Strašno lice demokratije

Poraženi su u nokdaunu, a pobednici u ekstazi, i njihovi odgovori, kakvi god da su, nemaju realnu vrednost. Nije ni nama sa strane mnogo lakše. Trebalo bi imati glavu, recimo, profesora Stojiljkovića, ili profesora Čupića, ili profesora Božovića, pa dati valjan zaključak. Ali, te glave ne pišu ovaj tekst.

Gde je tome kraj, ponovimo pitanje da ga bolje upamtimo. Nije se još javio onaj koji kaže da ga vidi. Učinilo se, najpre, da bi već neuspeh sa reprizom jogurt revolucije mogao značiti kraj uspona. Đavola! Došlo je i rušenje beogradske vlasti, kad se računalo da bi se ta sila koja je demonstrirana mogla u nekoj meri smučiti ljudima. I likovi poput Čovića i Vesića iz prinudne uprave ranije su davali povoda za tako nešto. Ma kakvi! Nisu se javljale ni reakcije na uobičajeni agresivni izborni inženjering naprednjaka, koji je uključivao zastrašivanja, pritiske, crne džipove i ljude sa fantomkama. Napokon, ni narastajući glad i beda, i opšta konfuzija društva. Epilog: ne samo da nije bilo zaustavljanja nego je – videli smo – naprednjačka većina na prošlonedeljnim izborima dostizala svoje istorijske maksimume. Oni koji su gubili drže da je Voždovac za Voždovac, ili da su Odžaci za Odžake, i da ih ne treba mešati sa državom, gde se, je li, odigrava onaj trenutak istine. U redu, možda može i tako, premda nam više liči na guranje glave u pesak. Pogledajmo: u proteklih godinu dana išlo se po dijagonalama od Zaječara do Srbobrana, i od Zrenjanina do Kosjerića, i uvek je pobednik na glasanjima bio samo jedan. Ne može biti slučajno.

Postaje dosadno, glasi aktuelni naprednjački cinizam. Ako se ovako nastavi, Srbija bi se, prvi put nakon Miloševića, mogla naći pred vrlo izvesnom mogućnošću da njome praktično vlada jedna stranka. Ne računamo parazitske grupe koje su već viđene da se nađu za stolom. Da li je to onaj kraj iz našeg pitanja? Da. Srpsko društvo obrelo bi se tako, rikvercom, na tački sa koje je pre četvrt veka krenulo u svoj politički pluralizam, a koju je sav svet u punoj varijanti zvao demokratska diktatura, a u skraćenoj, demokratura! I ono nekad i ovo sad pokazuje se kao strašno lice demokratije: ne dolazi ta demokratura revolucijom nego glasovima ljudi. Američki ambasador ućutkivao je Đilasa kad je upirao prstom u taj proces. Fer je reći da je ambasador imao u vidu njegov početak a mi njegov kraj. Svejedno, naprednjaci bi mogli uzeti Srbiju u svoje ruke bez barikada, uz koktele, harmonike i pesmu.

Znamo da im ne verujete kad govore da njihove pobede postaju monotone, jer isuviše je jasno da je u pitanju blefiranje a ne zamor. Ako su oni nešto možda i izgustirali, onda su to jeftina prekomponovanja vlasti, i male pobede po srpskoj provinciji. U tome slučaju, trebaju im izbori da famu o svojoj moći pretvore u stvarnost. Ta će im se prilika morati dati. Ustvari, lako je pretpostaviti da oni neće mnogo ni pitati. Otkako su skinuli demokratsku garnituru, prošle godine, pored svega drugog praktikuju i jednu vrstu kulturne revolucije, i začas posla kadri su uključiti mehanizme te Maove doktrine. Društvo je alertovano u stanje pripravnosti, redak je petak bez hapšenja, u samoj partiji čistke postaju stalan proces, a tabloidi su ono što su bili dacibao (za mlađe čitaoce: legendarne zidne novine u Kini.) Kad budu, dakle, hteli izbore, imaće ih.

Zanimljivo, izbore danas najglasnije zagovaraju oni koji na lokalnim utakmicama najubedljivije pobeđuju i oni koji najubedljivije gube: naprednjaci i eldepeovci. Možda je tome teško naći neku logiku. Ako je i ima, onda bi ona mogla biti u tome što prvi hoće da potvrde svoju supremaciju, a drugi da nekako zaustave svoj pad. Čedomir Jovanović imponuje tu na jedan perverzan način: teško da je ikad stajao kritičnije, ali ipak bodro ide od televizije do televizije sa izgledom čoveka koji kao da nije obavešten o izbornim brojevima svoje stranke. Kako god, posle Voždovca o sudbini naprednjaka neće odlučivati niko osim njih samih. Vučić deluje tako kao da se dvoumi oko izbora. Pre će, međutim, biti da je u pitanju taktika nego neki veći razlog. Možda je potrebno napomenuti da je bilo glasina da Amerikanci ne daju izbore, zbog Kosova i Evrope, sa obrazloženjem da tim koji dobija ne treba menjati. Ali, u jednom suštinskom smislu ti su poslovi obavljeni i domaći akteri mogli bi se osećati tako kao da sad imaju odrešene ruke.

