Foto: Eparhija šumadijskaNaš narod kaže da se čovek Boga najčešće seti kada je u velikoj nevolji, a gde ima veća od robije. Ali, za kragujevačkog sveštenika Branislava Matića, koji je već punih 11 godina zatvorski kapelan ni tamo ne postoji „izgubljena ovca”.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, koji osobama lišenim slobode omogućuje ostvarivanje verskih prava, istovremeno daje Crkvi mogućnost da se stara o svojim vernicima koji su prekršili zakone društva.
– Ali, ta saradnja Crkve i države nikako ne treba da predstavlja samo puku formu i ispunjenje zakonske obaveze već mora da postoji želja i suštinska potreba da se kroz spoj ova dva sistema dosegne ono što je najbolje za ljude koji su na odsluženju zatvorske kazne, olakša im boravak tamo, ali i pripremi za sva iskušenja koja ih čekaju ponovo na slobodi – kaže protonamesnik Branislav Matić, paroh u kragujevačkom naselju Aerodrom i zatvorski kapelan od 2010. godine u Okružnom zatvoru u Kragujevcu.
Zatvori predstavljaju sasvim drugačije mesto i specifičnu sredinu u kojima, prema mišljenju oca Branislava, sveštenički poziv zahteva posebne socijalne veštine i dodatna znanja.
– Rad u zatvoru za mene ne predstavlja neželjenu obavezu nego ga vidim kao neku vrstu nagrade, imajući u vidu sve specifičnosti ove vrste službe – iskren je on.
Kako dodaje, znanje i iskustvo zatvorskog kapelana stiče se višegodišnjim stažom, stalnim usavršavanjem i doškolovavanjem.
Kao zatvorski sveštenoslužitelj nije „običan” parohijski sveštenik.
– Nemoguće je adekvatno odgovoriti na tamošnje izazove, ako nisi svestan da u zatvoru vladaju posebne zakonitosti, drugačije od onih na parohiji. Zatvorski sveštenoslužitelj mora da bude stabilna ličnost, od autoriteta, ali i poverenja sa razvijenim socijalnim veštinama. Mora stalno da ima na umu različitost okruženja u kome služi, pošto se bogosluženja mogu zloupotrebiti za nedozvoljene aktivnosti – ističe on.
Duhovnik zatvorenima, ali i zaposlenima
Na ovom mestu on nije sveštenik samo zatvorenima, već i zaposlenima koji, takođe, značajan deo svog života provode u zatvoru.
– Ja sam pastir dobri. Pastir dobri život svoj polaže za ovce. Sa ovom Hristovom porukom, pastir sam Božiji već 11 godina, u Okružnom zatvoru u Kragujevcu. Ja sam njima duhovnik i pastir i za mene ne postoji „izgubljena ovca”. Tokom službi, ispovesti i individualnih razgovora sa njima, prenosim im univerzalnu poruku Jevanđelja i hrišćanski optimizam. Pričam im da je greh koji ih je doveo u zatvor samo jedan trenutak njihove slabosti, ali i da život daje svakome priliku za iskupljenje i pokajanje, što je osnovna poruka crkve – kaže otac Branislav.
Hristova zapovest o ljubavi i učenje o Crkvi kao telu Hristovom obavezuju ga da brine o zatvorenicima, a potvrda te brige je u rečima Hristovim: „U tamnici bejah i dođoste mi”.
– Cilj mog pastirskog staranja o zatvorenicima je sa jedne strane vođenje i izgrađivanje života u Hristu, a sa druge strane, tešenje i bodrenje osuđenog, radi olakšanja duhovnih i telesnih bolova i svih uskraćenosti u zatvoru. Velika je uteha za lice lišeno slobode kada mu kažem da je i sam Hristos bio zatvoren u časovima od hapšenja do raspeća. Hristos je na krstu dokazao svoju ljubav prema razapetom osuđeniku, jer i kada je na krstu patio za čitavo čovečanstvo, ni tada nije zaboravio na konkretnog čoveka – uvek podseća naš sagovornik.
Apostol Pavle nas uči u Poslanici Jevrejima „sećajte se utamničenog kao da ste sa njim okovani”.
– Zatvor je mesto u kojem je prisutna velika količina zla i greha, ali isto tako, zatvor je mesto gde se događaju i najveća i najiskrenija pokajanja – svedoči nam ovaj duhovnik kragujevačkog Okružnog zatvora.
Svojoj pastvi na odsluženju kazne priča da je mnogo hrišćanskih svetitelja u istoriji crkve, tokom svog života počinilo greh i prestup, ali da su ih pokajanje i preumljenje potom učinili svecima.
