Stvarnost snova

Od trenutka kad se to desi mogu da prođu godine, decenije, a onda odjednom, iznebuha, i ponovo sa razlogom, iz sećanja izroni cela priča koje u onom času kad se sve zbilo nismo ni bili svesni.

Ali ako nam se ona u drugom treptaju vremena zgodi, da li smo potpuno sigurni da je sve to u prvini baš tako bilo, sad, kad nam se objavilo?

I gde je granica između stvarnog i nedosanjanog sveta za kojim čeznemo?

U savremenoj literaturi u ovom trenutku nema pisca koji bi u razradi takvih, tek naslućenih ideja više uživao od Harukija Murakamija, jednog od najpopularnijih, najprevođenijih i najčitanijih autora danas.

Iako u većini njegovih dela postoji već poznat, oprobano uspešan šablon na klackalici između magičnog realizma i nadrealizma, Murakami svaki put neopaženo preskoči limit viđenog obrasca i ponudi nešto novo.

Inventivnost te vrste postaje rizičnija ako se uplovi u metafiziku, ali Murakami ne bi bio pisac kakav jeste da ne ume da vešto izbegne opasnosti koje vrebaju na putu ka cilju, upućujući se ka novom horizontu iskustva koje mu, svojom (ne)savršenošću, pruža ogromne šanse za prodore u neistraženo.

Baš je u tu začudnu pustolinu zašla njegova najnovija knjiga, zbirka priča Prvo lice jednine, koja se u prevodu Divne Glumac s japanskog upravo pojavila u izdanju beogradske Geopoetike.

Knjiga ima osam priča, i sve su pisane u prvom licu što je potencirano i naslovom, Prvo lice jednine, ali se samo u jednoj pojavljuje ime Haruki Murakami, što može da čitaoca zavede da pomisli da je reč o autobiografskoj prozi, dok je u preostalim pričama pripovedač nepoznat.

Tog Murakamija i naratore povezuju dve stvari: godine i prošlost.

Sva su osmorica sredovečni muškarci, i svaki se u svojoj priči priseća nekog događaja iz mlađih dana.

Nijedan od njih taj doživljaj nije smatrao posebno značajnim, a ne smatra ga ni sada kada mu je odjednom stigao nepozvan u sećanje, ali mimo svih očekivanja – obnavljanjem kroz priču, na površinu izbijaju nova saznanja, i u pitanje se dovode prvobitni i doživljaj, i ondašnji utisci.

U sredovečnom dobu, sa bogatijim životnim iskustvom, sve se poima sasvim drugačije, sumnja se sve više i preispituju krhke osnove na kojima je izgrađen identitet.

Domišljatost Harukija Murakamija leži u tome što prizivanjem prošlosti ukršta nefikciju i fikciju jer mu varljivost sećanja dopušta da jednim potezom pretopi jedno u drugo, i obrnuto, čime sugeriše da ne postoji granica između realnosti i onostranog, te da je to jedan svet koji mi ne umemo da prepoznamo.

U godinama kad je korak ka smrti sve kraći, to postaje irelevantno; ne, međutim, i lišeno žala za svim onim trenucima koji se ne mogu vratiti, čak ni u sećanje.

Zato je najnovija Murakamijeva knjiga setna.

Radnje priča diskretno prati svetlost, različita, i životna i onemoćala, svetlost blještavog sunca, sunca na zalasku, jesenjeg ili zimskog kratkotrajućeg, pa i zimske mesečine.

Dok sve ne utihne i dok uspomene, koje nas poput tog sunca i meseca namah osvetle i ogreju, ne zgasnu.

Ono što zbirku priča Prvo lice jednine čini vrhunskom jeste umetnost izbegavanja stereotipa.

Teme kao što su životna dob, vraćanje u prošlost, sagledavanje onoga što je činjeno, naknadna s(a)vest ili ulepšavanje iz straha pred istinom, klišei su koje je teško inovativno modelovati.

Od žala za proteklim životom manje vešt pisac stvori jezero suza, dok mu Murakami branu gradi time što snagu nespokoja pred sećanjima ublažava pretvaranjem onog što ne biva u ono što biva.

Tako u priči Crčme pripovedač obnavlja jedan događaj iz mladosti kad, na poziv nekadašnje drugarice pijanistkinje, odlazi na vrh planine gde koncert treba da bude održan.

On stiže, ali tamo žive duše nema sem jednog starca koji sedi na klupi u parku.

A koji mu predlaže da zamisli postojanje kruga bez spoljašnje ivice, a sa sijaset centara.

Kad uloži vreme i trud da to zamisli, kad počne da shvata i ono što ne shvata, to će, kaže starac, postati krem (crčme de la crčme, na francuskom), najbolje od najboljeg njegovog života.

Upitavši: „Ima li ičeg što ima vrednost a da se do toga može lako doći?“, starac nestaje, dok pripovedač pod starost shvata da krug postoji, i da je upravo onakav kakvim ga mi stvorimo.

I, iako ne biva, on biva u bezgraničnoj ljubavi, empatiji, veri.

Prema nekome, u nekoga.

U sebe.

Ovakvog, introspektivnog, zamišljenog i čak pesimističnog Murakamija dosad nismo znali.

Glavno pitanje kojim se u Prvom licu jednine bavi jeste: kroz šta traje život, i šta ostaje od slučajnih susreta, neobjašnjivih i nelogičnih događaja koji, pokazuje se, potresaju dušu?

Koja je vrednost sećanja, ako ona postoje na javi i u snu, pa i u snu sna, kao u sjajnim pričama Charlie Parker Plays Bossa Nova ili Ispovest majmuna iz Šinagave, gde se dešavaju neverovatno verovatne stvari, i gde se jedan rano preminuli džez muzičar vraća u san života i halucinantno svira bosa novu, dok se majmun, gladan ljubavi, ispoveda kako krade ženama lične karte stvarajući željeno biće od podataka u njima?

Iz perspektive sanjane stvarnosti ili stvarnosti sna, Murakami dokazuje da je ono što nam varljivo sećanje vraća, i što nam se i sad čini trivijalnim, zapravo u ono vreme bilo duboko proživljeno.

Time dokazuje koliko je relativnost svega omnipotentna, a sve nesavršeno oko nas, i u nama.

I da je jedini izlaz traženje svog neoivičenog kruga sa nizom centralnih tačaka, u kojem se ogleda pravo lice čoveka, onog bez maske.

Čoveka koji ne dopušta da život bira njega, već je on taj koji bira život.

Takvog će uvek pratiti i čarobna muzika iz tog kruga (nepromenjiv beleg Murakamijeve proze), u ovoj zbirci Betovena, Šumana, džeza i Bitlsa.

U Prvom licu jednine Murakami je strasni lakoperi pripovedač kakav teško da je ijedan pisac danas.

A to što junaci ovih priča uopšte nisu iznenađeni onim što stiže iz sveta izvan kojeg žive, ili sveta u kojem misle da žive, čitaoce ne treba da zbunjuje. Jednog će dana i oni sresti nekog iz svog sna. I znati da se taj susret uistinu dogodio.