Rasprostranjeno je uverenje kod naprednjaka da će izbori bili samo formalnost, i da pobeda kao takva nije u pitanju, nego jedino to sa kojim će rezultatom biti izražena. Njihov je vođa, naravno, glavni inspirator toga raspoloženja. U prilog ovoj tvrdnji ide istorija njegove političke karijere: nikad mnogo, uvek sve. Zato je licenci koju je dao Dačiću istekao rok.

Vučić do izbora može doći na dva načina: dogovorom sa Dačićem, i lomom u skupštini. Možda ne na prvi pogled, ali oba puta su za njega dosta jednostavna. Dačić još nikad, naime, nije ulazio u bitke za koje je bilo izvesno da će ih izgubiti. Ovo bi bila jedna od takvih. Što se, dakle, premijera tiče, put je otvoren, mada to ne znači da on neće probati neki zakulisni manevar. On već odavno ispituje, na primer, to da li bi predsednik Nikolić mogao postati njegov saveznik u odbrani status kvoa. Badava. Nikolićeve ustavne nadležnosti dosta su uske, i on je u procedurama iz ovih oblasti više distributer aktivnosti nego kreator politika. Izbori će, dakle, biti onda kad se Vučić za njih odluči.

Socijalisti su među retkima koji govore protiv. Pritom hoće da izgledaju politički pristojno, i da svojim zalaganjima daju načelan karakter, uprkos tome što svi znaju da je u pitanju čuvanje Dačićevog položaja. Naš bi Čerčil, naime, mogao imati sudbinu pravoga Čerčila: Englezi su – samo da podsetimo – svome slavnome premijeru uzeli mandat ne mareći za to što su pod njegovim vođstvom netom pobedili Hitlera. Dačiću bi se moglo desiti slično, da posle otvaranja pregovora sa Evropskom unijom i okončanja jedne teške faze u konsolidaciji kosovskog pitanja – posle, dakle, velikih spoljnopolitičkih uspeha Srbije, kojima je lično verovatno odlučujuće doprineo – izgubi mesto prvog ministra. Vučićevi trabanti mu već javljaju tu vest, pa i preko novina. Ponekad se učini da bi Dačićev odlazak mogao biti prilična šteta, znao je povući smele poteze.

Poslednji iz toga reda poteza, koji se mora notirati, jeste onaj od pre tri večeri kada je otišao na otvaranje izložbe albanskih umetnika u Beogradu. Opet je odigrao va bank, sada sa nedvosmislenom zapadnom kartom. Ako je i labudova, pesma je lepa.

Bude li stajala kod svojih dosadašnjih makijavelističkih zalaganja za njega, realno je očekivati da mu se u ovakvim komplikovanim okolnostima pri ruci nađe Vesna Pešić, čuvar pečata Briselskog sporazuma. Možda u nekoj meri i Institut Bebe Popovića. Ali za razliku od uspešne podrške Nikoliću, to teško da bi moglo uticati na Dačićevu premijersku sudbinu. Neće biti malo ni ako budu imali priliku samo da adoriraju njegov politički opus, kao onoga koji je osetio poljubac istorije.

Izbori u Srbiji su hipoteza, ali izbori u Beogradu nisu. Na Vojvodini se isprobavaju različiti modeli za izazivanje kapitulacije njene aktuelne vlasti (demokrata.) Rekli smo da nije prošla repriza jogurt revolucije, i na jedno vreme ona je štaviše učvrstila Pajtića. Ali, naprednjaci su menjali strategiju, zalazeći pokrajinskoj vladi iza leđa, i otkidajući joj lokalne samouprave i najveće gradove. Nema sumnje da je krajnji cilj toga postupka da se Pajtićev kabinet dovede u poziciju jugoslovenske emigrantske vlade u Londonu. Ne vidimo kojim se sredstvima on može odbraniti, naročito kad se u sve upleo Ustavni sud Srbije svojim radikalnim intervencijama u pravcu suspendovanja autonomije. Ako Vojvodina padne na taj način, Vučić će izbore tamo dobiti, ali će Vojvodinu izgubiti.

