne mogu živeti u normalnom svemiru i linearnom vremenu. I Bejdžorancima je objašnjena situacija. Ipak, Bejdžoranci ostaju pri svojim verovanjima. Jedan od glavnih likova Dubokog svemira, Bejdžoranka Kira Noris, sama objašnjava: „Znam da su za Zvezdanu flotu proroci ništa više do vanzemaljci iz Crvotočine, ali za mene su oni bogovi. Ne mogu to da dokažem, ali opet, i ne moram, jer je moja vera u njih dovoljna“. Paralela sa stvarnim, našim svetom više je nego jasna. Kao što je i u stvarnom svetu, sa razvojem nauke, postalo više nego jasno da bljesak munje na nebu nije Tor Gromovnik niti Sveti Ilija, da mistična bića, Bogovi i aždaje ne postoje, većina ljudi je ipak religiozna, i pored ogromne količine naučnih dostignuća i objašnjenja. Isto tako i Bejdžoranci odbijaju naučno objašnjenje, želeći da se zadrže u sopstvenom misticizmu i neznanju. U tertulijanovskom maniru, Kira čak odgovara da ne može da dokaže da su to bogovi, te odmah dodaje da „nema ni potrebe“, jer je po sredi vera. Credo, quia absurdum est.

Završio bih još jednim fenomenalnim citatom Džina Rodenberija: „Osuđujem lažne proroke, osuđujem pokušaje da se ljudima oduzme sposobnost racionalnog donošenja odluka, da se iz ljudi iscedi slobodna volja – i uz to i vraški velika količina novca. Religije se razlikuju po stepenu idiotizma kojim su prožete, ali ih ja sve odbacujem. Za većinu ljudi religija nije ništa drugo do zamene za disfunkcionalni mozak“.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)