– Govorim im o bludnom sinu koji je sve prokockao i izgubio, ali se vratio u svoj dom i otac ga je prihvatio u svoje naručje. Tako i naš Bog, koji je ljubav, svakog čeka da mu se vrati i da vreme svoje zatvorske kazne iskoriste da osmisle budućnost, ojačaju za nju i vrate se na put čoveka – Hristovog čoveka – kaže on.
Svaka duša je pozvana od Boga na sjedinjenje sa Hristom, dok ga greh udaljuje. Po rečima Svetog Vasilija Velikog početak prihvatanja dobra je klonjenje od zla.
– Prednost zatvorenika nad čovekom koji je na slobodi u duhovnom životu je u tome što zatvorenik ima svest o grehu koji je počinio i sveštenik mu nudi istinsku slobodu od greha kroz pokajanje i daje mu odgovarajuće „lekove” kroz svete tajne, dok čovek na slobodi potčinjen strastima svoje stanje ogrezlosti u greh smatra sasvim normalnim i takvom je potrebno najpre otvoriti oči i probudi ga iz duhovnog ropstva – ističe otac Branislav za koga „istinski povratak Bogu predstavlja odricanje i gaženje starog načina života, a iskrena ispovest nagrađuje se milošću Božijom kroz oproštaj greha”. Osuđenik tako biva nagrađen od Boga osećajem dubokog mira.
Pastirski rad ne prestaje sa izlaskom
Nažalost, velikom broju zatvorenika se dešava da nakon isteka kazne ne budu prihvaćeni u društvu, da budu žigosani i u svom okruženju ne dobiju tu, preko potrebnu, drugu šansu da pokažu da su se zaista promenili.
– Zato, uz sve ono što je naša misija među njima, neophodno je da crkva i sve druge institucije društva zajedno rade na njihovoj resocijalizacji. Stalno razgovaram sa članovima porodice osuđenika kao i sa mojoj braćom – njihovim nadležnim parohijskim sveštenicima i ne retko, dobijam pomoć u rešavanju problema sa porodicom i društvom koje osuđenik ima i nakon izlaska iz zatvora – ističe on važnost na pastirskom radu i po isteku kazne.
Zbog takvog pristupa i angažmana mu se bivši osuđenici javljaju i nakon izlaska iz zatvora i traže pomoć i savete u svakodnevnom životu na slobodi.
– Jedan je čak insistirao da mu budem kum na venčanju – skromno napominje otac Branislav.
Sem liturgije, on u zatvoru za osuđenike organizuje zanimljiva predavanja i tribine, radionice (pletenja brojanica, kaširanja ikona, crtanja pravoslavnih stripova), projekcije filmova sa duhovnom tematikom i potom razgovore o njima.
– Boravak u zatvorskoj kapeli kod osuđenika budi osećaj slobode. Oni bar na trenutak zaboravljaju na to da su u zatvoru, već su u crkvi sa Bogom i kroz molitvu u kojoj pominju i svoje najmilije ostvaruju povezanost i prisutnost sa njima. Prisećajući se svih lepih događaja na slobodi kao što su krsna slava, krštenje dece, venčanje ili liturgijska okupljanja u njihovim hramovima, oni su u tom momentu slobodni ljudi ponovo sjedinjeni sa svojim najbližima – prenosi nam ovo iskustvo naš sagovornik.
Ne samo po njemu, najveći problem u većini zatvora je previše slobodnog vremena koje je razlog mnogim zlim pojavama i različitim iskušenjima.
Zato organizuje radionica kao odličan način „popunjavanja tog slobodnog vremena” ali i daje mogućnost da nakon izlaska iz zatvora osuđenik može da unovči stečeno znanje na njima.
Nesvakidašnja situacija
– Nesvakidašnja je situacija kada jedan pored drugog sede osuđenik, vaspitač i komandir straže i svi zajedno pletu brojanice. Jedan drugom pomažu i bodre se, pokazuju: „Ovo si baš lepo uradio”. Tu se vidi jednakost i nema mržnje, zlobe ili zavisti. U zatvoru se zna hijerarhija i među samim zatvorenicima, a kamoli u odnosima čuvar – osuđenik, ali tada kada su ujedinjeni u zajedničkom radu oni su jednaki i nema nadređenosti ili podređenosti – i dalje je vidno ganut otac Branislav, dok se trudi da nam dočara ovu situaciju nesvakidašnju za kaznionice.
Dirljivo je bilo i na radionici kaširanja ikona.
– Prvo sam im odštampao ikonu onog sveca koji se praznuje baš na datum njihovog rođenja i tako ih upoznao sa svetiteljem koji je njihov zaštitnik. Ta ikona je svima bila najdragocenija stvar koju su imali u ćeliji. Organizovali su se i da svaki zatvorenik izabere kome će da pokloni po jednu ikonu, nekome iz službe upravniku, čuvaru, kuvaru i na taj način se dolazi do prisnosti i ljudskosti – navodi on.