Pajtiću posao otežavaju koliko sadašnji njegovi partneri, toliko i njegova stranka. Čanak je u nedoumicama, Pastor u kalkulacijama, Đilas u porazima. Zadržimo se na ovom poslednjem. Voleo je Vučića više nego Tadića, još dok mu je ovaj bio predsednik. Sad, međutim, i sam, sigurno bolje od drugih, vidi da je napravio fatalnu grešku. Sa koje li mu je druge strane mogao biti serviran onaj topli zec kroz koji su ga provlačili tabloidi? Prva stranka opozicije, potrošio je godinu dana u podršci naprednjacima, i u sporovima sa svima drugima, dok nije došao do odgovora. Đilas sad u izbornu fazu ulazi kao apatrid u demokratskom bloku, kao izgnanik iz grada, kao gubitnik u stranci. Kao prevareni vučićevac, na kraju krajeva, koji još prima njegove telefonske pozive.

To je, groso modo, scena za onog koji dolazi, personu dramatis ovoga Dosijea Nedelje, Aleksandra Vučića. Biblijske konotacije nisu neumesne. Vučić, naime, više nego ikad nastupa sa mesijanskom retorikom. Zato i nije lako ocrtati njegov današnji politički profil, pogotovo budući, mesije je nezahvalno pratiti. Hajde, za početak, ostavićemo najzad njegovu očajnu prošlost prošlosti. Vuk Drašković veruje da je Vučić prešao Rubikon, i da povratka nema. Drašković, koji se u Vučićevoj blizini pojavljuje kao garant njegovoga novoga pravca, zna kao što znamo i mi da se taj zaklinjao sa rukom na ikoni, pa da je opet bivao verolomnik. No, to je rizik posla. Ono što je važno su ideje. Vučić je odbacio svoje nekadašnje jer s njima nije mogao ostvariti nijedan vredan politički cilj, i napravio novi eklektičan korpus u koji su ušle Tadićeve, Čankove, Jovanovićeve, i, naravno, Draškovićeve. X-factor. Evropejstvo, liberalizam, modernizacija, to je politička ekstravagancija koju su imale luksuz da ovde zastupaju samo neke nevladine organizacije. Sa njima u Srbiji, naravno, ne može pobediti ni Vučić. On im, međutim, dodaje demagogiju i populizam, hipokriziju i manipulaciju, i sve prodaje u jednom jedinstvenom pakovanju. Zamajac je borba protiv korupcije. Od Hrista do danas ljudi govore: Neka visi, kriv je. Tu je šifra naprednjačkog marša. Šifra, drugim rečima, da se odgonetne ono što se racionalno ne da objasniti.

Na putu ka apsolutnom vrhu Vučiću kao prepreke ostaju srpski predsednik i srpska ekonomija. Sa Nikolićem će lakše. Kooperacija, konfrontacija, kohabitacija, to su imena za njihov bivši, sadašnji i budući odnos. Kooperacija je okončana, i to je neka zakonitost, skoro prirodan ishod situacije kad dvojica aktera počnu guranje laktovima za svoj politički prostor. Konfrontacija je trenutna faza. Koškanja su počela povodom Dinkića, a nastavljaju se povodom Olivera Antića. Vučić je stekao prednost, odstranjujući princa tame iz svoje stranke, stavljajući istovremeno predsedniku države do znanja da bi najuticajnija figura njegovog kabineta morala sa Andrićevog venca. Toga će, verovatno, biti još, ali se sve ne može okončati drugačije nego kohabitacijom. Nikolića, naime, štiti petogodišnji mandat, i samo bi neka dramatična činjenica mogla izazvati impičment, vrlo komplikovanu proceduru opoziva. Istini za volju, ne bi takav jedan spektakularni poduhvat bio stran Vučićevoj psihologiji, ali će se racionalni Nikolić sasvim izvesno potruditi da ne dadne povod.

Sa Nikolićem će, rekosmo, lakše, ali se ni srpska ekonomija ne doima kao nepremostiva prepreka! Sve što je do sada Vučić uradio na tome polju ne uzima se, doduše, da je vredno pomena. Pa i tamo gde bi mu autor ovoga članka dao neki kredit, prosvećena javnost ne bi. Od deset koje smo za potrebe ovoga članka pitali, devet, na primer, odbacuje neoliberalizam Vučićeve akvizicije, ministra Radulovića. Deseti, koji je za, potpisnik je ovih redova. Nalazimo se u šizofrenoj situaciji: to nema odraza u glasačkom telu! Što je beda veća, i podrška Vučiću je veća. Malo Miloševićevo iskustvo: najviše glasova imao je kad je bilo najgore. Pa da li će se onda naša i Vučićeva sudbina rešavati na polju ekonomije, kako nas uče knjige? Nije izvesno. Zato je tu ona gornja napomena o mesijanskom sindromu, i o tome da se ne mogu racionalno objasniti svi naprednjački trijumfi. Neka nas uteši Egziperijev Mali princ: Bitno se ne vidi, govorio je.