Od novca dobijenog pletenjem brojanica, koje sve otkupljuje Eparhija šumadijska, kupuju se knjige za zatvorsku biblioteku.
– Veliki procenat osuđenika dolazi iz razorenih porodica ili su sami bili žrtve nasilja i trauma. Ali, kao što svaki čovek na planeti, slobodan ili zatvoren, čezne za ljubavlju i saosećajnošću, tako i oni, kada im se na taj način pristupi, otvaraju se i pokazuju potrebu da se povere i ispovede. Nakon toga, jer u svakom čoveku postoji dobro, požele i da se promene. Ako se i jedan vrati na pravi put moja misija je uspela – kaže za sveštenik Branislav Matić.
Sveta Anastasija Uzorešiteljnica – zaštitnica zatvorenika
Kapela u Okružnom zatvoru u Kragujevcu posvećena je Svetoj Anastasiji Uzorešiteljnici, svetiteljki iz trećeg veka, zaštitnici zatvorenika jer je u doba progona hrišćana tajno obilazila utamničene, odnosila im ponude, služila im, prala rane i „drešila uze njihove”.
Pre pet godina, na dan kada se slavi ova svetiteljka, 4. januar kapelu je osveštao vladika šumadijski gospodin Jovan, napravili su je sami zatvorenici.
– Bilo kakva vrsta donacije privatnih lica nije dozvoljena u zatvorskim ustanovama tako da nismo mogli da imamo donatora koji bi pomogao da se kapela dovede u svoju bogoslužbenu funkciju sa svim neophodnim bogoslužbenim predmetima i sasudama kako bi funkcionisala kao prava crkvica, napominje otac Branislav.
Crkvi su dozvoljene donacije kaznionicama pa je Eparhija šumadijska donirala sve predmete i sasude neophodno za vršenje službi.
– U zatvoru, na odsluženju kazne ima molera, stolara, bravara i oni su svojim radom napravili kapelu. Drugi su učestvovali u njenom oslikavanju ili šivenju platna i tkanina potrebnih za bogosluženje, navodi njihov duhovnik.
Trenutno se u Kragujevcu gradi novi zatvor sa pet puta većim kapacitetom od sadašnjeg.
– Uz blagoslov i po zamisli našeg episkopa gospodina Jovana u jednom krilu imaćemo veliku sobu u kojoj će biti kapela. Odmah do nje biće učionica i moja sveštenička kancelarija za individualne razgovore. Deo u tom krilu već možemo nazvati – duhovni blok, kaže kroz osmeh otac Branislav.
Bogoslužitelj sa masterom iz terorizma
Sveštenik Branislav Matić (44) rođen je u Jagodini u svešteničkoj porodici od oca Miodraga paroha Jagodinskog i majke Ružice domaćice.
Svoje najranije detinjstvo proveo je u Crkvi Svetih Apostola Petra i Pavla gde je i njegov otac službovao. Po blagoslovu blaženopočivšeg episkopa šumadijskog dr. Save upisuje 1993. godine bogosloviju Svetog Arsenija sremskog u Sremskim Karlovcima koju završava 1998 godine.
Nakon završetka bogoslovije iste godine episkop šumadijski ga šalje na teološke studije u Beograd. Bogoslovski institut završava 2002. godine kada je i postavljen za veroučitelja u Jagodini i Rekovcu.
Od 2009. godine je paroh četvrte parohije aerodromske pri Hramu Svetog Save. Iste godine biva postavljen za starešinu Hrama Vaskrsenja Hristovog na gradskom groblju Bozman.
Na eparhijskom Radiju „Zlatousti” vodio je i uređivao dve emisije „Terapija duše” i „Korak po korak”.
Sa suprugom Ivanom ima dva sina Mihaila i Dimitrija.
Pravoslavni Bogoslovski Fakultet završio je 2019. godine nakon koga je upisao multidisciplinarne Master studije pri Beogradskom Univerzitetu, smer Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost.
– Master sam upisao sa preporukom episkopa šumadijskog gospodina Jovana, Ministarstva pravde i uprave kragujevačkog Okružnog zatvora a oblast izučavanja je verskog terorizam i ekstremizam. Ove studije su mi pomogle, na psihološkom planu, da još bolje izgradim pravi pristup ljudima u zatvoru. Kako čuvarima koji su nadređeni tako i osuđenicima koji su im uvek podređeni ali opet traže svoja prava. To je borba neprestana i ima različitih manipulacija sa obe strane, iz svog, nemalog iskustva prenosi nam ovaj zatvorski duhovnik.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
